1. Knjigu koju držiš u rukama, poštovani čitatelju i poštovana čitateljice, treća je u knjižnom nizu s glavnim naslovom “Crkva i država”, u kojem nam pisac, dr. Miroslav Akmadža daruje sadržaj izvornih isprava i zapisnika o razgovorima, kao svjedočanstvo međusobnih susreta, pregovora i rješavanja poteškoća između predstavnika Katoličke crkve i komunističke državne vlasti u nesretnoj i propaloj Jugoslaviji, a unutar nje osobito u republici Hrvatskoj. Ovaj svezak obuhvaća razdoblje četiriju godina (1961.-1964.). Kao i predhodna dva sveska (I. 2008. i II. 2010.), i ovaj nam pruža obilje raznovrsnoga sadržaja koji proizvire iz zamršenosti života hrvatskoga vjerničkoga naroda, koji je po svom povijesnom određenju većinski katolički, a kojemu je nakon Drugoga svjetskog rata nametnut politički ustroj koji je u podpunosti bio komunistički i bezbožnički obojen.

Čitajući ove isprave i zapisnike razgovora, čovjek može neposredno doživjeti u kakvom je to neljudskom, nedemokratskom i neslobodnom političkom okviru živio hrvatski narod, ne tako davno, pred samo pedeset godina. Čitajući, dakle, te isprave čitatelji i čitateljice će naići na mnoštvo “bisera” ljudske gluposti, a za koje se željelo uvjeriti cijeli narod – i ne samo jedan, već mnoge narode, da su te gluposti zapravo pametne stvari, koje osiguravaju dobrobit pojedinca i cijele zajednice. Tadašnja takozvana “avangarda” ili predvodnici hrvatskoga i drugih naroda, a to su za sebe tvrdili komunisti, koji su vlast preuzeli prevratom i nakon izvršenoga genocida nad hrvatskim narodom, lišila je samu sebe svake logike i zakonitosti u postupanju, te je snagom sile željela nametnuti konačna rješenja i za pojedince i za cijeli narod. Za takav način vladanja bili su im potrebni doušnici i podložnici, koje su nalazili u svim slojevima društva, pa, nažalost, i među crkvenim službenicima.

Primjera nezakonitih i nerazumnih postupanja od strane predstavnika vlasti ova je knjiga puna. Ovdje ističem samo neke.

2. Nadbiskup Stepinac bio je strašna smetnja komunističkoj vlasti. Žalostno-smiješnim akrobacijama željeli su ga uništiti, za života, a i nakon smrti. U razgovoru biskupa Josipa Laha s tajnikom Komisije za vjerska pitanja NR Hrvatske, Zlatkom Fridom, 26. listopada 1961., tajnik Frid prigovara biskupu Lahu zbog kićenja Stepinčeva groba u zagrebačkoj prvostolnici. Zapisnik o razgovoru o tome svjedoči: Uz sam grob ponovno se nalaze svijeće sa trobojkom crven, bijeli, plavi, a ista trobojka nalazi se na lovorovom vijencu na samom grobu. Tajnik postavlja pitanje šta te trobojke trebaju predstavljati na grobu crkvenog poglavara, pa konstatira da se očito radi o veličanju Stepinca kao političara, tj. veličanju njega kao ratnog zločinca (ovdje str. 160). Žalosno je da jednom hrvatskom političaru, što je bio Zlatko Frid, smeta hrvatska trobojnica! Očito je da su hrvatski političari samo naizgled bili hrvatski političari, a u stvarnosti su provodili neku stranu politiku: srbsku, jugoslavensku, komunističko-nadnacionalnu i slično. Izgleda da se ovaj podanički hrvatski politički stav teško mijenja, pa i današnji hrvatski političari više promiču probitke nekih stranih sila, negoli vlastitoga naroda.

Zapisnik razgovora između Vlade Kuka i Milutina Juranića, od 24. veljače 1961., izvrstan je primjer kako su se komunistički vlastodršci zapetljavali u nedoslijednostima, zbog svoje diktatorske politike. Kad je Kuk spočitnuo Juraniću stavljanje hrvatskog znakovlja na grob Alojzija Stepinca, Juranić mu je, prema tom zapisniku, odgovorio kako je on zadužen da na Stepinčev grob stavlja darove vjernika. Kuk se nad njegovim odgovorom čudi i kaže, da mu je sada jasno zbog čega se na Stepinčevom grobu mogu dogadjati takve stvari, kad grob uredjuje ortodoksni političar, a ne pravi katolički svećenik. Zatim je rekao da je ovo bio pokušaj da se Juraniću prikaže ta stvar, ali ukoliko se u buduće još jedan put dogode političke parade na Stepinčevim grobom, onda će Juranić odgovarati kao Stepinčev politički istomišljenik, a Stepinac je osudjen kao politički krivac, što Juranić ne bi smio zaboraviti (ovdje str. 72). Eto, komunist Kuk je ovdje priznao da je Stepinac osuđen kao “politički krivac”, a ne kao zločinac ili suradnik okupatora, kako se to u javnosti prikazivalo. Ali politička krivnja bila je za komuniste isto što i zločin.

Kod svakog putovanja u inozemstvo, pojedinac se morao javiti Komisiji za vjerske poslove u zemlji, a onda po iskazanoj milosti dobivanja putovnice, morao se redovito javiti diplomatskom poslanstvu u dotičnoj stranoj zemlji. Isti razgovori koji su se vodili u zemlji, morali su se voditi i u inozemstvu. To je bio način da komunistička vlast neprekidno djeluje na crkvene ljude kako ne bi u bilo kojem trenutku i bilo gdje na kugli zemaljskoj počeli razmišljati različito od onoga što želi komunistička diktatorska vlast.

Među objavljenim ispravama nalazimo odgovor Narodnog odbora obćine Zadar iz 1961., u kojem gradska vlast obavještava benediktinski samostan Sv. Marije da mu se odbija molba za lokacijskom dozvolom obnove samostana, zbog predviđenih kulturnih potreba grada Zadra. Na kraju načelnik Dragičević piše: Da bi se moglo izdati riješenje o odbijanju potrebno je pridonijeti 1.050 dinara državnih biljega. Obrazloženje kao i posljednja rečenica kojom se upućuje molitelja na daljnji korak protive se svakom razumskom razmišljanju i shvaćanju. Vlast je tim pismom poručila da 900-godišnji samostan nije kulturna baština grada Zadra, a ako to hoće službeno znati preko niječnoga rješenja, neka uplate 1.050 dinara (vidi ovdje str. 111).

Absurdnost komunističke politike vidi se, među inim, i u stavu koji je iznio Stjepan Iveković u razgovoru s biskupom Marijanom Oblakom, 21. prosinca 1962., a koji ga je bio tražio izlazne vize za dvojicu svećenika radi daljnjega studija. Iveković mu je napomenuo, da ne vjeruje da će moći obezbjediti odlazak dvojice svećenika, jer i ostale biskupije i provincije zahtjevaju školovanje u inozemstvu svojih svećenika (ovdje str. 333). Čovjek bi pomislio da vlast osigurava novčane stipendije, pa zbog toga ograničava broj studenata. Ali kad se zna da se ne radi o osiguranju novčanih stipendija, već samo o izdavanju izlaznih viza, za koje je zasigurno trebalo platiti određene pristojbe, onda je navedena Ivekovićeva napomena očiti dokaz ograničavanja slobode kretanja i ometanja u školovanju, jer se vlast bojala školovanih ljudi.

Posvemašnji nadzor nad svime i svačime, diktatorski nadzor bio je očit u svakom dijelu života. Nema slobode putovanja, čitanja, tiskanja, razgovaranja…

Zanimljivo je primjetiti podrobnost opisa pojedinih razgovora, bez obzira gdje su se vodili, u uredu ili negdje na putu. Postavlja se pitanje, na koji su način zapisnici razgovora sastavljani. Razumski gledano, moguće je da ih je sugovornik naknadno nakon razgovora sastavio po sjećanju; zatim, da je istovremeno netko brzo sastavljao sadržaj razgovora, ili da su snimani pa naknadno sastavljani. Odgovor na ovo pitanje možemo naći u raščlanbi razgovora što su ih Vlado Kuk i Josip Mokrović vodili 13. i 30. srpnja 1962., putujući zajedno vozilom u Kumrovec (ovdje str. 266 i 272). To je vrlo podroban zapisnik, za koji je vrlo teško vjerovati da bi ga Kuk tako podrobnog sastavio naknadno tek po sjećanju. Zbog okolnosti vođenja razgovora sigurno je da u vozilu nije bila nazočna (kao što to nije bila ni kod kojeg drugog razgovora, jer bi to u zapisniku vjerojatno bilo navedeno) neka treća osoba, sastavljač zapisnika. Preostaje zaključiti da je taj, a onda i svaki drugi zapisnik sastavljen naknadno na temelju snimljenoga razgovora. Osnovno je pitanje kod toga, jesu li sugovornici znali da se njihovi razgovori snimaju! O nekom predhodnom pristanku snimanja nema nigdje nikada ni riječi, što znači da su razgovori snimani tajno, kako u uredu Komisije, tako u uredima dotičnih sugovornika, pa i u vozilu kada su sugovornici zajedno putovali.

3. Provođenje jednoumne i diktatorske politike imalo je utjecaj na sve dijelove života, pa i na pojedince koji su se početno tome odupirali. Sredstva prisile i uvjetovanje na razini samoga bivstvovanja učinila su te pojedince poslušnicima i suradnicima vlasti u mjeri koja prelazi mjeru podnošljivosti. Takvi suradnici od strane katoličkih svećenika bili su zasigurno Rudolf Pukljak, dr. Mijo Pišonić, Josip Mokrović i drugi. Nasuprot njima, treba istaknuti dr. Stjepana Bakšića koji je ostao čvrst u stavovima i na crti bl. Alojzija Stepinca.

Zapisnike razgovora koje je učinila jedna strana u razgovoru treba uzeti s oprezom. No, ne može se oteti dojmu da se je upravo Josip Mokrović u tim razgovorima, kao što posvjedočuju ti zapisnici, ponio vrlo nedostojno. S jedne strane, bez ikakvih je ograda htio biti suradnik Komisije za vjerska pitanja, zbog čega je ispao zasigurno i pred svojim sugovornicima naivan, a s druge je strane doušnički iznosio sve pojedinosti koje je znao iz vodstva Zagrebačke nadbiskupije i Prvostolnoga kaptola zagrebačkoga. Iznosio je sadržaj međusobnih razgovora s pojedinim svećenicima i biskupima. Na isti su se način ponašali Rudolf Pukljak i Mijo Pišonić. Sva trojica su, htjeli to oni ili ne, obavljali doušničku službu komunističkom totalitarnom režimu koji je u svojoj vlasti i pod svojim nadzorom htio imati svaki djelić osobnog i zajedničkog života.

Glasine o doušničkom djelovanju dr. Mije Pišonića potvrđuju se u ovdje objavljenim razgovorima. Tako, na primjer, u razgovoru sa Zlatkom Fridom, od 29. prosinca 1961., dr. Pišonić prokazuje splitskoga biskupa Franu Franića da je napisao zahtjev za proglašenje blaženim Alojzija Stepinca (ovdje str. 180).

Dr. Mijo Pišonić rado je posjećivao Komisiju za vjerska pitanja, pa i telefosnki razgovarao s pojedinim službenicima te Komisije. U razgovoru s Vladom Kukom, 26. travnja 1961., bio je vrlo pričljiv, što se vidi i iz zapisnika, ali taj put Kuk nije uobće ništa govorio, već je samo slušao. Zašto se Kuk tako ponašao, vidljivo je iz posljednje rečenice zapisnika: Pišonić je bio raspoložen za pričanje, ali je drug Kuk skratio razgovor, jer se je vodio preko telefona (ovdje str. 97). Gospodin Kuk je, dakle, znao da su telefonski razgovori podložni prisluškivanju, o čemu dr. Pišonić uobće nije vodio računa.

Poznavajući sadržaj ovih isprava, mi danas znademo mnogo više o samim događajima i o tadašnjoj politici, nego li su to znali sami tadašnji suvremenici. U obćem nametanju jednoumlja bilo je razumljivo da su se mnogi utopili u tom jednoumlju i nisu bili sposobni kritički razmišljati i zauzimati vlastiti stav. Ljudi su počeli vjerovati da je dobro i istinito ono što čini politička vlast. Tako je namjesnik Šibenske biskupije, Rudolf Pian, u razgovoru s tajnikom komisije, Zlatkom Fridom, vođenim 8. svibnja 1961., rekao da Staleško društvo u Jugoslaviji nema namjeru ni zadatak razbijanja Katoličke crkve (ovdje str. 101), u čemu je bio podpuno u krivu, jer je poznato iz danas već objavljenih isprava da je komunistička vlast upravo preko tog društva nastojala razbiti jedinstvo Katoličke crkve.

