Knjiga koju držiš u rukama, poštovani čitatelju i poštovana čitateljice, novost je u hrvatskoj povjesničkoj književnosti. Pisac nam u njoj predstavlja dvije znamenite osobe iz Austro-Ugarske Monarhije, Austrijanca nadvoj¬vodu Eugena Habsburško-Lotarinškoga i Hrvata vojskovođu Sveto¬zara Boroevića, koji su svoju svjetsku slavu stekli za vrijeme Prvoga svjetskoga rata. Obojica su postali bojni maršali, što je bilo razumljivo za nadvojvodu Eugena, jer je pripadao vladajućoj kući Habsburgovaca-Lotaringa, ali je podpuno neočekivano da je tu najvišu vojničku službu obnašao i jedan Hrvat, koji je samim time postao najviši hrvatski vojni časnik u dugovječnoj zajedničkoj državi pod vodstvom Habsburgovaca. Ovu je čast vojskovođa Boroević stakao svojom vjernom službom i vlastitom sposobnošću. No, ovo nije knjiga o njihovom vojnom usponu i vojničkoj službi, već je ovdje prikazan događaj o dodjeli počasnoga doktorata njima dvojici od stra¬ne Zagrebačkoga sveučilišta, a to zbog njihovih ratnih zasluga. Čin dodjele dogodio se 31. siječnja i 1. veljače 1916. godine na Sočanskoj bojišnici. Razlog objavljivanja ove knjige unutar knjižnoga niza “Radovi” Društva za povjesnicu Zagrebačke nadbiskupije “Tkalčić” jest taj što je jedan od glavnih sudionika dodjele počasnih doktorata bio dr. Fran Barac, tadašnji rektor Zagrebačkoga sveučilišta, a inače svećenik Zagrebačke nadbiskupije. Dr. Barac ostavio je u prvoj polovici XX. stoljeća zapaženi trag svoje djelatnosti, i to ne samo na crkvenom području, već i na političkom, a vidimo iz ove knjige, i na kulturnom i znanstvenom području. U iscrpnoj uvodnoj raspravi pisac predstavlja odlikovane vojskovođe Eugena Habsburško-Lotarinškoga i Svetozara Boroevića, kao i sveučilišna znamenja koja su u svečanosti dodjele počasnih doktorata bila istaknuta i nošena. Sam čin dodjele podrobno je opisan na temelju samih isprava. Zasluženo mjesto u ovoj raspravi imaju promicatelji dodjele i sudionici svečanosti, a to su sveučilišni profesori Josip Šilović, Milorad Stražnicki i, naravno, Fran Barac, kojemu je zbog njegove vodeće uloge posvećeno najviše prostora. Glavninu knjige čine prepisane isprave i novinski članci, sveukupno njih 71, koji su poredani vremenskim slijedom. Dodjeljeni počasni doktorat znak je da su hrvatski znanstvenici i sveučilišni profesori ocijenili Boroevićeve ratne podvige najvišom ocijenom i počastili ga najvišom čašću, baš kao što su to učinili mnogi gradovi i mnoge ustanove diljem Hrvatske i tadašnje zajedničke države. No, ubrzo nadošle političke promjene bacile su Boroevićevu osobu i njegove ratne zasluge u zaborav. Tek se posljednjih nekoliko godina on počinje ponovno vrednovati i povjesničari mu u svojim istraživanjima i radovima daju zasluženo mjesto. Ova knjiga doprinos je novom vrednovanju njega i njegova djela. Za dvije godine Europa će se spominjati (samo spominjati, a nadam se da ne će slaviti) početak Prvoga svjetskoga rata. Hrvati su u njemu odigrali važnu ulogu i dokazali su se kao hrabri ratnici. Tome je dokaz i vojskovođa Boroević. Živimo u danima kada su Hrvati ponosni zbog svojih vojskovođa – generala Ante Gotovine i Mladena Markača, koji su u vrijeme Domovin¬skoga rata odigrali također značajnu ulogu. Hrvati su baštinici i promicatelji kršćanske vjere, ali su i časni borci u obrani prava pojedinaca i naroda, narodne vlastitosti i slobode. Prvotno je tekst ove knjige bio namijenjen za objavljivanje unutar godišnjaka “Tkalčić” br. 16. No, zbog njegove obsežnosti i mnoštva drugih članaka unutar godišnjaka, Upravni je odbor Društva za povjesnicu Zagrebačke nadbiskupije “Tkalčić” na svojoj sjednici, održanoj 5. lipnja 2012., odlučio da se ovaj rad objavi kao zasebna knjiga. Ta se odluka, evo, ostvarila i društvo “Tkalčić” je time obogatilo hrvatsku povjesničku književnost, koja se tiče povijesti Zagrebačkoga sveučilišta, povijesti znamenitih osoba, a i povijesti ratovanja. Zahvaljujem piscu, dr. Ivanu Mirniku za mukotrpni rad prepisivanja i priređivanja ovih isprava, koji je, osim toga, i novčano pomogao društvu “Tkalčić” kod objavljivanja ove knjige. Posebna hvala ocjenjivaču rukopisa, dr. Ivici Zvonaru, koji je pročitao rukopis i dao vrijedne primjedbe za poboljašnje teksta. Hvala i svim ostalim sudjelovateljima kod pripreme i objavljivanja knjige. Bila ova knjiga na veću slavu Božju! U Zagrebu, 26. studenoga 2012.