Na koji je način komunistička vlast obrađivala pojedince i kako ih je svodila na svoje poslušnike, lijepo pokazuje razgovor Vlade Kuka i dr. Janka Oberškog, od 5. rujna 1962. Kuk dijeli packe Oberškom zbog neposlušnosti režimu, a ovaj poslušno obećaje da neće više biti neposlušan (ovdje str. 287). Komunistička je diktatura nametnula tragikomičan podanički odnos, od kojega nitko nije smio biti izuzet, pa čak ni sveučilišni predavači, kao što je bio dr. Oberški.

Zanimljivo je kako je komunistička vlast obrađivala i pojedine biskupe. Kad su biskupi zajednički iz svoje konferencije poslali bilo kakvu predstavku, komunistička vlast, prije nego li je odgovorila, uzela je u obradu pojedinačno svakoga biskupa. Predsjednici kotarskih vjerskih komisija razgovarali su sa svakim od njih kako bi ih razuvjerili u opravdanost pisanja predstavki. Prema normalnom postupanju, onaj koji je primio predstavku, trebao bi na nju argumentirano odgovoriti i time bi poteškoća bila riješena. No, za komunističku vlast nije vrijedilo to pravilo, jer je ona nastojala vladati ljudima i njihovim uvjerenjem, pa je nastojala na nedemokratski način razuvjeriti i poniziti svoga sugovornika. Nadbiskup Šeper je uspio takvom jednom poniženju izbjeći neposredno pred odlazak na zasjedanje Drugoga vatikanskog sabora, ne odazivajući se na poziv Stjepana Ivekovića.

4. Nasuprot snishodljivih sugovornika komunističkih dužnostnika, kao što su Pišonić, Pukljak, Mokrović i drugi, treba istaknuti osobu od čvrstog značaja, dr. Stjepana Bakšića, koji u razgovoru s Vladom Kukom (23. studenoga 1962., str. 320) nije bio poslušni slušatelj, već je slobodno iznio svoje mišljenje, npr. o srbizaciji Hrvatske, o odgovornosti hrvatskih komunista za lošu hrvatsku politiku, o nepravilnom odnosu komunističkih vlasti prema vjerskim zajednicama i slično, na što je Kuk mogao samo uzvratiti da o tome ne želi raspravljati.

Dr. Stjepan Bakšić nije samo u razgovoru bio nedvosmisleno jasan i načelan. On je takav stav pokazao i u svome pismu, upućenom 28. studenoga 1962. Stjepanu Ivekoviću (ovdje str. 323). To pismo predstavlja uzor jasnoće stavova, bez zamaglivanja, bez rukavica, bez bojazni za posljedice. Vjerujem da je i sam Iveković morao ovo pismo čitati s puno više poštovanja, nego li ona koja su mu pisana sa snishodljivošću. U ovom je pismu Iveković mogao naći odgovor na svoje čuđenje zašto predstavnici Katoličke crkve ne odgovaraju istom mjerom u nastojanju za normalizacijom odnosa, kako je to željela komunistička vlast. Vlastodršci su u jednom vremenu (u ratu i poraću) učinili velike zločine i nepravde, pa su se dalje ponašali kao da to nisu učinili, misleći kod toga da će Katolička crkva sve to zaboraviti. Kad to Crkva nije mogla učiniti, jer ona propovijeda, ne samo ljubav, nego i pravednost, vlastodršci su se čudili zbog nedostatka suradnje. Bakšić je u ovom pismu tu poteškoću lijepo izrazio: nisam time ovlašten da predam zaboravu postupak nekih odbora Socijalističkog saveza na teritoriju grada Zagreba odnosno njihovih članova, koji su i bez osnova i mimoilazeći nadležnu crkvenu vlast tražili od nekih gradskih župnika da napuste svoje položaje, a da Gradski odbor Socijalističkog saveza nije do sada našao načina osuditi taj postupak kao protivan postojećem poretku. Dakle, ako se želi napredak u suradnji, potrebno je najprije riješiti prošle nepravde, a onda možemo govoriti o sadašnjoj i budućoj suradnji.

Iz ovih nekoliko primjera vidljiva je složenost života i raznolikost odnosa u vrijeme komunističke vladavine, koju su morali prihvatiti ili joj se barem prilagoditi svi državljani, ali su to činili na različite načine. Neka njihov primjer bude poticaj svakom Hrvatu i Hrvatici, svakom čitatelju i čitateljici ove knjige, da svojom glavom promisle o onome što im trenutačna vlast nudi ili na što ih želi prisiliti, pa da stvore o tome sud i vlastiti stav slobodnih ljudi.

Bila i ova knjiga na veću slavu Božju!

U Zagrebu, 11. studenoga 2012.

Stjepan Razum zc

Razdoblje od 1961. do 1964. godine u crkveno-državnim odnosima obilježeno je promjenama koje su uslijedile nakon smrti kardinala Alojzija Stepinca. Upravu Zagrebačke nadbiskupije preuzeo je nadbiskup Franjo Šeper, počeo je Drugi vatikanski sabor, ali i vatikansko-jugoslavenski pregovori. Nakon smrti nadbiskupa Stepinca, komunističke vlasti svu krivicu dotadašnjih loših odnosa između Crkve i države nastoje prebaciti na njega. Stepinčevog nasljednika, nadbiskupa Šepera, nastojalo se prikazati kao osobu drugačijih stavova od kardinala Stepinca, spremnog na suradnju s vlastima. Međutim nadbiskup Šeper, iako je bio spreman na razgovore s predstavnicima vlade u cilju rješavanja pojedinih pitanja, ni jednom prigodom nije odstupao od stajališta kardinala Stepinca, Biskupske konferencije i Svete Stolice glede sveukupnih crkveno-državnih odnosa.

Komunističke vlasti pokreću akcije u smjeru normalizacije crkveno-državnih, ali i jugoslavensko-vatikanskih odnosa. Tim nastojanjima jugoslavenskih vlasti išlo je u prilog i održavanje Drugoga vatikanskog sabora, na kojem nisu rješavana samo unutarcrkvena pitanja, nego i uloga Crkve u suvremenom svijetu, a time i njezin odnos prema ateističkim društvima, posebice u istočnoj Europi. Na Saboru je, među inim, odlučeno da je za dobrobit Crkve i njezinih vjernika u komunističkim državama, potrebno otvoriti dijalog s vladajućim režimima tih država i uspostaviti u njima koliko toliko povoljnije crkveno-državne odnose. Tako se taj pristup Crkve poklopio s nastojanjima jugoslavenskih vlasti, da s ciljem poboljšanja svoje slike u svijetu, smanje napetosti s Katoličkom crkvom u zemlji i ponovno uspostave odnose sa Svetom Stolicom. U tom smislu su pokrenuti i pregovori sa Svetom Stolicom, koji će biti završeni sporazumom o normalizaciji odnosa u lipnju 1966. godine.

Napetost u crkveno-državnim odnosima postupno se smirivala, te su sve učestaliji bili razgovori između predstavnika crkvenih i državnih vlasti, koji su poprimali i sve miroljubiviji ton. Represivne mjere državnih vlasti prema biskupima i svećenicima znatno su smanjene. Smanjio se i broj crkvenih prosvjeda zbog smetnji vjeronauka, iako je takvih slučajeva još bilo, a odnos državnih vlasti prema vjeronauku je i dalje bio jedan od glavnih razloga nezadovoljstva u crkvenim redovima. Državne vlasti su popustile i u odnosu prema vjerskom tisku, koji je bio sve brojniji, a posebno značajno bilo je pokretanje Glasa Koncila, koji će s vremenom postati najznačajniji crkveni list u zemlji.

Iako se u mnogim stvarima osjećao napredak u crkveno-državnim odnosima, bilo je i problema koji su usporavali normalizaciju tih odnosa. Početkom 1960-ih država je vrlo aktivno provodila politiku tvarnoga slabljenja Crkve, podruštvljenjem velikog broja crkvenih zgrada i građevinskoga zemljišta. Također je nastavljen spor u svezi s djelovanjem staleških svećeničkih udruženja, oko čega nije bilo popuštanja ni s jedne strane. Sporovi su se vodili i u svezi sa zauzećem mnogih crkvenih zgrada, posebice samostana, sjemeništa i župnih stanova. Posebna je napetost vladala u svezi s djelovanjem iseljenog svećenstva, na čemu će jugoslavenske vlasti posebno ustrajati i u pregovorima sa Svetom Stolicom. Država se sve više nastojala miješati i u rad vjerskih škola, koje su taktički popuštale, jer je trebalo osigurati školovanje sve većeg broja svećenika, zbog znatnog porasta stanovništva posebice u gradovima. Međutim školovanje svećenika u inozemstvu bilo je i dalje otežano, država ih je puštala u veoma malom broju i nastojala utjecati na izbor onih svećenika i bogoslova koji odlaze u inozemstvo, tražeći zauzvrat od crkvenih vlasti popuštanje u mnogim stvarima.

U svakom slučaju iako su još mnogi problemi obterećivali crkveno-državne odnose, obje su strane bile zainteresirane za smirivanje napetosti, ali vodeći računa da u tom razvoju događaja, postignu, svaka za sebe, što povoljnije rezultate, Crkva u skladu sa svojim vjerskim, a država svojim ideološkim potrebama

The period between 1961 and 1964 concerning Church-State relations was a period of changes following the death of Cardinal Alojzije Stepinac. Archbishop Franjo Šeper took over governance of the Zagreb Archdiocese, the Second Vatican Council commenced, as did negotiations between the Vatican and Yugoslavia. After his death, the Yugoslav government tried to lay the blame on Cardinal Stepinac for the deteriorated relations between the Church and State. The authorities endeavoured to portray Stepinac’s successor, Archbishop Šeper as being different and that he was willing to negotiate with government authorities. Even though Archbishop Šeper was prepared to negotiate with the government with the aim of resolving certain issues he not once digressed from the views of Cardinal Stepinac, the Conference of Bishops and the Holy See regarding relations between the Church and State.

The communist authorities initiated proceedings toward normalising Church-State relations as well as relations between Yugoslavia and the Vatican. The Second Vatican Council offered an opportunity for improvement in these relations. The Council was an appropriate auditorium to resolve internal Church issues but also dealt with the role of the Church in the modern world which included relations toward atheist societies, particularly in Eastern Europe. The Council decided that it was in the benefit of the Church and its faithful in communist countries for the Church to conduct a dialogue with the ruling regimes in these countries and to establish at least some form of Church-State relations. These endeavours coincided with the attitude of the Yugoslav authorities to improve its poor image in the world and relieving tension toward the Catholic Church in the country and in particular to establish relations with the Holy See. Hence negotiations were instigated with the Holy See which was concluded in June 1966 with a concordat to normalise relations.

Tension between the Church and State began to gradually ease up and dialogue between government and Church officials became more frequent and even took on a peaceful tone. Repressive measures by the state toward bishops and priests significantly diminished. Protests against Religious Instructions began to waiver even though these still continued for some time and the government’s attitude toward RI continued to be one of the major contentious issues that led to dissatisfaction in the Church structure. The government became more relaxed toward the religious press too and the number of issues began to grow creating a desirable environment for the launching of the Glas Koncila (Voice of the Council) which in time became the most significant religious media in the country.

Even though gradually there was obviously a feeling of positive progress in Church-State relations there were still many problems that existed that thwarted the normalisation of these relations. In the early 60-ies the government actively implemented policies that impoverished the Church. Many Church owned buildings were confiscated and transformed into public venues. The conflict between Class Structured priests continued to be contentious and neither side would give in. Conflicts arose over the confiscation of Church property particularly monasteries, convents and presbyteries. Particular pressure was placed on the activities of priests sent into emigration to serve in missions there and the Yugoslav government placed particular emphasis on this issue during its negotiations with the Holy See. The government increasingly intervened in the work of religious schools. The Church compromised as a tactic to preserve these institutions to facilitate the education of the growing number of vocations which resulted from the significant increase in the population after the war particularly in urban centres. The government still did not look favourably upon priests continuing their education abroad allowing very few and then only handpicked seminarians to continue their studies abroad and in return demanding that the Church compromise on other issues in favour of the government.