Stjepan Razum

Tijekom Prvoga svjetskog rata među nekolicinom austrougarskih vojskovođa napose su se istakla dvojica legendarnih, nadvojvoda Eugen Habsburško-Lotarinški (*Gross-Seelowitz, 21.V.1863. †Meran, 30.XII.1954.) i vojskovođa Svetozar pl. Boroević od Bojne (*Umetić, 13.XII.1856. †Celovec/Klagenfurt, 23.V.1920.). Pred sam kraj rata obojica su postali i bojnim maršalima, ali nešto prije i počasnim doktorima Zagrebačkog sveučilišta. Posebno znamenit u povijesti Zagrebačkog sveučilišta, ali gotovo jedinstven i u svjetskoj vojnoj povijesti uobće, bio je, dakle, počasni doktorat koji je braniteljima Sočanske bojišnice nadvojvodi Eugenu Habsburško-Lotarinškom i Svetozaru Boroeviću (Borojeviću) “radi pobjeda nad neprijateljem i napose radi zaštite očinske grude, prava i kulturnog napretka Hrvata” podijelilo tadašnje Kraljevsko sveučilište Franje Josipa I. Danas raspolažemo sa sedamdesetak izvornih isprava o tom jedinstvenom promaknuću. Najveći dio spisa, skupa s primjercima novina iz tih dana, čuva se u arhivu Zagrebačkog sveučilišta, u omotu sa spisima koji se odnose na ostale počasne doktorate od osnutka Sveučilišta do danas, a dio izvješća objelodanjen je na drugim mjestima. Iako je poticaj za dodjelu počasnog doktorata obojici, najprije na prijedlog prof. Josipa Šilovića, jednoglasno predložio profesorski zbor Pravoslovnoga i državoslovnoga fakulteta na svojoj sjednici od 2. studenoga 1915. godine, cijeli je podhvat bez oklijevanja podupro i do konačnice doveo “rector magnificus”, dr. Fran Barac (*Šemovci/Virje, 26.VIII.1872. †Zagreb, 20.IX.1940.), profesor Rimokatoličkoga bogoslovnog fakulteta. Nakon temeljitih priprema i preko Kraljevske hrvatsko-slavonsko-dalmatinske vlade dobivene privole kralja i cara Franje Josipa I., na temelju koncepata, počasne je diplome, u suradnji s arhitektom Viktorom Kovačićem, ispisala Olga Höcker, a na njima su visjele drvene kapsule (s velikim sveučilišnim pečatom), koje je izradio Jakov Krameršek, a povelje su pohranjene u tuljcima od safijana ukrašenima zlatotiskom. Sačuvane su nam samo slike tih povelja. Rektor si je mnogo truda dao kod sastavljanja govora, koje je trebao održati na bojišnici. Tako je dana 31. siječnja 1916. god. u podne, pred poslanstvom Zagrebačkoga sveučilišta i nadvojvodinim glavnim stanom na samoj bojišnici, svečano promaknut nadvojvoda Eugen. Sljedećeg dana, 1. veljače 1916. god. u 8.30 sati ponovljeno je promaknuće s istim obredom u glavnom stanu Svetozara pl. Boroevića pred cijelim njegovim generalnim stožerom. Njega je rektor oslovio podužim govorom na hrvatskom jeziku. Svetozar pl. Boroević rektoru je uzvratio kraćim govorom na hrvatskom, dostojnim vojnika. Kao član sveučilišnog izaslanstva, na talijansku je bojišnicu u punom jeku rata i zime odputovao i veliki hrvatski kipar i medaljer Robert Frangeš-Mihanović. Rektor ga je pozvao s ciljem da portretira obojicu počasnih doktora. Portretni reljefi obojice počasnih doktora resili su, ali kratko vrijeme, sveučilišnu aulu. Rektor Fran Barac (Barec), ali i njegovi neposredni nasljednici ostali su u doticaju s novim počasnim doktorima. Počasti vojskovođi Boroeviću stizale su tih strašnih ratnih godina sa svih strana Trojedne kraljevine, ali i cijele Monarhije. Najbolja i najpodrobnija izvješća sačuvana su nam sa svečanog odkrića spomen-ploče koju je na kući Boroevićeva oca Adama u Mečenčanima dana 28. listopada 1917. god. postavila Družba “Braća Hrvatskoga zmaja”.

Im Laufe des Ersten Weltkriegs haben sich unter den österreich-ungarischen Heerführern zwei legendäre Generäle besonders ausgezeichnet. Beide wurden noch kurz vor dem Kriegsende zu Feldmarschälen befördert, und etwas früher zu Ehrendoktoren der Zagreber Universität gewählt geworden. Der eine von ihnen war Erzherzog Eugen und der zweite Svetozar Boroević von Bojna. Deshalb sind die genannten Doktorate h. c. der Zagreber Universität besonders berühmt, nicht nur in der Geschichte dieser Universität, sondern auch einmalig in der allgemeinen Militärgeschichte der Welt. Die Doktorate wurden dem Erzherzog Eugen sowie Svetozar Boroević “wegen der Siege über den Feind und besonders wegen der Verteidigung des Vaterlandes, der Rechte und des Fortschrittes der Kroaten” von der damaligen Königlichen Kroatischen Franz-Josefs-Universität in Zagreb verliehen. In diesem Moment stehen uns etwa hundert Originaldokumente über diese einmalige Promotion zur Verfügung. Die meisten Dokumente, zusammen mit den Zeitungen jener Zeit, werden im Archiv der Zagreber Universität, im Register der Schriften über die Ehrendoktorate seit der Gründung der Universität bis heute aufbewahrt. Ein Teil der Berichte wurde anderswo veröffentlicht. Das ganze Unternehmen der Verleihung der Ehrendoktorate wurde zuerst von Prof. Dr. Josip Šilović vorgeschlagen und von dem Professorenkollegium der Juridischen Fakultät während ihrer am 2. November 1915 gehaltenen Sitzung einstimmig angenommen. Dies wurde sofort vom rector magnificus Hochw. Prof. Dr. Fran Barac, Professor an der Theologischen Fakultät, ohne Zögern weitergeführt und zu Ende geführt. Nach gründlichen Vorbereitungen und nachdem man über die Königliche Kroatisch-Slavonisch-Dalmatinische Landesregierung die Genehmigung des Kaisers und Königs Franz Josef I. erhalten hat, wurden die Ehrendiplomen konzipiert, von dem Architekten Viktor Kovačić entworfen und von Olga Höcker ausgeführt. An den Diplomen hangen von Jakov Krameršek gedrechselte Holzkapseln mit dem grossen Universitätssiegel, und beide Diplomen wurden in den mir Vergoldung verzierten Safianröhren aubewahrt. Von den Diplomen sind uns nur Bilder erhalten. Der Rektor hat die Reden, welche er an der Isonzofront halten sollte gründlich vorbereitet. So wurde Erzherzog Eugen am 31. Jänner 1916 um Mittag vor der Delegation der Zagreber Universität und dem Generalstab feierlich promoviert. Am nächten Tag, dem 1. Februar 1916 um 8.30 Uhr wurde dasselbe Zeremoniell im Generalstab des Svetozar von Boroević wiederholt. Boroević wurde vom Rektor in einer ziemlich langen Rede in kroatischer Sprache angesprochen, und er selbst, Svetozar von Boroević erwiederte mit einer kurzen, eines Soldatens würdigen Rede. Zusammen mit der Delegation der Universität kam zum italienischen Kampfplatz, im vollen Lauf der Schlachten und kalten Winter, auch der grosse kroatische Bildhauer und Medailleur Robert Frangeš-Mihanović. Er wurde vom Rektor beauftragt die beiden Ehrendoktoren zu porträtiren. So wurden die Porträtreliefs der beiden Heerführer in der Universitätsaula, jedoch auf kurze Zeit, aufgestellt. Rektor Fran Barac, aber auch seine unmittelbaren Nachfolger bis Ende 1918, blieben im Kontakt mit den neuen Ehrendoktoren. Ehrungen an den Heerführer Boroević kamen während dieser schrecklichen Kriehgsahre aus dem Dreieinigen Königreich und der ganzen Monarchie an. Die besten und ausführlichsten Berichte sind uns von der Enthüllung der bronzenen Gedenktafel am Hause des Adam Boroević, des Vaters von Svetozar, im Dorfe Mečenčani am 28. Oktober 1917, welche die Brüder des Kroatischen Drachen aufgestellt hatte, erhalten.

The period between 1961 and 1964 concerning Church-State relations was a period of changes following the death of Cardinal Alojzije Stepinac. Archbishop Franjo Šeper took over governance of the Zagreb Archdiocese, the Second Vatican Council commenced, as did negotiations between the Vatican and Yugoslavia. After his death, the Yugoslav government tried to lay the blame on Cardinal Stepinac for the deteriorated relations between the Church and State. The authorities endeavoured to portray Stepinac’s successor, Archbishop Šeper as being different and that he was willing to negotiate with government authorities. Even though Archbishop Šeper was prepared to negotiate with the government with the aim of resolving certain issues he not once digressed from the views of Cardinal Stepinac, the Conference of Bishops and the Holy See regarding relations between the Church and State. The communist authorities initiated proceedings toward normalising Church-State relations as well as relations between Yugoslavia and the Vatican. The Second Vatican Council offered an opportunity for improvement in these relations. The Council was an appropriate auditorium to resolve internal Church issues but also dealt with the role of the Church in the modern world which included relations toward atheist societies, particularly in Eastern Europe. The Council decided that it was in the benefit of the Church and its faithful in communist countries for the Church to conduct a dialogue with the ruling regimes in these countries and to establish at least some form of Church-State relations. These endeavours coincided with the attitude of the Yugoslav authorities to improve its poor image in the world and relieving tension toward the Catholic Church in the country and in particular to establish relations with the Holy See. Hence negotiations were instigated with the Holy See which was concluded in June 1966 with a concordat to normalise relations. Tension between the Church and State began to gradually ease up and dialogue between government and Church officials became more frequent and even took on a peaceful tone. Repressive measures by the state toward bishops and priests significantly diminished. Protests against Religious Instructions began to waiver even though these still continued for some time and the government’s attitude toward RI continued to be one of the major contentious issues that led to dissatisfaction in the Church structure. The government became more relaxed toward the religious press too and the number of issues began to grow creating a desirable environment for the launching of the Glas Koncila (Voice of the Council) which in time became the most significant religious media in the country. Even though gradually there was obviously a feeling of positive progress in Church-State relations there were still many problems that existed that thwarted the normalisation of these relations. In the early 60-ies the government actively implemented policies that impoverished the Church. Many Church owned buildings were confiscated and transformed into public venues. The conflict between Class Structured priests continued to be contentious and neither side would give in. Conflicts arose over the confiscation of Church property particularly monasteries, convents and presbyteries. Particular pressure was placed on the activities of priests sent into emigration to serve in missions there and the Yugoslav government placed particular emphasis on this issue during its negotiations with the Holy See. The government increasingly intervened in the work of religious schools. The Church compromised as a tactic to preserve these institutions to facilitate the education of the growing number of vocations which resulted from the significant increase in the population after the war particularly in urban centres. The government still did not look favourably upon priests continuing their education abroad allowing very few and then only handpicked seminarians to continue their studies abroad and in return demanding that the Church compromise on other issues in favour of the government. In any case there were still many problems that burdened Church-State relations although both sides were interested in relieving these tensions but each keeping in mind that they gained as much in favour for their side as possible. The Church was adamant in keeping with its religious aspects and beliefs and the government in keeping with its ideological aspirations. (Translated by s. Anđelita Šokić)