In any case there were still many problems that burdened Church-State relations although both sides were interested in relieving these tensions but each keeping in mind that they gained as much in favour for their side as possible. The Church was adamant in keeping with its religious aspects and beliefs and the government in keeping with its ideological aspirations.

(Translated by s. Anđelita Šokić)

La période de 1961 à 1964 – dans les relations entre l’Église catholique et l’État yougoslave – est marquée par les changements qui suivirent le décès du cardinal Alojzije (Aloïs) Stepinac. C’est l’époque qui vit l’archevêque Franjo (François) Šeper venir à la tête de l’archevêché de Zagreb mais aussi l’époque du début du second concile du Vatican ainsi que des pourparlers entre l’État de la cité du Vatican et la Yougoslavie. Après le décès de l’archevêque Stepinac le régime communiste essaie de rattacher à sa personne toute la culpabilité ayant résulté en de mauvaises relations lesquelles avaient jusqu’alors régné entre l’Église et l’État. L’on voulait représenter le successeur du cardinal Stepinac, l’archevêque Šeper, comme une personne ayant des opinions différentes de celles du feu cardinal, à voire comme une personne prête à collaborer avec le régime communiste. Cependant, l’archevêque Šeper, tout prêt aux pourparlers avec les représentants du gouvernement afin de trouver une solution à certaines questions, ne renonça-t-il pas une fois aux positions du feu cardinal Stepinac, de la Conférence des évêques et du Saint-Siège concernant les relations entre l’Église catholique et l’État yougoslave.

Le régime communiste incita alors des actions dont le but était la normalisation des relations entre l’Église et l’État, mais également de celles entre le Vatican et la Yougoslavie. Aux insistances du gouvernement yougoslave était également favorable le fait qu’à l’époque l’on discutait aux sessions du second concile du Vatican des questions purement ecclésiastiques mais également de la question du rôle de l’Église dans le monde contemporain, auquel sujet était également associée le sujet de la nature de la relation de l’Église envers les sociétés athées, surtout celles de l’Europe de l’Est. Lors du concile la décision fut adoptée, entre autres, qu’il fallait – pour le bien-être de l’Église et de ses fidèles dans les pays communistes, ouvrir le dialogue avec les régimes en pouvoir dans ces pays-là et établir avec eux des relations plus favorables. Ainsi cette approche de l’Église trouva-t-elle son homologue dans les insistances du gouvernement yougoslave qui voulait, afin d’améliorer son image dans le monde, diminuer la tension qui existait dans ses relations envers l’Église catholique dans le pays ainsi que rétablir ses relations avec le Saint-Siège. En ce sens-là les pourparlers avec le Saint-Siège furent entamés, lesquelles négociations seront conclues par l’accord sur la normalisation des relations en juin 1966.

La tension dans les relations entre l’Église et l’État se relâchait peu à peu alors que les négociations entre les représentants de l’Église d’un côté et ceux du gouvernement communiste de l’autre s’intensifiaient en adoptant un ton de plus en plus pacifique. Le nombre de cas de répression envers les évêques et les prêtres chuta considérablement. La fréquence des manifestations amenées par les obstacles que le régime communiste levait au déroulement normal des cours de religion – ce qui constituait l’un des principaux sujets de mécontentement dans les milieux ecclésiastiques – diminua également. Le régime étatique modifia également son rapport envers la presse religieuse, laquelle croissait en nombre de publications, la parution de la Voix du Concile (Glas Koncila), qui deviendra au cours du temps le journal ecclésiastique le plus influent du pays, étant particulièrement importante.

Bien qu’en maints sujets l’on pût ressentir de l’évolution dans les relations entre l’Église et l’État, il y avait encore des problèmes qui ralentissaient le processus de la normalisation de ces mêmes relations. Au début des années 1960 l’État menait intensivement une politique de l’affaiblissement matériel de l’Église, en nationalisant un grand nombre de bâtiments et terrains à bâtir étant auparavant en possession de l’Église. De même, le procès mené devant le tribunal au sujet de l’activité des corps de prêtres, dans laquelle matière ni l’un ni l’autre parti n’était prêt à lâcher du terrain, continua-t-il. Des procès en tribunal étaient également menés au sujet de la confiscation de maints bâtiments ecclésiastiques, surtout couvents, séminaires et appartements paroissiaux. Une tension particulière pouvait être observée au sujet de l’activité des prêtres dans l’immigration, sur lequel sujet l’État yougoslave allait particulièrement insister dans ses négociations avec le Saint-Siège. L’État essayait de se mêler de plus en plus au fonctionnement des écoles religieuses alors que ces dernières se pliaient “tactiquement” devant ces mesures de répression, ayant en vue les besoins de former un nombre de prêtres toujours croissant pour répondre à une augmentation en population, surtout dans les villes. Néanmoins, la formation des prêtres à l’étranger rencontrait toujours beaucoup de difficultés; l’État yougoslave laissait toujours un tout petit nombre de prêtres partir à l’étranger et essayait d’influencer sur le choix de ceux qui allaient obtenir la permission de partir. En revanche, le gouvernement exigeait des autorités ecclésiastiques qu’elles modifient leurs positions au sujet de maints sujets discutés.

En tout cas, quoique de nombreux problèmes pesassent sur les relations entre l’Église catholique et l’État yougoslave dans la période observée, l’un et l’autre parti était intéressé, chacun de son côté, de diminuer la tension tout en s’efforçant – au cours de l’évolution des événements décrits – de se négocier un résultat plus favorable, l’Église ayant devant les yeux les besoins religieux et l’État essayant d’agir en accord avec ses proclamations idéologiques.

(Traduit par Jelena Puškarić)

1. U knjižnom nizu “Radovi” objavljena je 2008. godine prva knjiga dr. Miroslava Akmadže s naslovom “Crkva i država”. Ovo je druga knjiga s istim naslovom. Obje knjige, prva iz razdoblja 1945.-1952., a ova druga, iz razdoblja 1953.-1960., donose najznačajnije isprave nastale u međuodnosu državne i crkvene vlasti u vrijeme komunističkoga režima. Premda se radi, rekli bismo, o “golim” ispravama, u njima se zrcali raznolikost i zapretenost tadašnje društvene stvarnosti, koja je nakon višestoljetnoga uhodanoga suživota političkih i crkvenih službi, Katoličku crkvu postavila u nezavidno podređeni položaj. Komunistička je vlast imala u svom programu brisanje vjere i svakog vjerskog očitovanja iz javnoga života. Taj se program ostvarivao na najsvirepiji način, pa čak i gaženjem proklamiranih ustavnih i zakonskih sloboda i prava. Zakoni koje je pod utjecajem međunarodne politike donosila državna vlast davali su određene slobode i određena prava i vjerskim zajednicama. No, u stvarnosti su te slobode i ta prava gažena od strane same vlasti na svim njezinim razinama. Stoga je u mnogim slučajevima Katolička crkva bila ta koja se borila za poštivanje donesenih zakona, dok su državna tijela nezakonitim putem gazila izglasana prava.

Čitajući ovdje objavljene isprave, nisam mogao a da ne zapišem neke slučajeve koji su mi se, danas, nakon pedeset godina od njihova nastanka, duboko urezali u pamet i dušu. Ti izabrani slučajevi, a kakvih ima još mnogo unutar ove knjige, pokazuju svirepost komunističke državne vlasti prema Katoličkoj crkvi i njezinim pripadnicima.

Ova knjiga, više nego li prva knjiga, donosi isprave koje se odnose na sve biskupije unutar tadašnje državne zajednice.

2. Zloupotreba novinara! Državni je režim nakon prekida diplomatskih odnosa sa Svetom Stolicom promijenio taktiku u odnosu prema Katoličkoj crkvi. Nije više nastupao otvoreno neprijateljski, već se poslužio novinarima da neprestano pišu protiv Katoličke crkve. Stoga je čak ministar dr. Svetozar Ritig (inače, prije političke službe djelovao je kao svećenik Zagrebačke nadbiskupije), 2. veljače 1953. pisao Predsjedništvu vlade NRH: Ovdje i ja naglašujem da bi bilo potrebno popustiti u protuvjerskoj kampanji u štampi. No, popuštanja nije bilo. Protuvjersko pisanje dobivalo je sve dalje sve više prostora. Nezadovoljna postignutim rezultatima protuvjerske kampanje, Savezna komisija za vjerska pitanja osnovala je početkom 1955. godine čak Odjel za promičbu. Komisija je zaključila da treba više koristiti novinare i preko njih izvršavati određene zadatke, te u tu svrhu izabrati pogodne novinare (usp. izvor u bilješci).

Na prigovor zagrebačkoga nadbiskupa-supomoćnika Franje Šepera o lošem novinarskom pisanju Frane Barbierija, UDB-in mu je službenik (vjerojatno Boris Ilej), u razgovoru 15. ožujka 1956., odgovorio da je Barbieri slobodan novinar i publicist, koji svojim vlastitim novinarskim sredstvima prikuplja podatke i za njih odgovara. Veća ili manja solidnost u radu stvar je njegove osobne novinarske reputacije, kaže udbaš. Taj bi odgovor bio u redu, da Barbieri nije bio jedan od angažiranih novinara u protuvjerskom pisanju!

3. Podanički sustav! U državi je uveden podpuni podanički sustav. Taj se sustav očitovao u tome, što je pojedinac, državljanin, morao doći moliti predstavnika vlasti za ostvarenje svakoga svoga prava, premda su ta prava pripadala baštini najosnovnijih ljudskih prava. Kad je riječ o crkvenim ljudima, oni su svoje molbe morali upućivati Komisije za vjerske poslove. Kod toga su molitelji, bilo to biskupi, svećenici ili tko drugi, od članova te Komisije podučavani, gotovo indoktrinirani, kako se trebaju ponašati u novom socijalističkom uređenju države.

Zanimljiv je i jako je rječit stav sugovornika (Franje Šepera, Inocenta Zrinskog, Gracija Ivanovića) s članovima Komisije za vjerska pitanja, koji gotovo redovito mole da se o njihovom dolasku u Komisiju i o razgovoru u Komisiji ne govori u javnosti, niti se ikoga obavješćuje, jer bi imali neprilika unutar crkvenih krugova. Tim su stavom crkveni ljudi poručivali članovima Komisije da svojim dolaskom u Komisiju čine gotovo nezakoniti čin, kojega se srame pred javnošću. Došli su u Komisiju samo zato jer su morali doći. Članovi Komisije u svojim “zabilješkama” razgovora nisu dali do znanja da bi takvim stavom svojih posjetitelja bili povrijeđeni. Očito, zbog svoje politike prisiljavanja na podaništvo nisu mogli uvidjeti tu “finu nijansu uvrede”.

Zbog podučavanja i nametanja podaništva neki se biskupi dugo nisu odlučili posjetiti Komisiju za vjerska pitanja, premda je to ona od njih očekivala. Tako je zagrebački nadbiskup-supomoćnik Franjo Šeper dugo odugovlačio posjet Komisiji. Krčki biskup Josip Srebrnić došao je na razgovor tek 21. listopada 1958. i to zbog toga da čuje objašnjenje zašto mu nije izdana putovnica za put u Rim. Biskup Srebrnić, za razliku od drugih biskupa, pokazao se u svom nastupu vrlo čvrst i dosljedan. Nije prihvatio samo podučavanje, već se svojim mišljenjem suprotstavljao. Predsjedniku Komisije, Josipu Gržetiću, rekao je nekoliko puta da je on za suradnju, ali samo na kulturnom i vjerskom polju, a ne na političkom polju. Na kraju razgovora istaknuo je da će si dozvoliti još koji puta doći na “diskusiju” u Komisiju.

Da bi opravdao Šeperov nedolazak u Komisiju za vjerska pitanja, njegov pomoćni biskup Josip Lach rekao je (10. ožujka 1959.) Zlatku Fridu, tajniku Komisije, “da je nadbiskup Šeper vjerovatno mnogo izriban, kad je bio u Komisiji, pa zato neće sada da ide ponovno”.

Komisija za vjerske poslove, kako ju je procijenio nadbiskup-supomoć¬nik Šeper, malo je mogla pomoći Crkvi, jer ona “i nije postavljena da nešto ozbiljno uzima u svoje ruke”, kako prenosi Šeperovo mišljenje dr. Josip Ritig u pismu od 10. prosinca 1958., već je njezina uloga bila da podučava i ideološki usmjeruje katoličke biskupe.