1. Knjigu koju držiš u rukama, poštovani čitatelju i poštovana čitateljice, treća je u knjižnom nizu s glavnim naslovom “Crkva i država”, u kojem nam pisac, dr. Miroslav Akmadža daruje sadržaj izvornih isprava i zapisnika o razgovorima, kao svjedočanstvo međusobnih susreta, pregovora i rješavanja poteškoća između predstavnika Katoličke crkve i komunističke državne vlasti u nesretnoj i propaloj Jugoslaviji, a unutar nje osobito u republici Hrvatskoj. Ovaj svezak obuhvaća razdoblje četiriju godina (1961.-1964.). Kao i predhodna dva sveska (I. 2008. i II. 2010.), i ovaj nam pruža obilje raznovrsnoga sadržaja koji proizvire iz zamršenosti života hrvatskoga vjerničkoga naroda, koji je po svom povijesnom određenju većinski katolički, a kojemu je nakon Drugoga svjetskog rata nametnut politički ustroj koji je u podpunosti bio komunistički i bezbožnički obojen.

Čitajući ove isprave i zapisnike razgovora, čovjek može neposredno doživjeti u kakvom je to neljudskom, nedemokratskom i neslobodnom političkom okviru živio hrvatski narod, ne tako davno, pred samo pedeset godina. Čitajući, dakle, te isprave čitatelji i čitateljice će naići na mnoštvo “bisera” ljudske gluposti, a za koje se željelo uvjeriti cijeli narod – i ne samo jedan, već mnoge narode, da su te gluposti zapravo pametne stvari, koje osiguravaju dobrobit pojedinca i cijele zajednice. Tadašnja takozvana “avangarda” ili predvodnici hrvatskoga i drugih naroda, a to su za sebe tvrdili komunisti, koji su vlast preuzeli prevratom i nakon izvršenoga genocida nad hrvatskim narodom, lišila je samu sebe svake logike i zakonitosti u postupanju, te je snagom sile željela nametnuti konačna rješenja i za pojedince i za cijeli narod. Za takav način vladanja bili su im potrebni doušnici i podložnici, koje su nalazili u svim slojevima društva, pa, nažalost, i među crkvenim službenicima.

Primjera nezakonitih i nerazumnih postupanja od strane predstavnika vlasti ova je knjiga puna. Ovdje ističem samo neke.

2. Nadbiskup Stepinac bio je strašna smetnja komunističkoj vlasti. Žalostno-smiješnim akrobacijama željeli su ga uništiti, za života, a i nakon smrti. U razgovoru biskupa Josipa Laha s tajnikom Komisije za vjerska pitanja NR Hrvatske, Zlatkom Fridom, 26. listopada 1961., tajnik Frid prigovara biskupu Lahu zbog kićenja Stepinčeva groba u zagrebačkoj prvostolnici. Zapisnik o razgovoru o tome svjedoči: Uz sam grob ponovno se nalaze svijeće sa trobojkom crven, bijeli, plavi, a ista trobojka nalazi se na lovorovom vijencu na samom grobu. Tajnik postavlja pitanje šta te trobojke trebaju predstavljati na grobu crkvenog poglavara, pa konstatira da se očito radi o veličanju Stepinca kao političara, tj. veličanju njega kao ratnog zločinca (ovdje str. 160). Žalosno je da jednom hrvatskom političaru, što je bio Zlatko Frid, smeta hrvatska trobojnica! Očito je da su hrvatski političari samo naizgled bili hrvatski političari, a u stvarnosti su provodili neku stranu politiku: srbsku, jugoslavensku, komunističko-nadnacionalnu i slično. Izgleda da se ovaj podanički hrvatski politički stav teško mijenja, pa i današnji hrvatski političari više promiču probitke nekih stranih sila, negoli vlastitoga naroda.

Zapisnik razgovora između Vlade Kuka i Milutina Juranića, od 24. veljače 1961., izvrstan je primjer kako su se komunistički vlastodršci zapetljavali u nedoslijednostima, zbog svoje diktatorske politike. Kad je Kuk spočitnuo Juraniću stavljanje hrvatskog znakovlja na grob Alojzija Stepinca, Juranić mu je, prema tom zapisniku, odgovorio kako je on zadužen da na Stepinčev grob stavlja darove vjernika. Kuk se nad njegovim odgovorom čudi i kaže, da mu je sada jasno zbog čega se na Stepinčevom grobu mogu dogadjati takve stvari, kad grob uredjuje ortodoksni političar, a ne pravi katolički svećenik. Zatim je rekao da je ovo bio pokušaj da se Juraniću prikaže ta stvar, ali ukoliko se u buduće još jedan put dogode političke parade na Stepinčevim grobom, onda će Juranić odgovarati kao Stepinčev politički istomišljenik, a Stepinac je osudjen kao politički krivac, što Juranić ne bi smio zaboraviti (ovdje str. 72). Eto, komunist Kuk je ovdje priznao da je Stepinac osuđen kao “politički krivac”, a ne kao zločinac ili suradnik okupatora, kako se to u javnosti prikazivalo. Ali politička krivnja bila je za komuniste isto što i zločin.

Kod svakog putovanja u inozemstvo, pojedinac se morao javiti Komisiji za vjerske poslove u zemlji, a onda po iskazanoj milosti dobivanja putovnice, morao se redovito javiti diplomatskom poslanstvu u dotičnoj stranoj zemlji. Isti razgovori koji su se vodili u zemlji, morali su se voditi i u inozemstvu. To je bio način da komunistička vlast neprekidno djeluje na crkvene ljude kako ne bi u bilo kojem trenutku i bilo gdje na kugli zemaljskoj počeli razmišljati različito od onoga što želi komunistička diktatorska vlast.

Među objavljenim ispravama nalazimo odgovor Narodnog odbora obćine Zadar iz 1961., u kojem gradska vlast obavještava benediktinski samostan Sv. Marije da mu se odbija molba za lokacijskom dozvolom obnove samostana, zbog predviđenih kulturnih potreba grada Zadra. Na kraju načelnik Dragičević piše: Da bi se moglo izdati riješenje o odbijanju potrebno je pridonijeti 1.050 dinara državnih biljega. Obrazloženje kao i posljednja rečenica kojom se upućuje molitelja na daljnji korak protive se svakom razumskom razmišljanju i shvaćanju. Vlast je tim pismom poručila da 900-godišnji samostan nije kulturna baština grada Zadra, a ako to hoće službeno znati preko niječnoga rješenja, neka uplate 1.050 dinara (vidi ovdje str. 111).

Absurdnost komunističke politike vidi se, među inim, i u stavu koji je iznio Stjepan Iveković u razgovoru s biskupom Marijanom Oblakom, 21. prosinca 1962., a koji ga je bio tražio izlazne vize za dvojicu svećenika radi daljnjega studija. Iveković mu je napomenuo, da ne vjeruje da će moći obezbjediti odlazak dvojice svećenika, jer i ostale biskupije i provincije zahtjevaju školovanje u inozemstvu svojih svećenika (ovdje str. 333). Čovjek bi pomislio da vlast osigurava novčane stipendije, pa zbog toga ograničava broj studenata. Ali kad se zna da se ne radi o osiguranju novčanih stipendija, već samo o izdavanju izlaznih viza, za koje je zasigurno trebalo platiti određene pristojbe, onda je navedena Ivekovićeva napomena očiti dokaz ograničavanja slobode kretanja i ometanja u školovanju, jer se vlast bojala školovanih ljudi.

Posvemašnji nadzor nad svime i svačime, diktatorski nadzor bio je očit u svakom dijelu života. Nema slobode putovanja, čitanja, tiskanja, razgovaranja…

Zanimljivo je primjetiti podrobnost opisa pojedinih razgovora, bez obzira gdje su se vodili, u uredu ili negdje na putu. Postavlja se pitanje, na koji su način zapisnici razgovora sastavljani. Razumski gledano, moguće je da ih je sugovornik naknadno nakon razgovora sastavio po sjećanju; zatim, da je istovremeno netko brzo sastavljao sadržaj razgovora, ili da su snimani pa naknadno sastavljani. Odgovor na ovo pitanje možemo naći u raščlanbi razgovora što su ih Vlado Kuk i Josip Mokrović vodili 13. i 30. srpnja 1962., putujući zajedno vozilom u Kumrovec (ovdje str. 266 i 272). To je vrlo podroban zapisnik, za koji je vrlo teško vjerovati da bi ga Kuk tako podrobnog sastavio naknadno tek po sjećanju. Zbog okolnosti vođenja razgovora sigurno je da u vozilu nije bila nazočna (kao što to nije bila ni kod kojeg drugog razgovora, jer bi to u zapisniku vjerojatno bilo navedeno) neka treća osoba, sastavljač zapisnika. Preostaje zaključiti da je taj, a onda i svaki drugi zapisnik sastavljen naknadno na temelju snimljenoga razgovora. Osnovno je pitanje kod toga, jesu li sugovornici znali da se njihovi razgovori snimaju! O nekom predhodnom pristanku snimanja nema nigdje nikada ni riječi, što znači da su razgovori snimani tajno, kako u uredu Komisije, tako u uredima dotičnih sugovornika, pa i u vozilu kada su sugovornici zajedno putovali.

3. Provođenje jednoumne i diktatorske politike imalo je utjecaj na sve dijelove života, pa i na pojedince koji su se početno tome odupirali. Sredstva prisile i uvjetovanje na razini samoga bivstvovanja učinila su te pojedince poslušnicima i suradnicima vlasti u mjeri koja prelazi mjeru podnošljivosti. Takvi suradnici od strane katoličkih svećenika bili su zasigurno Rudolf Pukljak, dr. Mijo Pišonić, Josip Mokrović i drugi. Nasuprot njima, treba istaknuti dr. Stjepana Bakšića koji je ostao čvrst u stavovima i na crti bl. Alojzija Stepinca.

Zapisnike razgovora koje je učinila jedna strana u razgovoru treba uzeti s oprezom. No, ne može se oteti dojmu da se je upravo Josip Mokrović u tim razgovorima, kao što posvjedočuju ti zapisnici, ponio vrlo nedostojno. S jedne strane, bez ikakvih je ograda htio biti suradnik Komisije za vjerska pitanja, zbog čega je ispao zasigurno i pred svojim sugovornicima naivan, a s druge je strane doušnički iznosio sve pojedinosti koje je znao iz vodstva Zagrebačke nadbiskupije i Prvostolnoga kaptola zagrebačkoga. Iznosio je sadržaj međusobnih razgovora s pojedinim svećenicima i biskupima. Na isti su se način ponašali Rudolf Pukljak i Mijo Pišonić. Sva trojica su, htjeli to oni ili ne, obavljali doušničku službu komunističkom totalitarnom režimu koji je u svojoj vlasti i pod svojim nadzorom htio imati svaki djelić osobnog i zajedničkog života.

Glasine o doušničkom djelovanju dr. Mije Pišonića potvrđuju se u ovdje objavljenim razgovorima. Tako, na primjer, u razgovoru sa Zlatkom Fridom, od 29. prosinca 1961., dr. Pišonić prokazuje splitskoga biskupa Franu Franića da je napisao zahtjev za proglašenje blaženim Alojzija Stepinca (ovdje str. 180).