U razgovorima s crkvenim ljudima službenik UDB-e je prijetio svojim sugovornicima poduzimanjem oštrih mjera protiv njih zbog nečega učinjenog od strane tih istih ljudi, ali što je to učinjeno, nije im nikada izričito rekao. Na upit nadbiskupa-supomoćnika Šepera, što je on to skrivio, udbaš Ilej mu je u razgovoru (16. siječnja 1959.), kao i obično, rekao da on, tj. Šeper to najbolje zna što je njegova krivnja. Na ponovljene upite, “službenik unutrašnjih poslova insistirao je u tvrdnjama, da Šeper sasvim točno znade o čemu se radi i na što se primjedbe odnose”. Kad je Šeper molio da mu se konkretno kaže, a ne tako maglovito, udbaš ponovno kaže, “da on sigurno veoma dobro znade, što je govorio i s kakvom je namjerom govorio”. Tako je Šeper u svojoj ustrajnosti saznao da se nije radilo o nikakvom stvarnom prekršaju, već o izrečenoj riječi. Ovakvim je postupkom UDB-a željela pokolebati i unijeti sumnju u one koji im nisu bili po volji. Željeli su unijeti strah i nesigurnost u postupanju crkvenih ljudi. Konačno, željeli su da crkveni ljudi prihvate komunistički i diktatorski mentalni sklop i da razmišljaju kao što su razmišljali komunisti.

Kad je Šeper davao obavijesti o Stepinčevu zdravlju, koje je namjerno narušeno u zatvoru, tada je on, po tvrdnjama udbaša Ileja, činio neprijateljsku djelatnost. Naime, o Stepinčevu se zdravlju nije smjelo govoriti.

4. Nepravde i licemjernost! Zakonsko uređenje cjelokupnoga života u komunističkoj državi bilo je vrlo nepravedno. To se očitovalo u tome što su zakonodavci u zakonske propise prenijeli svoj negativan stav prema vjeri i vjernicima. Komunistički političari, doduše, ističu u razgovorima i u pismima “zakonske propise” kojih se oni drže. No, nije im palo na pamet da su oni te zakone donijeli na taj način da su iz zakonskih okvira izgurali veliki dio vlastitoga naroda. Kako bi opravdali takvu opću nepravdu, neprestano su isticali odvojenost Crkve od države. To isticanje služilo je zapravo samo tome da se Crkvu onemogući u bilo kakvom djelovanju.

Beogradski nadbiskup Josip Ujčić piše 21. siječnja 1953. ministru dr. Svetozaru Ritigu, predsjedniku Vjerske komisije Narodne Republike Hrvat¬ske: Ako se primjenjuju načela Ustava u prijateljskom smislu, mogu se sva pitanja najskorije riješiti, i to bez svakih trzavica. No, prijateljskog odnosa prema Katoličkoj crkvi nije bilo na strani komunističkih vlastodržaca.

Za stanje tadašnje neslobode i gaženja osnovnih ljudskih prava, znakovit je slučaj krčkoga biskupa Josipa Srebrnića, kojemu tadašnja komunistička vlast nije dopuštala putovanje u inozemstvo. U njegovom se slučaju najbolje vidi kako su se Komisija za vjerska pitanja i Državni sekretarijat za unutrašnje poslove postavljali iznad Ustava i iznad međunarodne Konvencije o ljudskim pravima, koju je podpisala i tadašnja Jugoslavija, a koja jamči svim ljudima slobodno putovanje u inozemstvo. No, u diktatorskom režimu komunističke Jugoslavije pojedina državna tijela prisvojila su si “diskreciono pravo” da određuju tko smije, a tko ne putovati, mimo bilo kakve sudske presude. Kao što je već navedeno, biskup Srebrnić nije htio doći u Komisiju za vjerske poslove na razgovor, pa mu ona nije htjela dati zeleno svjetlo za putovnicu.

Na sva nastojanja predstavnika vlasti da bi se trebalo razgovarati što više radi sređivanja odnosa, krčki biskup Josip Srebrnić je (29. srpnja 1959.) najbolje ocijenio neuspjeh takvih nastojanja, riječima: “da su kontakti pretstavnika Crkve i vlasti apriori osudjeni na neuspjeh, jer se mi ideološki razilazimo, jer se radi o komunističkoj ideologiji, koja ide za ugušivanjem Crkve”.

Nevjerojatno je kako su državne vlasti lako pravdale zakonske i ustavne prekršaje članova svoje komunističke stranke, tumačeći te prekršaje kao ideološku borbu protiv zaostalosti crkvenih ljudi. Ta ideološka borba, točnije kršenje Ustava i zakona, bili su poželjni, tim više, ako je svećenik bio zauzet u svom svećeničkom i dušobrižnom poslu. Lijepi primjer o tom izvrnutom odnosu vidi se kod učitelja Steve Mimića u Bruškoj i župnika Grge Butura u Rodaljicama, Zadarska nadbiskupija. Učitelj Mimić smio je nekažnjeno kršiti ustavom i zakonima zajamčeno pravo na slobodu i vjeroispovijed, samo zato što je župnik Butur bio “veoma aktivan u okupljanju djece na vjeronauk i da se služi svim sredstvima da ih privuče u crkvu…”.

Licemjernost vlastodržaca bila je na najvećoj mogućoj visini. Vlast je kršila ustavna i zakonska prava pojedinaca i ustanova, da bi zatim oštećenom predbacivala da je u svom prosvjedu uvredljiv. Tako je Okružni sud u Splitu, zbog nekih prekršaja pojedine osobe, kaznio čak pet školskih i odgojnih ustanova zatvaranjem na 6 i 8 godina. Kad su dalmatinski biskupi razložno i činjenicama prosvjedovali protiv tog postupka (28. kolovoza 1956.), službenik Savezne komisije za vjerska pitanja žali se beogradskome nadbiskupu Josipu Ujčiću da je način izražavanja tih biskupa “uvredljiv i neuobičajen u saobraćaju sa državnim vlastima i da ne može koristno doprineti rešavanju konkretnih pitanja, niti uopšte normalnim odnosima Crkve i države” (22. listopada 1956.). Kod toga taj službenik upućuje na daljnji pravni postupak, za koji su sami biskupi već ustanovili da ne postoji, te “vraća” predstavku nadbiskupu Ujčiću, jer postoji predpostavka da je ona napisana s njegovim znanjem. Tako je vlast bahato odgurnula od sebe problem koji je stvorila i dalje ju taj problem nije zanimao.

Samovolja i protuzakonitost u postupanju pojedinih tijela vlasti očitovala se osobito kada je pojedinim crkvenim ustanovama oduzimana njihova imo¬vina. Na takvu protuzakonitost sasvim izričito upućuje apostolski upravitelj Zadarske nadbiskupije, biskup Mate Garković (27. rujna 1960.), u slučaju podruštvljenja kuće u Svetom Filipu i Jakovu, koja je vlasništvo zadarskoga sjemeništa Zmajević. U žalbi na prvostupanjsko rješenje biskup iznosi razloge zbog kojih se ta zgrada ne može podruštvoviti, a to ponajprije jer to nije poslovna ni najamna zgrada, ali kotarska vlast odbija žalbu s obrazloženjem da je to prevelika kuća za ljetnikovac, pa zbog toga ju treba podruštvoviti, tj. oduzeti od vlasnika. Vlast se uopće ne obazire na činjenice, nego provodi ono što je već unaprijed odlučila provesti, bez obzira na činjenice, bez obzira na zakonitost, a najmanje na pravednost. Tako su oni, protiv kojih su donošeni zakoni – a to su često bili crkveni subjekti, morali braniti te iste zakone od onih koji su ih donosili, a zatim i kršili, a to su bili vlastodršci. Stoga biskup piše: Gospodarsko zemljište po naravi stvari ne spada pod odredbe Zakona o nacionalizaciji, pa naprosto čovjeku pamet stane, kako lagano i ležerno dotične komisije mogu prelaziti preko svega i crkvenoj organizaciji oduzimati njihovu imovinu, gazeći preko svih zakon¬skih propisa i načela socijalne pravde zakonitosti ispravnog poretka. Ne može biti motiv nacionalizacije toga zemljišta ‘sve je to potrebno odgojnom Zavodu’ [tj. državnom]. Dokle bi došli sa takvim ‘pravnim’ načelom?

Nepravedni i nezakoniti postupci vlasti očituju se u postupnom oduzimanju prava i posjeda vjerskim zajednicama na temelju prijašnjih nezakonitih odluka. Tako je zbog rješavanja stambenih poteškoća vlast nametnula prinudne stanare u pojedine crkvene zgrade, da bi onda koju godinu kasnije ustanovila da su to najamne zgrade, te ih je 1958. po Zakonu o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta podruštvovila i tako trajno otuđila od njezinih zakonitih vlasnika. Lijepo to oslikava senjsko-modruški biskup i apostolski upravitelj Riječke biskupije, Viktor Burić, u svojoj predstavci od 19. prosinca 1960. On piše: Ovom zgodom ne možemo ujedno a da ne izrazimo svoje čuđenje, da je prvostepena Komisija za nacionalizaciju prešla preko utvrđenog činjeničkog stanja, tj. preko dokazane okolnosti, da smo deposedirani iz te zgrade na temelju nezakonitog akta stanbenog organa i takovo stvoreno nezakonito stanje na štetu ove vjerske zajednice uzela kao stvarno i pravno stanje u smislu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada. Nije još nikada stanje stvoreno na osnovu nezakonitih akata upravnih organa ono stanje, na osnovu kojega može drugi organ donositi svoje odluke, koje bi bile na zakonu osnovane. No, takva upozorenja na očito kršenje zakona i same pravednosti, rijedko su kada donijele ispravak nezakonitosti od strane same vlasti, jer njoj je bio cilj oduzeti (oteti), bez obzira na koji način.

5. Neki pojedinačni slučajevi! Franjevac Pio Polonijo, poglavar franjevaca samostanaca, pokazao se u razgovoru s komisijinim službenikom Vladom Kukom (25. travnja 1960.) na visini svoje službe. Otvoreno je raspravljao o nepravdama koje su on i općenito vjernici osjetili od strane vlasti.

Zanimljiv je stav franjevca Dinka Filipija, provincijala franjevaca trećore¬daca, koji razmjerno često dolazi na razgovore u Komisiju za vjerska pitanja. Tako i 9. veljače 1960. razgovara sa Zlatkom Fridom. Nastoji uvjeriti svoje sugovornike, predstavnike komunističke vlasti, o svojoj lojalnosti “narodnoj vlasti”. Osuđuje postupke svojih redovnika i ograđuje se od njih, osobito od Rudolfa Jeraka, koji je bio podvrgnut političkom postupku i robijanju. Nakon izrečene presude Jeraku, na upit Zlatka Frida, što misli poduzeti, Filipi odgovara da su oni, franjevci uložili “žalbu na Vrhovni sud, i da su to uradili iz obzira prema narodnoj vlasti, da se ne misli da ignoriraju samu presudu”. Zanimljivo! Filipi ulaže žalbu na presudu protiv Jeraka, da bi ga zatim u tom političkom razgovoru osuđivao kao krivca, kojega se gotovo odriče. Ali ne ulaže žalbu da bi pomogao Jeraku, već da bi iskazao poštovanje “narodnoj vlasti” koja ga je osudila! Do takvog apsurdnog stava dovodila je službena komunistička politika koja je prisiljavala ljude na podaništvo, ne birajući ni sredstva osude na višegodišnju robiju. Filipi, zasigurno, nije bio jaki značaj, poput biskupa Srebrnića ili nadbiskupa Stepinca, koji se nisu dali manipulirati, već su i političkim vlastodršcima rekli istinu u oči, a ona je bila nepovoljna za vlastodršce.

Razgovori u Komisiji služili su i za zastrašivanje. Tipičan je primjer tomu razgovor (24. veljače 1960.) tajnika Komisije, Zlatka Frida, s dr. Jankom Oberškim, dekanom Bogoslovnoga fakulteta, nakon održanoga Oberškovog spomen-govora o pokojnom nadbiskupu Stepincu. Vlasti se nisu sviđale Oberškove riječi, a očito nisu bile ni utužive po tadašnjim zakonima, ali su bile neugodne za vlast. Stoga mu se u razgovoru prijeti sudskim postupkom, a zapravo ga se želi uplašiti kako ne bi svoj govor širio dalje, među studente i osobito u inozemstvo.