Dr. Mijo Pišonić rado je posjećivao Komisiju za vjerska pitanja, pa i telefosnki razgovarao s pojedinim službenicima te Komisije. U razgovoru s Vladom Kukom, 26. travnja 1961., bio je vrlo pričljiv, što se vidi i iz zapisnika, ali taj put Kuk nije uobće ništa govorio, već je samo slušao. Zašto se Kuk tako ponašao, vidljivo je iz posljednje rečenice zapisnika: Pišonić je bio raspoložen za pričanje, ali je drug Kuk skratio razgovor, jer se je vodio preko telefona (ovdje str. 97). Gospodin Kuk je, dakle, znao da su telefonski razgovori podložni prisluškivanju, o čemu dr. Pišonić uobće nije vodio računa.

Poznavajući sadržaj ovih isprava, mi danas znademo mnogo više o samim događajima i o tadašnjoj politici, nego li su to znali sami tadašnji suvremenici. U obćem nametanju jednoumlja bilo je razumljivo da su se mnogi utopili u tom jednoumlju i nisu bili sposobni kritički razmišljati i zauzimati vlastiti stav. Ljudi su počeli vjerovati da je dobro i istinito ono što čini politička vlast. Tako je namjesnik Šibenske biskupije, Rudolf Pian, u razgovoru s tajnikom komisije, Zlatkom Fridom, vođenim 8. svibnja 1961., rekao da Staleško društvo u Jugoslaviji nema namjeru ni zadatak razbijanja Katoličke crkve (ovdje str. 101), u čemu je bio podpuno u krivu, jer je poznato iz danas već objavljenih isprava da je komunistička vlast upravo preko tog društva nastojala razbiti jedinstvo Katoličke crkve.

Na koji je način komunistička vlast obrađivala pojedince i kako ih je svodila na svoje poslušnike, lijepo pokazuje razgovor Vlade Kuka i dr. Janka Oberškog, od 5. rujna 1962. Kuk dijeli packe Oberškom zbog neposlušnosti režimu, a ovaj poslušno obećaje da neće više biti neposlušan (ovdje str. 287). Komunistička je diktatura nametnula tragikomičan podanički odnos, od kojega nitko nije smio biti izuzet, pa čak ni sveučilišni predavači, kao što je bio dr. Oberški.

Zanimljivo je kako je komunistička vlast obrađivala i pojedine biskupe. Kad su biskupi zajednički iz svoje konferencije poslali bilo kakvu predstavku, komunistička vlast, prije nego li je odgovorila, uzela je u obradu pojedinačno svakoga biskupa. Predsjednici kotarskih vjerskih komisija razgovarali su sa svakim od njih kako bi ih razuvjerili u opravdanost pisanja predstavki. Prema normalnom postupanju, onaj koji je primio predstavku, trebao bi na nju argumentirano odgovoriti i time bi poteškoća bila riješena. No, za komunističku vlast nije vrijedilo to pravilo, jer je ona nastojala vladati ljudima i njihovim uvjerenjem, pa je nastojala na nedemokratski način razuvjeriti i poniziti svoga sugovornika. Nadbiskup Šeper je uspio takvom jednom poniženju izbjeći neposredno pred odlazak na zasjedanje Drugoga vatikanskog sabora, ne odazivajući se na poziv Stjepana Ivekovića.

4. Nasuprot snishodljivih sugovornika komunističkih dužnostnika, kao što su Pišonić, Pukljak, Mokrović i drugi, treba istaknuti osobu od čvrstog značaja, dr. Stjepana Bakšića, koji u razgovoru s Vladom Kukom (23. studenoga 1962., str. 320) nije bio poslušni slušatelj, već je slobodno iznio svoje mišljenje, npr. o srbizaciji Hrvatske, o odgovornosti hrvatskih komunista za lošu hrvatsku politiku, o nepravilnom odnosu komunističkih vlasti prema vjerskim zajednicama i slično, na što je Kuk mogao samo uzvratiti da o tome ne želi raspravljati.

Dr. Stjepan Bakšić nije samo u razgovoru bio nedvosmisleno jasan i načelan. On je takav stav pokazao i u svome pismu, upućenom 28. studenoga 1962. Stjepanu Ivekoviću (ovdje str. 323). To pismo predstavlja uzor jasnoće stavova, bez zamaglivanja, bez rukavica, bez bojazni za posljedice. Vjerujem da je i sam Iveković morao ovo pismo čitati s puno više poštovanja, nego li ona koja su mu pisana sa snishodljivošću. U ovom je pismu Iveković mogao naći odgovor na svoje čuđenje zašto predstavnici Katoličke crkve ne odgovaraju istom mjerom u nastojanju za normalizacijom odnosa, kako je to željela komunistička vlast. Vlastodršci su u jednom vremenu (u ratu i poraću) učinili velike zločine i nepravde, pa su se dalje ponašali kao da to nisu učinili, misleći kod toga da će Katolička crkva sve to zaboraviti. Kad to Crkva nije mogla učiniti, jer ona propovijeda, ne samo ljubav, nego i pravednost, vlastodršci su se čudili zbog nedostatka suradnje. Bakšić je u ovom pismu tu poteškoću lijepo izrazio: nisam time ovlašten da predam zaboravu postupak nekih odbora Socijalističkog saveza na teritoriju grada Zagreba odnosno njihovih članova, koji su i bez osnova i mimoilazeći nadležnu crkvenu vlast tražili od nekih gradskih župnika da napuste svoje položaje, a da Gradski odbor Socijalističkog saveza nije do sada našao načina osuditi taj postupak kao protivan postojećem poretku. Dakle, ako se želi napredak u suradnji, potrebno je najprije riješiti prošle nepravde, a onda možemo govoriti o sadašnjoj i budućoj suradnji.

Iz ovih nekoliko primjera vidljiva je složenost života i raznolikost odnosa u vrijeme komunističke vladavine, koju su morali prihvatiti ili joj se barem prilagoditi svi državljani, ali su to činili na različite načine. Neka njihov primjer bude poticaj svakom Hrvatu i Hrvatici, svakom čitatelju i čitateljici ove knjige, da svojom glavom promisle o onome što im trenutačna vlast nudi ili na što ih želi prisiliti, pa da stvore o tome sud i vlastiti stav slobodnih ljudi.