Stavovi pojedinih svećenika, npr. dr. Dragutina Kniewalda i dr. Dragutina Hrena, prema nadbiskupu, bl. Alojziju Stepincu, izneseni u razgovorima u Komisiji za vjerska pitanja, pomalo iznenađuju. Ili se radi o stvarnim stavovima kojima dotični svećenici očituju loš sud o Stepincu, ili se radi o podmetanju, bilo s jedne, bilo s druge strane, tj. o podmetanju dotičnih svećenika Komisiji, kako bi postigli neke svoje ciljeve, ili o podmetanju Komisije tim svećenicima, kako bi preko svojih zapisnika mogli činiti daljnji pritisak na sve buduće sugovornike. Istinu je iz samih zapisnika teško doznati. No, svakako treba imati na umu da su to jednostrani zapisnici, tj. zabilješke, koje ne odražavaju stvarno stanje sugovornika, već jednostranu prihvaćenost (percepciju).

6. Pitanje doušništva! Komunističke vlasti uspjele su ustrajnim nastojanjem u razgovorima pridobiti dio crkvenih ljudi koji su rado dolazili na razgovore u kojima su obavještavali o svemu što se u njihovom okruženju događalo, povlađujući kod toga odlukama i potezima vlasti, a kritizirajući poteze crkvenih ljudi. Takvi sugovornici s komunističkim vlastima bili su nadbiskup beogradski Josip Ujčić, svećenici dr. Eduard Žilić, dr. Mijo Pišonić, i drugi. Neke od njih prati glas da su bili udbini doušnici. Oni to nisu morali biti tajno, kad su to činili javno! Upoznavši sadržaje razgovora koji su vođeni u Komisiji za vjerska pitanja, postaje bezpredmetno govoriti o njihovom doušništvu (preko UDB-e), ali treba postaviti pitanje njihove nezrelosti i nedoraslosti dotičnom političkom trenutku, budući da nisu uvidjeli da je svaka njihova riječ predmet prosudbe i pomoć bezbožnoj vlasti za daljnje manipulacije s crkvenim ljudima.

7. Kod čitanja mnogih zapisnika o razgovorima crkvenih i državnim predstavnika, treba imati na umu da su to zapisnici, odnosno najčešće samo zabilješke ili izvješća, koja su sastavljali predstavnici državne vlasti. To nisu, dakle, zapisnici koje bi podpisivale obje razgovorne strane, već jednostrane zabilješke, koje redovito predstavljaju jednostrano viđenje poteškoća i tumačenje stavova crkvenih predstavnika od strane državnih predstavnika.

Državni su se predstavnici u razgovorima usredotočivali redovito na pojedinačne poteškoće, pozivajući crkvene predstavnike da im ih iznose, pa će ih oni rješavati. Tako je, uistinu, često i bilo. No, te poteškoće izvirale su iz opće duhovne klime u državi koja je bila protucrkvena i protuvjerska. Biskupi su to dobro uviđali i na to kod pojedinačnih razgovora skretali pažnju. U tom smislu zavrjeđuje pozornost predstavka Biskupske konferencije od 23. rujna 1960. u kojoj su biskupi iznijeli Saveznom izvršnom vijeću sve načelne poteškoće u odnosu Crkve i države, iz kojih nastaju pojedinačne poteškoće na nižim razinama vlasti.

Iznoseći ovdje ovih nekoliko slučajeva želim Ti, poštovani čitatelju i poštovana čitateljice, pobuditi zanimanje za ove objavljene isprave u kojima je skrivena sva težina života vjernika pod komunističkim režimom u drugoj polovici XX. stoljeća. Istovremeno zahvaljujem piscu knjige, kao i svima koji su doprinijeli njezinom objavljivanju.

Sve na veću slavu Božju!

U Zagrebu, 18. travnja 2010.

Stjepan Razum zc

Razdoblje od početka 1953. do kraja 1960. godine razdoblje je smirivanja stanja u odnosima Katoličke crkve i države, tj. promjene taktike države prema Crkvi, koja se ogleda u odustajanju od otvorenih represivnih metoda, ali ne i od politike stvaranja nejedinstva u redovima crkvene vlasti, te daljnjega materijalnog slabljenja Crkve. Predsjednik Jugoslavije, Josip Broz, je nakon prekida diplomatskih odnosa sa Svetom Stolicom (1952.) pokušavao naći rješenje izravnim pregovorima s biskupima u Jugoslaviji, ali su oni i dalje ostali vjerni Svetoj Stolici i ti su pokušaji propali.

Uvidjevši da represivna politika prema Crkvi ne donosi za Vladu pozitivne rezultate, jugoslavenska je Vlada nastojala smiriti odnose s Katoličkom crkvom, ali je i dalje djelovala na razbijanju crkvenog jedinstva, koristeći se staleškim svećeničkim udruženjima. Također je i dalje radila na materijalnom slabljenju Crkve podruštvljenjem (nacionalizacijom) crkvenih zgrada i građevinskog zemljišta. Podruštvljenje je provođeno temeljem Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine. Tim zakonom Katolička crkva ostala je bez većine svojih najvrjednijih nekretnina, posebno zgrada i građevinskog zemljišta u središtima velikih gradova. Iako se nacionalizacija provodila u vrijeme postupnog poboljšavanja crkveno-državnih odnosa, te je država odustala od podruštvljenja jednog broja zgrada koje je u prvom trenutku podruštvila ili namjeravala podruštviti, to nije bitno umanjilo posljedice podruštvljenja crkvene imovine. Iako je u međuvremenu donesen i Zakon o pravnom položaju vjerskih zajednica, koji je jamčio vjerska prava, u praksi se za samu Crkvu nije ništa bitno promijenilo.

Državne vlasti posebice su se okomile na katoličke školske ustanove. Koristili su se i najmanji razlozi za zatvaranje vjerskih škola, kao npr. u Rijeci i Splitu, a prijetilo se i zatvaranjem Đakovačkog sjemeništa. Najčešći razlog za zatvaranje vjerskih škola bila su suđenja pojedinim profesorima ili studentima bogoslovlja, zbog navodnog djelovanja protiv države. S obzirom na to da je odaziv mladeži u svećenička zvanja bio iznimno velik, vlasti su poduzimale razne mjere, kako pritisaka, tako i davanja povlastica pojedinim polaznicima vjerskih škola, s ciljem njihovoga izvlačenja iz tih škola. Kada su uvidjeli da time Katoličku crkvu zapravo rješavaju nekvalitetnih svećenika, a broj polaznika vjerskih škola se ne smanjuje, početkom 1960-ih odustaju od tih metoda.

Izbacivanjem vjeronauka iz državnih škola 1951., vjeronauk prelazi u crkvene prostore, ali vlasti i dalje nastoje omesti izvođenje vjeronauka, čineći pritiske na djecu koja pohađaju vjeronauk, kao i na njihove roditelje, posebice one koji su bili zaposleni u državnim službama.

Kada je, boraveći u zatočeništvu u rodnom Krašiću, 1960. umro kardinal Alojzije Stepinac, kojeg je jugoslavenski režim smatrao glavnom smetnjom za sređivanje odnosa s Katoličkom crkvom, Vlada je najavila da će raditi na sređivanju odnosa s Katoličkom crkvom. Stepinčevog nasljednika nadbiskupa Franju Šepera nastojala je prikazati kao osobu drugačijih stavova od kardinala Stepinca, spremnog na suradnju s vlastima. Međutim nadbiskup Šeper, iako je bio spreman na razgovore s predstavnicima Vlade u svrhu rješavanja pojedinih pitanja, ni jednom prigodom nije odstupao od stajališta kardinala Stepinca, Biskupske konferencije i Svete Stolice, glede sveukupnih crkveno-državnih odnosa.

Pod utjecajem promjena u Vatikanu koje je provodio papa Ivan XXIII., koji je započeo pripreme za održavanje Drugoga vatikanskoga sabora, doći će i do promjena u politici Katoličke crkve prema ateističkim društvima. U tim okolnostima 1960. pojavljuju se prve naznake o mogućoj normalizaciji jugoslavensko-vatikanskih odnosa, a u skladu s tim i do smanjenja napetosti u crkveno-državnim odnosima u Jugoslaviji.

The period between early 1953 to the end of 1960 marked the calming down of cirmucumstances in relations between the Catholic Church and the State, that is, the tactics of the State towards the Church potrayed as resignated to open methods of repression. However, it did not prevent politics from its endeavours in disuniting Church authorities and further empoverisment of the Church. Yugoslav President Josip Broz, after having broken diplomatic relations with the Holy See (1952), tried to find a solution through direct negotiations with the bishops of Yugoslavia. They however remained faithful to the Holy See and so his efforts were in vain. Having seen that the represive political mesaures towards the Church did not bring any postive outcomes for the State, the Yugoslav authorities tried to calm relations with the Catholic Church. However it remained active in disuniting of the Church by founding a Society of Priests. The Society continued working on weakening the Church’s material wealth by consficating buildings and land. Consfications were conducted pursuant to the Law of Nationalization of property, even the smallest buildings and land for building purposes and continued through till 1958. As an outcome of this Law, the Catholic Church remained without its most valuable real estate, particularly bulidings in the middle of large cities. Even though the nationalization was carried during the period of so-called betetr Church-State relations, the State abstained from the socialisation of one part of those buidings that it had initially nationalised but had intended to this however did not alleviate the repercussions of the nationalisation of Church property. In the meantime the Law on the Legal Position of Religious Communities was adopted which guaranteed religious rights, in practise however nothing in fact changed for the Church.

State auhorities were particularly harsh towards Catholic school institutions. They leaned on the slightest reasons to close religious schools, e.g. in Rijeka and Split and threatened to close the Seminary in Đakovo. The most common reason to close religious schools used were trumpted up trials against individual professors, students, or seminarians for so-called activities against the State. Considering the number of youths enterring the priesthood was extremely high the government introduced various measures, placing pressure on students and offering them incentives to withdraw from religious based school institutions. When they realised that these measures just alleviated the Catholic Church of poor quality priests the number of enrolments did not decline and early 1960 the government refrained from these measures.

Withdrawing Religious Instructions from state schools in 1951, meant that Religious Instructions were given in Church premises but the government continued to hamper or thwart Religious Instructions being taught but placing pressure on children who attended Religious Instuctions as well as their parents, particularly those who were employed in the public service.

When Cardinal Stepinac died in 1960 in his hometown Krašić where he was under house arrest, whom the Yugoslav government considered to be the main obstacle to relations being settled between the Catholic Church and the government, the government announced that it was going to endeavour to finally settle these relations. The goverment tried to portray Stepinac’s successor, Archbishop Šeper as someone who had a different stance to that of Cardinal Stepinac and who was willing to cooperate with the government. However, Archbishop Šeper was prepared to conduct talks with government representatives with the aim of resolving particular issues he never moved an inch away from the attitude set by Cardinal Stepinac, the Conference of Bishops and the Holy See regarding overall Church-State relations.

The effects of changes in the Vatican introduced by Pope John XXIII and the start of preparations of the Second Vatican Council, changes began to emerge in the Catholic Church’s policies towards atheist societies. In such circumstances in 1960 the first signs of possible normalisation of Yugoslav-Vatican relations could be seen and in that regard to some relief in tensions between Church-State relations in Yugoslavia.

(Translated by s. Anđelita Šokić)

Quant aux relations entre l’Église et l’État l’on y associe, dans la période 1953-1960, l’ambiance d’une certaine accalmie, marquée par un changement de tactique que l’État met en oeuvre, lequel changement se traduit par le fait que l’État renonce aux méthodes de répression ouvertement appliquées dans la période précédente, tout en continuant à semer la discorde dans la hiérarchie ecclésiastique et travailler à un encore plus grand appauvrissement matériel de l’Église. Les relations diplomatiques entre l’État yougoslave et le Saint-Siège interrompues (1952), le président yougoslave, Joseph Broz, essaya de trouver la solution par des négociations directes avec les évêques catholiques en Yougoslavie mais ceux-ci persistant à garder leur fidélité au Vatican, les tentatives du président Broz se trouvèrent vouées à l’échec.

Se rendant compte que la politique de répression envers l’Église ne se traduit pas en résultats positifs, le gouvernement yougoslave essaya de calmer ses relations avec l’Église catholique tout en continuant à se servir des associations de prêtres soumises à son contrôle, ces dernières ayant pour but de briser l’union de l’Église. Le gouvernement ne négligea pourtant pas ses anciens efforts employés à affaiblir, matériellement, l’Église par l’étatisation (nationalisation) des bâtiments ecclésiastiques et du terrain de construction. La nationalisation fut mise en oeuvre en vigueur de la Loi sur la nationalisation des bâtiments en bail et terrains de construction. Par la mise en oeuvre de cette loi l’Église catholique perdit la plupart de ses biens immobiliers de valeur, à savoir bâtiments et terrains de construction dans les grandes villes. La nationalisation ayant lieu aux temps d’une progressive amélioration dans les relations entre l’Église et l’État, le dernier ayant renoncé à l’étatisation d’un certain nombre de bâtiments premièrement destinés à être requisitionnés, les conséquences des processus de nationalisation des biens de l’Église n’en furent pas pour autant diminuées. Bien qu’entre-temps la Loi réglant la situation légale des communautés religieuses soit promulguée, garantissant les droits religieux, en pratique rien ne changea pour l’Église catholique.

La répression de l’État toucha particulièrement les établissements scolaires dirigés par l’Église. Les moindres raisons furent le prétexte pour la fermeture des écoles catholiques, par ex. à Rijeka ou Split; l’on pouvait même entendre parler de la fermeture du séminaire à Djakovo. Les raisons le plus citées à la faveur de la fermeture des écoles religieuses furent les procès menés devant les tribunaux contre certains professeurs ou étudiants en théologie pour leur prétendue activité contre l’État. Le nombre de candidats aux vocations religieuses ne diminuant pas, le gouvernement mit en oeuvre diverses mesures, soit de pression sur les alumni des établissements catholiques soit revêtant la forme de privilèges, le tout ayant pour but de dissuader les séminaristes de continuer leur formation. Le gouvernement renonce enfin, début 1960, auxdites méthodes, se rendant compte que le nombre d’étudiants en théologie ne diminue pas, les seuls à quitter les établissements étant les candidats d’une moindre qualité de vocation.

L’instruction religieuse, supprimée de l’enseignement national en 1951, ne fut désormais enseignée qu’au sein de l’Église. Le gouvernement ne cesse pour autant d’exercer la pression sur les enfants qui continuent à la fréquenter ainsi que sur leurs parents, surtout si ceux-ci sont travaillent dans des établissements publics.

Après la mort du cardinal Alojzije Stepinac, en détention dans son village natal de Krašić, qui était considéré par le régime yougoslave comme l’obstacle principal au règlement des relations entre l’État et l’Église, le gouvernement annonça une plus vigoureuse activité ayant pour but d’améliorer lesdites relations. Les autorités essayèrent de présenter le successeur de Stepinac, l’archevêque Franjo Šeper, comme le défenseur de tout autres positions que ne l’étaient celles du feu cardinal, à savoir comme la personne prête à collaborer avec le gouvernement. Cependant, l’archevêque Šeper, tout prêt qu’il était à parler aux représentants du gouvernement, ne s’éloigna jamais des positions du feu cardinal Stepinac, de la Conférence épiscopale ni du Saint-Siège quand il s’agissait de l’ensemble des relations entre l’Église et l’État.

Sous l’influence des changements introduits par le pape Jean XXIII, à la veille du Second concile du Vatican, la politique de l’Église catholique envers les sociétés athées commence de revêtir d’autres formes. Dans lesdites circonstances, début 1960, les premiers signes d’une possible normalisation dans les relations entre la Yougoslavie et le Saint-Siège et par suite d’un relâchement des tensions dans les relations entre l’Église et l’État à l’intérieur de la Yougoslavie même se laissent entrevoir.

(Traduit par Jelena Puškarić)

Im Zeitraum zwischen Anfang 1953 und Ende 1960 kam es zur Beruhigung des Zerwürfnisses des Staates mit der Kirche, bzw. der Staat beschloß seine Taktik der Kirche gegenüber zu ändern, was sich im Verzicht auf offen repressive Methoden widerspiegelte. Er trachtete aber weiterhin danach, die Einheitlichkeit der Katholischen Kirche zu zerschlagen und sie materiell abzuschwächen. Der jugoslawische Präsident Josip Broz, Tito, hatte nach dem Abbruch der diplomatischen Beziehungen zum Vatikan (1952) durch unmittelbare Verhandlungen mit Bischöfen in Jugoslawien eine Lösung zu finden versucht, aber sie entsagten nie ihre Treue dem Heiligen Stuhl.

Nachdem man eingesehen hatte, daß eine repressive Politik keine positiven Ergebnisse für die Regierung erbrachte, entchloß sich die jugoslawische Regierung ihr Verhältnis zur Katholischen Kirche zu überdenken, obwohl sie ihre Absicht, die Einheit der Kirche zu zerstören, nie richtig aufgab und durch die Einrichtung der ständischen Priestervereinigungen weiter daran arbeitete. Sie rechnete mit der Katholischen Kirche auch mit Hilfe der Verstaatlichung (Nationalisierung) der Kirchengebäude und Baugrundstücke ab und brachte sie damit in materielle Not. Die Grundlage der Nationalisierung stellte das Gesetz über die Nationalisierung der Mietgebäude und Baugrundstücke vom Jahre 1958 dar. Aufgrund dieses Gesetzes verlor die Katholische Kirche ihre wertvollsten Immobilien, besonders in Zentren der großen Städte. Obwohl die Nationalisierung zur Zeit der allmählichen Beruhigung der Beziehungen zwischen Staat und Kirche stattfand, und die Verstaatlichung einer bestimmten Anzahl der Kirchengebäude abgebrochen wurde, konnten die negativen Folgen dieses Prozesses nicht vermieden werden. Und obwohl in der Zwischenzeit auch das Gesetz über die Rechtslage der Religionsgemeinschaften verabschiedet worden war, wodurch die Religionsrechte gewährt wurden, hatte das für die Lage der Kirche keine praktische Bedeutung.

Die Staatsgewalt hat es besonders auf katholische Schuleinrichtungen abgesehen. Schon die unbedeutendsten Dinge reichten für ihre Abschaffung, wie z.B. in Rijeka und Split. Auch mit der Auflösung des Priesterseminars in Đakovo wurde gedroht. Der häufigste Schließungsgrund waren aber die gegen einzelne Professoren und Theologiestudenten eingeleiteten Gerichtsverfahren. Ihnen wurde angebliche staatsfeindliche Tätigkeit vorgeworfen. Da aber das Interesse der Jugend an Priesterämtern auch weiter außerordentlich groß war, traf die Regierung bestimmte Maßnahmen, welche sowohl die Ausübung des Drucks als auch bestimmte Begünstigungen für einzelne Besucher der Religionsschulen umfaßten, um sie dazu zu bewegen, die Schule zu verlassen. Als man begriffen hatte, daß damit für die Kirche nur das Problem der Durschnittsschüler gelöst wurde, und alles andere zur keinen Abnahme der Besucherzahlen führte, wurden diese Methoden Anfang der 1960er Jahre aufgegeben.

Aufgrund der Verbannung des Religionsunterrichts aus Staatsschulen im Jahr 1951, zog er in die kirchlichen Räume ein, aber der Staat versuchte auch das zu vereiteln. Auf die Kinder und ihre Eltern, besonders die, die im Staatsdienst arbeiteten, wurde ein enormer Druck ausgeübt.

Als im Jahr 1960 der unter Hausarrest gestellte und als Haupthinderniss für die Regelung des Verhältnisses zwischen Staat und Kirche geltende Kardinal Stepinac in seinem Geburtsort Krašić gestorben war, kündigte die Regierung an, sie würde versuchen, das Verhältnis zur Katholischen Kirche zu regeln. Der Nachfolger von Stepinac, Erzbischof Šeper, würde demnach dem Staat gegenüber eine ganz andere Stellung als Stepinac vertreten und er wäre auch bereit für die Zusammenarbeit. Aber obwohl Erzbischof Šeper seine Bereitschaft für die Verhandlungen mit dem Ziel der Lösung einzelner Fragen aussprach, wich er bei keiner Gelegenheit von den Gründsätzen des Kardinals Stepinac, der Bischofskonferenz und des Heiligen Stuhls bezüglich der Gesamtheit der kirchlich-staatlichen Verhältnisse ab.

Unter dem Einfluß der Veränderungen im Vatikan, die unter Führung des Papstes Johann des XXIII passierten, welcher mit Vorbereitungen zur Einberufung des Zweiten Vatikanischen Konzils begann, kam es auch zu den Veränderungen in der Politik der Katholischen Kirche gegenüber der atheistischen Gesellschaften und in Übereinstimmung damit, zur Entspannung zwischen Kirche und Staat in Jugoslawien.

(Übersetzung Danijela Marjanić)

L’arco temporale che intercorre tra l’inizio del 1953 e la fine del 1960 rappresenta un periodo di normalizzazione dei rapporti tra la Chiesa cattolica e lo Stato, ovvero di un mutamento della tattica di quest’ultimo nei confronti della Chiesa, che si attuò rinunciando a metodi apertamente repressivi, ma non a una politica caratterizzata dal tentativo di creare disunione tra le autorità ecclesiali e di indebolire ulteriormente la Chiesa dal punto di vista dei beni materiali. Sebbene dopo la rottura dei rapporti diplomatici con la Santa Sede il presidente jugoslavo Josip Broz cercasse di trovare una soluzione intavolando trattative dirette con i vescovi della Jugoslavia, questi ultimi rimasero fedeli alla Santa Sede, e tali tentativi fallirono.

Comprendendo come la politica repressiva nei confronti della Chiesa non portasse risultati positivi, il governo jugoslavo cercò di normalizzare i rapporti con la Chiesa cattolica, continuando tuttavia a cercare di rompere l’unità della Chiesa facendo uso delle associazioni di categoria dei sacerdoti. Il governo continuò inoltre a operare nel senso di indebolire la Chiesa dal punto di vista dei beni materiali attuando la socializzazione (nazionalizzazione) degli edifici e dei terreni edificabili di proprietà ecclesiale. La nazionalizzazione avvenne sulla base delle norme previste dalla Legge sulla nazionalizzazione degli edifici destinati a locazione e dei terreni edificabili del 1958. Con questa legge la Chiesa cattolica restò senza la maggior parte dei suoi immobili di più grande valore, in particolare degli edifici e dei terreni edificabili posti nei centri delle grandi città. Sebbene la nazionalizzazione fosse attuata al tempo del graduale miglioramento dei rapporti tra la Chiesa e lo Stato, e nonostante il fatto che quest’ultimo desistette dalla socializzazione di un numero di edifici che in un primo tempo aveva socializzato o che aveva inteso socializzare, ciò non ridusse in modo determinante le conseguenze della socializzazione dei beni della Chiesa. Sebbene nel frattempo fosse approvata anche la Legge sulla posizione legale dei gruppi religiosi che garantiva i diritti di pratica religiosa, concretamente per la stessa Chiesa le cose non cambiarono di molto.

L’attenzione delle autorità statali si rivolse in particolare sulle istituzioni scolastiche cattoliche, appigliandosi al benché minimo pretesto per chiudere le scuole confessionali, come ad esempio a Fiume e a Spalato, e minacciando anche la chiusura del seminario di Djakovo. Il motivo utilizzato più frequentemente per la chiusura delle scuole confessionali furono i processi a singoli professori o studenti di teologia per presunte attività contro lo Stato. In considerazione del fatto che la risposta dei giovani alla chiamata sacerdotale era eccezionalmente grande, le autorità intrapresero varie misure, sia esercitando pressioni sia concedendo privilegi a singoli frequentatori le scuole confessionali, allo scopo di fare loro abbandonare queste scuole. Quando fu chiaro che in questo modo in pratica alla Chiesa cattolica risolvevano il problema dei sacerdoti di scarsa qualità, senza che il numero dei frequentatori delle scuole confessionali diminuisse, all’inizio degli anni sessanta le autorità statali abbandonarono questi metodi.

Escludendo il catechismo dalle scuole statali nel 1951, il suo insegnamento fu trasferito nei locali ecclesiali. Tuttavia le autorità continuarono a ostacolare l’attuazione del catechismo esercitando pressioni sui bambini che lo frequentavano e sui loro genitori, soprattutto su quelli che lavoravano alle dipendenze dello Stato.