Bila i ova knjiga na veću slavu Božju!

U Zagrebu, 11. studenoga 2012.

Stjepan Razum zc

Razdoblje od 1961. do 1964. godine u crkveno-državnim odnosima obilježeno je promjenama koje su uslijedile nakon smrti kardinala Alojzija Stepinca. Upravu Zagrebačke nadbiskupije preuzeo je nadbiskup Franjo Šeper, počeo je Drugi vatikanski sabor, ali i vatikansko-jugoslavenski pregovori. Nakon smrti nadbiskupa Stepinca, komunističke vlasti svu krivicu dotadašnjih loših odnosa između Crkve i države nastoje prebaciti na njega. Stepinčevog nasljednika, nadbiskupa Šepera, nastojalo se prikazati kao osobu drugačijih stavova od kardinala Stepinca, spremnog na suradnju s vlastima. Međutim nadbiskup Šeper, iako je bio spreman na razgovore s predstavnicima vlade u cilju rješavanja pojedinih pitanja, ni jednom prigodom nije odstupao od stajališta kardinala Stepinca, Biskupske konferencije i Svete Stolice glede sveukupnih crkveno-državnih odnosa.

Komunističke vlasti pokreću akcije u smjeru normalizacije crkveno-državnih, ali i jugoslavensko-vatikanskih odnosa. Tim nastojanjima jugoslavenskih vlasti išlo je u prilog i održavanje Drugoga vatikanskog sabora, na kojem nisu rješavana samo unutarcrkvena pitanja, nego i uloga Crkve u suvremenom svijetu, a time i njezin odnos prema ateističkim društvima, posebice u istočnoj Europi. Na Saboru je, među inim, odlučeno da je za dobrobit Crkve i njezinih vjernika u komunističkim državama, potrebno otvoriti dijalog s vladajućim režimima tih država i uspostaviti u njima koliko toliko povoljnije crkveno-državne odnose. Tako se taj pristup Crkve poklopio s nastojanjima jugoslavenskih vlasti, da s ciljem poboljšanja svoje slike u svijetu, smanje napetosti s Katoličkom crkvom u zemlji i ponovno uspostave odnose sa Svetom Stolicom. U tom smislu su pokrenuti i pregovori sa Svetom Stolicom, koji će biti završeni sporazumom o normalizaciji odnosa u lipnju 1966. godine.

Napetost u crkveno-državnim odnosima postupno se smirivala, te su sve učestaliji bili razgovori između predstavnika crkvenih i državnih vlasti, koji su poprimali i sve miroljubiviji ton. Represivne mjere državnih vlasti prema biskupima i svećenicima znatno su smanjene. Smanjio se i broj crkvenih prosvjeda zbog smetnji vjeronauka, iako je takvih slučajeva još bilo, a odnos državnih vlasti prema vjeronauku je i dalje bio jedan od glavnih razloga nezadovoljstva u crkvenim redovima. Državne vlasti su popustile i u odnosu prema vjerskom tisku, koji je bio sve brojniji, a posebno značajno bilo je pokretanje Glasa Koncila, koji će s vremenom postati najznačajniji crkveni list u zemlji.

Iako se u mnogim stvarima osjećao napredak u crkveno-državnim odnosima, bilo je i problema koji su usporavali normalizaciju tih odnosa. Početkom 1960-ih država je vrlo aktivno provodila politiku tvarnoga slabljenja Crkve, podruštvljenjem velikog broja crkvenih zgrada i građevinskoga zemljišta. Također je nastavljen spor u svezi s djelovanjem staleških svećeničkih udruženja, oko čega nije bilo popuštanja ni s jedne strane. Sporovi su se vodili i u svezi sa zauzećem mnogih crkvenih zgrada, posebice samostana, sjemeništa i župnih stanova. Posebna je napetost vladala u svezi s djelovanjem iseljenog svećenstva, na čemu će jugoslavenske vlasti posebno ustrajati i u pregovorima sa Svetom Stolicom. Država se sve više nastojala miješati i u rad vjerskih škola, koje su taktički popuštale, jer je trebalo osigurati školovanje sve većeg broja svećenika, zbog znatnog porasta stanovništva posebice u gradovima. Međutim školovanje svećenika u inozemstvu bilo je i dalje otežano, država ih je puštala u veoma malom broju i nastojala utjecati na izbor onih svećenika i bogoslova koji odlaze u inozemstvo, tražeći zauzvrat od crkvenih vlasti popuštanje u mnogim stvarima.

U svakom slučaju iako su još mnogi problemi obterećivali crkveno-državne odnose, obje su strane bile zainteresirane za smirivanje napetosti, ali vodeći računa da u tom razvoju događaja, postignu, svaka za sebe, što povoljnije rezultate, Crkva u skladu sa svojim vjerskim, a država svojim ideološkim potrebama

The period between 1961 and 1964 concerning Church-State relations was a period of changes following the death of Cardinal Alojzije Stepinac. Archbishop Franjo Šeper took over governance of the Zagreb Archdiocese, the Second Vatican Council commenced, as did negotiations between the Vatican and Yugoslavia. After his death, the Yugoslav government tried to lay the blame on Cardinal Stepinac for the deteriorated relations between the Church and State. The authorities endeavoured to portray Stepinac’s successor, Archbishop Šeper as being different and that he was willing to negotiate with government authorities. Even though Archbishop Šeper was prepared to negotiate with the government with the aim of resolving certain issues he not once digressed from the views of Cardinal Stepinac, the Conference of Bishops and the Holy See regarding relations between the Church and State.