Quando nel 1960 morì prigioniero nella natia Krašić il card. Alojzije Stepinac, che le autorità jugoslave consideravano il principale elemento di disturbo alla normalizzazione dei rapporti con la Chiesa cattolica, esse annunziarono che avrebbero intrapreso passi in tale direzione. Esse cercarono di far apparire il successore del card. Stepinac, l’arcivescovo Franjo Šeper, come una persona di posizioni diverse e pronto alla collaborazione con le autorità. In realtà, pur essendo pronto a discutere con rappresentanti del governo allo scopo di risolvere singole questioni, l’arcivescovo Šeper in nessuna occasione abbandonò le posizioni del cardinale Stepinac, della Conferenza Episcopale e della Santa Sede con riferimento ai rapporti complessivi tra la Chiesa e lo Stato.

Sotto l’influenza dei cambiamenti in Vaticano introdotti da papa Giovanni XIII, il quale aveva avviato la fase preparatoria del Concilio Vaticano Secondo, si giunse a mutamenti nella politica della Chiesa cattolica nei confronti dei Paesi retti da regimi atei. In tali circostanze nel 1960 si manifestarono i primi segni di una possibile normalizzazione nei rapporti tra la Jugoslavia e il Vaticano, e di conseguenza alla diminuzione della tensione tra Chiesa e Stato in Jugoslavia.

(Traduzione a cura di dott. Guido Villa – Studio di traduzioni IPD JEZICI)

After the end of World War II, the communist regime in Yugoslavia saw the Catholic Church as a strong opponent that could threaten its existence. The communist regime accused the Catholic Church of collaborating with the Ustashi regime and could not come to terms that there was one such strong and numerous organizations that was religiously and nationally engaged yet not under its control. At the same time the Catholic Church could not come to terms with the fact that it would have to cooperate with a government – and once again a Yugoslav government – that based its rule on atheistic ideology. At the very start of this forced symbiosis of these two authorities with opposing ideologies it was obvious that intolerance existed between the State and Church.

Even though the State launched carefully in trying to regulate its relations with the Catholic Church in practise it led way to further intolerance in the Catholic Church towards the new government. The Communist government launched a show down with the Catholic Church which was reflected in murders and the imprisonment of priests, mounted trials, bans on the religious press, abolishing Religious Instructions from schools and an entire series of other oppressive measures limiting religious freedom and of course the confiscation of Church property. These quite unfavourable circumstances set the scene for agrarian reforms and the first confiscations, expropriation and first wave of nationalisation of Catholic Church property. Agrarian reforms were the most dramatic for the Catholic Church. Agricultural land was one of the most significant sources of revenue which made it possible for the Catholic Church to revive. Intense agrarian reform over Church property put the Catholic Church in a very difficult material position and the faithful had to take on the burden of supporting the activities of the Church even though they themselves were faced with a difficult economic situation following the war. After the agrarian reform was implemented various taxes were imposed on the Catholic Church particularly on the remainder of any land left in its ownership which meant that the Church was compelled to give away or allow peasants to use the land or other cooperatives and various organisations which later led to problems in trying to retrieve this land.

The communist regime headed by Josip Broz – known as Tito – attempted to control Church authorities in Yugoslavia and endeavoured to weaken the Church’s ties to the Holy See and set up a “national Church” that would be under the supervision of the new government. The most ardent opponent to these policies was Zagreb Archbishop and the then President of the Conference of Bishops of Yugoslavia, Alojzije Stepinac. Other bishops in principle supported him even though there were some who were prepared to cooperate with the government but never to the point that they would renounce the Holy See. The communist government believed that it count on the disunity of the bishops however in September 1945 the bishops unanimously signed a pastoral letter in which the sharply condemned the behaviour of the new government. The communist government then stopped using ‘tactful’ methods and openly embarked on a war with Archbishop Stepinac and the Catholic Church. Priests were arrested with even more fervour, the religious press was completely banned, Church property was confiscated and Religious Instructions banned from schools. Religious schools were closed down completely.

The climax in this attack on the Catholic Church was a mounted trial against Archbishop Stepinac. Nevertheless, imprisoning Archbishop Stepinac did not manage to put the Catholic Church under the government’s control but just led to even further intolerance amongst the majority of the Croatian people and democratic world against the new Yugoslav regime. Mounted trials against members of the Catholic Church and other opponents of the regime and the introduction of a one-party system created a picture of Yugoslavia in the world of being a totalitarian state. As a result of the unfavourable international circumstances Yugoslavia endeavoured to maintain at least a minimum level of diplomatic relations with the Holy See.

During the period of the Yugoslav conflict with the USSR, there appeared to be calm in the storm in Church-State relations. However the government persevered in destroying the unity that existed in the Catholic Church. Its last attempt in this aim was to set up class societies for priests. The government tried to get priests to join their societies and this way creates a division amongst them and of course the authorities in the Catholic Church and introduces the idea of a “national church”. This idea had a little more success, what by force or by will amongst priests in Slovenia and Bosnia and Herzegovina while it completely failed in Croatia. The bishops and Holy See prohibited membership into these societies and this led to further problems in relations between the Catholic Church and the communist regime. The Yugoslav government sent a protest letter to the Holy See which led a protest letter in response from the Holy See where the problems in Vatican-Yugoslav relations were clearly defined. This led to a decision by the Holy See to appoint Archbishop Stepinac to the rank of a cardinal which then led to the Yugoslav government broke its diplomatic relations with the Holy See.

(Translated by s. Anđelita Šokić)

À l’issue de la Seconde Guerre mondiale, le régime communiste en Yougoslavie voyait en l’Église catholique un fort adversaire qui pouvait menacer sa survie. Outre les accusations de collaboration avec le régime oustachi qu’il proférait contre l’Église catholique, le régime communiste ne pouvait tolérer l’existence, dans le pays, d’une si nombreuse et si forte organisation, engagée sur le plan religieux mais en même temps sur le plan national aussi, qui n’était pas sous son contrôle. En même temps, l’Église catholique ne pouvait accepter le fait que l’État, yougoslave de nouveau, serait gouverné par un gouvernement qui fondait son activité sur l’idéologie athéiste. Tout au début de cette symbiose forcée des deux pouvoirs aux attitudes opposées, il existait une inimitié ouverte entre l’État et l’Église.

Malgré la prudence avec laquelle le régime communiste aborda le réglage des rapports avec l’Église catholique, dans la pratique, ses agissements entraînèrent une inimitié encore plus prononcée de l’Église catholique envers le nouveau gouvernement. La guerre que le régime communiste proclama contre l’Église catholique se traduisait par divers moyens: meurtres et emprisonnements des prêtres, procès spectacles, interdictions de la presse religieuse, supression de l’éducation de la religion dans les écoles publiques, ainsi que par toute une série d’autres formes de violation des libertés religieuses et la réquisition des biens ecclésiastiques. Dans ces circonstances fort défavorables les nouvelles autorités procédèrent à la mise en oeuvre de la réforme agraire qui vint compléter les mesures de réquisition, d’expropriation et de la première nationalisation des biens de l’Église catholique déjà en place. L’Église catholique fut particulièrement frappée par la mise en oeuvre de la réforme agraire. Les terres agricoles constituaient l’une des principales sources de revenus de l’Église catholique. La mise en oeuvre méticuleuse de la réforme agraire dans les propriétés ecclésiastiques amena l’Église catholique dans une position fort difficile et les croyants dans un état où ils prirent, par obligation volontaire, le fardeau de l’activité de l’Église à leur charge, et cela dans un cadre de vie d’après-guerre en soi difficile. Vu les nombreux impôts que l’Église catholique se vit imposer à la suite de la mise en oeuvre de la réforme agraire, y inclus ceux sur le reste de ses propriétés, restées en ses mains, maintes paroisses se virent dans l’obligation, étant dans l’impuissance de payer les impôts, de renoncer aux propriétés qui leur restèrent après la réforme agraire en les abandonnant à l’usage des paysans, collectivités agricoles et diverses organisations sociales, ce qui, par la suite, leur compliqua considérablement le processus de restitution de ces propriétés.

Le régime communiste avec son chef Josip Broz, dit Tito, essayait d’amener les pouvoirs ecclésiastiques en Yougoslavie à affaiblir leurs liens avec le Saint-Siège, ce qui lui permettrait d’établir par la suite une «église populaire» qui serait soumise au contrôle des nouvelles autorités. L’archevêque de Zagreb et président de la Conférence des évêques de Yougoslavie, Alojzije Stepinac, dressait la plus grande opposition à cette politique. Les autres évêques le soutenaient, par principe, bien qu’il s’y trouvât d’évêques prêts à une collaboration plus étroite avec les autorités qui, cependant, n’allait jamais aussi loin que de mettre en question leur loyauté au Saint-Siège. Le régime communiste comptait sur une possible désunion parmi les évêques mais lorsque tous les évêques signèrent unanimement, en septembre 1945, une lettre pastorale dans laquelle ils condamnaient fermement les agissements du nouveau gouvernement, le régime communiste abandonna sa tactique de petits pas et entama une guerre ouverte contre l’archevêque Stepinac et l’Église catholique. Le nombre d’arrestations des membres du clergé ainsi que les mesures telles qu’interdictions de la presse religieuse, réqusition des biens ecclésiastiques, diminution de l’éducation religieuse, fermeture d’écoles religieuses et autres moyens de répression des libertés religieuses s’intensifièrent.

Le comble de la répression exercée par le régime communiste contre l’Église catholique fut atteint par le procès et le verdict contre l’archevêque Stepinac. Cependant, par l’incarcération de l’archevêque, le gouvernement ne réussit pas à placer l’Église catholique sous son contrôle, tout en provoquant une hostilité encore plus prononcée de la plupart du peuple croate comme du monde démocratique envers soi. Par des procès spectacles contre les membres de l’Église catholique et d’autres adversaires du régime, ainsi que par la mise en place du régime de parti unique, la Yougoslavie se vit ranger, par le monde démocratique, dans le rang d’états totalitaires. À cause des circonstances internationales défavorables, la Yougoslavie essayait toutefois de maintenir à tout prix les relations diplomatiques, faibles qu’elles fussent, avec le Saint-Siège.

Au temps du conflit qui opposa le gouvernement yougoslave à l’U.R.S.S. il y eut une trêve apparente dans les affrontements entre l’État et l’Église. Néanmoins, pendant toute cette période les autorités essayaient de trouver le moyen par lequel elles rompraient l’unité de l’Église catholique. Le dernier essai qui y visait fut l’établissement des associations des prêtres en fonction des classes sociales. Par ces associations le gouvernement envisageait de rompre l’unité de l’Église catholique, et notamment d’affaiblir le pouvoir ecclésiastique, et de réaliser par conséquence son objectif d’établissement de l’ «église populaire». Un succès quelque peu plus grand dans la fondation desdites associations, dont les rangs étaient remplis par force ou par privilèges, était enregistré en Slovénie et en Bosnie-Herzégovine, tandis que le même effort connut un échec complet en Croatie. Étant donné que les évêques en Yougoslavie, avec le soutien du Saint-Siège, interdirent au clergé de joindre lesdites associations, les relations entre l’Église catholique et le régime communiste en devinrent encore plus tendues. À cause de ladite interdiction, le gouvernement yougoslave adressa une lettre de protestation au Saint-Siège, à laquelle le Saint-Siège répondit par une lettre de protestation à son tour, dans laquelle il dénonça tous les problèmes qui ternissaient les rapports entre le Vatican et la Yougoslavie. La décision du Saint-Siège, qui suivit, de promouvoir l’archevêque Stepinac à la dignité cardinalice, servit par la suite de prétexte au gouvernement yougoslave de rompre les relations diplomatiques avec le Saint-Siège.

(Traduit par Jelena Puškarić)

Nach dem Ende des Zweiten Weltkrieges betrachtete das kommunistische Regime in Jugoslawien die katholische Kirche als einen starken Gegener, der das Bestehen des Regimes gefährden könnte. Nicht nur dass die Kommunisten die katholische Kirche der Kollaboration mit dem Ustascha-Regime beschuldigten, sie konnten auch nicht akzeptieren, dass in dem Land eine so grosse und starke, sowie religiös und national engagierte Organisation wirkt, die überdies nicht unter ihrer Kontrolle stand. Gleichzeitig hatte auch die Katholische Kirche ihre Probleme damit, dass in dem Staat, der wiederum Jugoslawien hiess, eine Partei regieren werde, deren Wertsystem auf der atheistischen Ideologie gründete. Schon zu Beginn dieser Zwangssymbiose von zwei Obrigkeiten mit gegensätzlichen Weltanschauungen herrschte zwischen dem Staat und der Kirche offene Feindseligkeit.

Obwohl das kommunistische Regime die Frage des Verhältnisses zur katholischen Kirche sehr vorsichtig behandelte, sein Verfahren hat die Situation in der Praxis nur noch schlimmer gemacht und eine noch grössere Unverträglichkeit gegenüber der neuen Herrschaftsmacht hervorgerufen. Die neue kommunistische Regierung begann mit der katholischen Kriche abzurechnen, die Priester wurden ermordert und ins Gefängnis aufgrund unrechtmässiger Gerichtsverfahren gesteckt, dazu wurde Kirchenpresse verboten und Religionsunterricht aus Staatsschulen verbannt, sowie kirchliches Vermögen konfisziert. In diesen erschwerenden Umständen wurde auch die Agrarreform durchgeführt, sowie Enteignung, Expropriation und die erste Verstaatlichung des Kricheneigentums. Die Durchführung der Agrarreform war ein besonders schwieriger Schlag für die Katholische Kirche. Die Landwirtschaft war eine ihrer wichtigster Einnahmequellen. Die radikale Anwendung der auch Krichengüter betreffenden Agrarreform brachte die Katholische Kriche in eine tiefe materielle Not, und zwang die Gläubigen zur Übernahme der Lasten für die Tätigkeit der Kirche, als ob ihr Leben in der Nachkriegszeit nicht schon genug hart war. Bezüglich der verschiedenen Steuern, die der Kirche nach der Beendigung der Agrarreform auferlegt wurden, auch für den übriggebliebenen Teil des Grundbesitzes, mussten viele Pfarreien, da sie die Steuern nicht bezahlen konnten, diesen Grundbesitz veräussern, d.h. den Bauern, landwirtschaftlichen Genossenschaften und verschiedenen gesellschaftlichen Organisationen verpachten. Später gab es Probleme bei der Rückerstattung dieses Besitzes.

Das kommunistische Regime mit Josip Broz genannt Tito an der Spitze, versuchte die Kirche in Jugoslawien dazu zu bewegen, ihre Beziehungen zum Heiligen Stuhl abzuschwächen und die “Volkskirche” zu gründen, die dann unter der Aufsicht des Regimes gestanden hätte. Den grössten Widerstand gegen eine solche Politik leistete der Zagreber Erzbischof und der Präsident der Bischofskonferenz der Bischöfe Jugoslawiens Alojzije Stepinac. Die anderen Bischöfe haben ihn in der Regel unterstützt, obwohl einige auch für eine stärkere Zusammenarbeit mit der Regierung bereit waren, aber niemals in dem Sinne, dass sie ihre Treue gegenüber dem Heiligen Stuhl entsagen würden. Das Regime rechnete mit der möglichen Uneinigkeit der Bischöfe, aber als sie alle einstimmig den Hirtenbrief im September 1945 unterzeichnet haben, in dem sie das Vorgehen der neuen Staatsgewalt hart verurteilen, verzichtete das Regime auf jede taktische Umsicht und sagte dem Erzbischof Stepinac und der katholischen Kriche den Krieg an. Die Zahl der Verhaftungen wurde immer grösser, Kirchenpresse erstickt, Eigentum weggenommen, Kirchenunterricht reduziert und Krichenschulen wurden geschlossen. Alle Formen der Glaubensfreiheit gingen verloren.

Doch den härtesten Schlag für die Katholische Kirche stellten das eingeleitete Gerichtsverfahren und der Urteilsspruch gegen Erzbischof Stepinac dar. Aber auch nachdem er ins Gefängnis gebracht wurde, konnte sich die Katholische Kirche auch weiter der Kontrolle der Regierung entziehen, die sich dadurch noch grössere Feindseligkeit der Mehrheit des kroatischen Volkes sowie der demokratischen Weltöffentlichkeit zugezogen hatte. Durch die unrechtmässigen Gerichtsverhandlungen gegen die Mitglieder der Katholischen Kriche und anderen Regimegegener, sowie duch die Einführung des Einparteiensystems, wurde Jugoslawien in den Augen der demokratischen Weltöffentlichkeit zu einem totalitären Staat. Wegen der ungünstigen internationalen Verhältnisse versuchte Jugoslawien dann doch um jeden Preis die diplomatischen Beziehungen zum Heiligen Stuhl einigermassen zu unterhalten.

Zur Zeit des Konfliktes der jugoslawischen Regierung mit der Sowjetunion, beruhigte sich scheinbar das Zerwürfnis mit der Kirche. Aber das Regime hat die ganze Zeit geplant, die Einheitlichkeit der Katholischen Kirche zu zerschlagen. Der letzte Versuch um dieses Ziel zu verwirklichen, bestand in der Gründung der ständischen Priestervereinigungen. Der Zweck dieser Vereinigungen war die Schwächung der Kirchengewalt und Errichtung der “Volkskirche”. Einen grösseren Erfolg in der Gründung dieser Vereinigungen, zu denen die Priester unter Zwang oder wegen bestimmter Begünstigungen stiessen, hatte die Regierung in Slowenien und Bosnien und der Herzegowina, doch in Kroatien erlitt dieser Plan eine völlige Niederlage. Da die Bischöfe in Jugoslawien, mit der Unterstützung des Heiligen Stuhles, den Priester die Mitgliedschaft in diesen Vereinigungen verboten haben, wurde der Konflikt zwischen der Kirche und des Regimes noch tiefer, die Verhältnisse verschärften sich. Als die jugoslawische Regierung einen Protestbrief an den Heiligen Stuhl schickte, fühlte sich dieser auch zu einer Antwort bewogen, in dem alle Probleme, welche die Beziehungen zwischen dem Vatikan und Jugoslawien gefährdeten zum Ausdruck kamen. Nachdem der Heilige Stuhl dann den Erzbischof Stepinac zum Kardinal ernannte, brach die jugoslawische Regierung die diplomatischen Beziehungen zum Heiligen Stuhl.

(Übersetzung Danijela Marjanić)

Alla fine della seconda guerra mondiale, il regime comunista jugoslavo vide nella Chiesa cattolica un forte avversario che avrebbe potuto mettere in pericolo la sua esistenza. Il regime comunista, oltre ad accusare la Chiesa cattolica di collaborazionismo con il regime ustascia, non poteva rassegnarsi al fatto che nel Paese vi fosse un’organizzazione così numerosa e potente, la quale, oltre ad occuparsi di questioni religiose, era fortemente impegnata in favore della propria nazione, e che non fosse sotto il proprio controllo. Nello stesso tempo, la Chiesa cattolica non poteva rassegnarsi al fatto che lo Stato, per di più nuovamente di matrice jugoslava, fosse guidato da un’autorità che fondava il proprio agire su un’ideologia ateistica. Già all’inizio di questa simbiosi obbligata di due poteri caratterizzati da visioni del mondo opposte, sussisteva un’aperta insofferenza tra lo Stato e la Chiesa.

Sebbene nell’assestamento dei rapporti con la Chiesa cattolica il regime comunista procedesse, all’inizio, con prudenza, le sue azioni nella vita quotidiana crearono un’ulteriore insofferenza della Chiesa cattolica nei confronti delle nuove autorità. Le autorità comuniste avviarono la resa dei conti con la Chiesa cattolica che si manifestò con uccisioni ed arresti di sacerdoti, processi giudiziari montati, divieti della stampa religiosa, l’esclusione dell’insegnamento della religione dalle scuole statali, con molti altri provvedimenti che mettevano a rischio le libertà di fede nonché con la confisca dei beni ecclesiastici. In presenza di tali sfavorevoli circostanze venne attuata la riforma agraria, nonché la confisca, l’espropriazione e la prima nazionalizzazione dei beni della Chiesa cattolica. Per la Chiesa cattolica l’attuazione della riforma agraria rappresentò un colpo particolarmente duro. I terreni agricoli rappresentavano una delle principali fonti di entrate con le quali la Chiesa cattolica si manteneva. La radicale attuazione della riforma agraria sui possedimenti della Chiesa portó la Chiesa cattolica in una situazione materiale molto difficile, cosí che il peso dell’azione della Chiesa ricadde sulle spalle dei fedeli nelle già difficili condizioni postbelliche in cui essi vivevano. In considerazione del fatto che dopo l’attuazione della riforma agraria furono addebitate alla Chiesa cattolica varie tipologie di imposte, anche quelle su ció che rimaneva dei suoi terreni, molte parrocchie, nell’impossibilità di pagare le imposte, furono costrette ad alienare la terra che era loro rimasta dopo l’attuazione della riforma agraria, cioé a darlo in sfruttamento a contadini, cooperative agricole e varie organizzazioni sociali, e incontrando successivamente problemi a farsi restituire quei terreni.

Il regime comunista, con a capo Josip Broz, detto Tito, cercò di esercitare pressioni sulle autoritá ecclesiastiche in Jugoslavia affinché esse indebolisse i legami con la Santa Sede e creassero una “Chiesa nazionale” che fosse sotto il controllo delle nuove autorità politiche. A tale politica si oppose in modo particolare l’arcivescovo di Zagabria e presidente della Conferenza episcopale jugoslava, Alojzije Stepinac. Di massima gli altri vescovi lo appoggiarono, sebbene vi fossero anche coloro che erano pronti ad una maggiore collaborazione con le autorità politiche, sebbene mai nel senso di rinunciare alla fedeltá alla Santa Sede. Il regime comunista contava su possibili divisioni tra i vescovi, tuttavia, quando tutti i vescovi sottoscrissero all’unanimità la lettera pastorale del settembre 1945 nella quale condannavano duramente il modo di agire delle nuove autorità, il regime comunista abbandonò ogni atteggiamento tattico e dichiaró guerra aperta all’arcivescovo Stepinac e alla Chiesa cattolica. Esso procedette in modo ancora più duro ad arresti di sacerdoti, al soffocamento della stampa religiosa, al sequestro di beni ecclesiastici, alla riduzione dell’insegnamento della religione, alla chiusura di scuole religiose e a simili provvedimenti che soffocavano le libertá religiose.

Il momento di maggiore durezza dell’attacco del regime comunista alla Chiesa cattolica fu il processo e la condanna dell’arcivescovo Stepinac. Tuttavia, nonostante la detenzione di quest’ultimo, le autoritá politiche non riuscirono a mettere la Chiesa cattolica sotto il proprio controllo, e provocarono una sempre maggiore insofferenza verso il regime jugoslavo, da parte sia del popolo croato che della parte del mondo caratterizzata da governi democratici. Con processi montati nei confronti dei membri della Chiesa cattolica e di altri avversari del regime e l’introduzione del sistema monopartitico, nel mondo democratico la Jugoslavia diede di sé l’immagine di uno Stato totalitario. A causa delle circostanze internazionali sfavorevoli, la Jugoslavia continuò bene o male a mantenere i rapporti diplomatici con la Santa Sede.

Al tempo del conflitto tra le autoritá politiche jugoslave e l’Unione Sovietica si giunse ad un’apparente attenuazione dei conflitti tra la Chiesa e lo Stato. Tuttavia le autoritá politiche continuarono a progettare il modo in cui spezzare l’unitá della Chiesa cattolica. L’ultimo tentativo di attuare tale scopo fu la fondazione di associazioni del clero. Scopo delle autoritá era quello di distruggere, con queste associazioni, l’unità della Chiesa cattolica, cioe di indebolire l’autorità della Chiesa, e in questo modo realizzare il proprio scopo di fondare una “Chiesa popolare”. Nella fondazione di tali associazioni le autorità politiche ottennero un successo leggermente maggio­re in Slovenia e in Bosnia-Erzegovina, sia obbligando con la forza il clero ad aderirvi, sia offrendo dei vantaggi, mentre in Croazia il tentativo fu caratterizzato da un completo insuccesso. I vescovi della Jugoslavia, con l’appoggio della Santa Sede, vietarono ai sacerdoti di essere membri di tali associazioni, e quindi si giunse ad un nuovo inasprimento dei rapporti tra la Chiesa cattolica ed il regime comunista. A motivo di tale decisione il governo jugoslavo indirizzó una lettera di protesta alla Santa Sede, la quale rispose con una propria lettera di protesta, in cui faceva presente tutti i problemi che turbavano i rapporti vaticano-jugoslavi. Seguì la decisione della Santa Sede di nominare cardinale l’arcivescovo Stepinac, a seguito del­la quale il governo jugoslavo ruppe i rapporti diplomatici con la Santa Sede.

(Traduzione a cura di dott. Guido Villa (Studio di traduzioni IPD JEZICI))