The communist authorities initiated proceedings toward normalising Church-State relations as well as relations between Yugoslavia and the Vatican. The Second Vatican Council offered an opportunity for improvement in these relations. The Council was an appropriate auditorium to resolve internal Church issues but also dealt with the role of the Church in the modern world which included relations toward atheist societies, particularly in Eastern Europe. The Council decided that it was in the benefit of the Church and its faithful in communist countries for the Church to conduct a dialogue with the ruling regimes in these countries and to establish at least some form of Church-State relations. These endeavours coincided with the attitude of the Yugoslav authorities to improve its poor image in the world and relieving tension toward the Catholic Church in the country and in particular to establish relations with the Holy See. Hence negotiations were instigated with the Holy See which was concluded in June 1966 with a concordat to normalise relations.

Tension between the Church and State began to gradually ease up and dialogue between government and Church officials became more frequent and even took on a peaceful tone. Repressive measures by the state toward bishops and priests significantly diminished. Protests against Religious Instructions began to waiver even though these still continued for some time and the government’s attitude toward RI continued to be one of the major contentious issues that led to dissatisfaction in the Church structure. The government became more relaxed toward the religious press too and the number of issues began to grow creating a desirable environment for the launching of the Glas Koncila (Voice of the Council) which in time became the most significant religious media in the country.

Even though gradually there was obviously a feeling of positive progress in Church-State relations there were still many problems that existed that thwarted the normalisation of these relations. In the early 60-ies the government actively implemented policies that impoverished the Church. Many Church owned buildings were confiscated and transformed into public venues. The conflict between Class Structured priests continued to be contentious and neither side would give in. Conflicts arose over the confiscation of Church property particularly monasteries, convents and presbyteries. Particular pressure was placed on the activities of priests sent into emigration to serve in missions there and the Yugoslav government placed particular emphasis on this issue during its negotiations with the Holy See. The government increasingly intervened in the work of religious schools. The Church compromised as a tactic to preserve these institutions to facilitate the education of the growing number of vocations which resulted from the significant increase in the population after the war particularly in urban centres. The government still did not look favourably upon priests continuing their education abroad allowing very few and then only handpicked seminarians to continue their studies abroad and in return demanding that the Church compromise on other issues in favour of the government.

In any case there were still many problems that burdened Church-State relations although both sides were interested in relieving these tensions but each keeping in mind that they gained as much in favour for their side as possible. The Church was adamant in keeping with its religious aspects and beliefs and the government in keeping with its ideological aspirations.

(Translated by s. Anđelita Šokić)

La période de 1961 à 1964 – dans les relations entre l’Église catholique et l’État yougoslave – est marquée par les changements qui suivirent le décès du cardinal Alojzije (Aloïs) Stepinac. C’est l’époque qui vit l’archevêque Franjo (François) Šeper venir à la tête de l’archevêché de Zagreb mais aussi l’époque du début du second concile du Vatican ainsi que des pourparlers entre l’État de la cité du Vatican et la Yougoslavie. Après le décès de l’archevêque Stepinac le régime communiste essaie de rattacher à sa personne toute la culpabilité ayant résulté en de mauvaises relations lesquelles avaient jusqu’alors régné entre l’Église et l’État. L’on voulait représenter le successeur du cardinal Stepinac, l’archevêque Šeper, comme une personne ayant des opinions différentes de celles du feu cardinal, à voire comme une personne prête à collaborer avec le régime communiste. Cependant, l’archevêque Šeper, tout prêt aux pourparlers avec les représentants du gouvernement afin de trouver une solution à certaines questions, ne renonça-t-il pas une fois aux positions du feu cardinal Stepinac, de la Conférence des évêques et du Saint-Siège concernant les relations entre l’Église catholique et l’État yougoslave.

Le régime communiste incita alors des actions dont le but était la normalisation des relations entre l’Église et l’État, mais également de celles entre le Vatican et la Yougoslavie. Aux insistances du gouvernement yougoslave était également favorable le fait qu’à l’époque l’on discutait aux sessions du second concile du Vatican des questions purement ecclésiastiques mais également de la question du rôle de l’Église dans le monde contemporain, auquel sujet était également associée le sujet de la nature de la relation de l’Église envers les sociétés athées, surtout celles de l’Europe de l’Est. Lors du concile la décision fut adoptée, entre autres, qu’il fallait – pour le bien-être de l’Église et de ses fidèles dans les pays communistes, ouvrir le dialogue avec les régimes en pouvoir dans ces pays-là et établir avec eux des relations plus favorables. Ainsi cette approche de l’Église trouva-t-elle son homologue dans les insistances du gouvernement yougoslave qui voulait, afin d’améliorer son image dans le monde, diminuer la tension qui existait dans ses relations envers l’Église catholique dans le pays ainsi que rétablir ses relations avec le Saint-Siège. En ce sens-là les pourparlers avec le Saint-Siège furent entamés, lesquelles négociations seront conclues par l’accord sur la normalisation des relations en juin 1966.

La tension dans les relations entre l’Église et l’État se relâchait peu à peu alors que les négociations entre les représentants de l’Église d’un côté et ceux du gouvernement communiste de l’autre s’intensifiaient en adoptant un ton de plus en plus pacifique. Le nombre de cas de répression envers les évêques et les prêtres chuta considérablement. La fréquence des manifestations amenées par les obstacles que le régime communiste levait au déroulement normal des cours de religion – ce qui constituait l’un des principaux sujets de mécontentement dans les milieux ecclésiastiques – diminua également. Le régime étatique modifia également son rapport envers la presse religieuse, laquelle croissait en nombre de publications, la parution de la Voix du Concile (Glas Koncila), qui deviendra au cours du temps le journal ecclésiastique le plus influent du pays, étant particulièrement importante.

Bien qu’en maints sujets l’on pût ressentir de l’évolution dans les relations entre l’Église et l’État, il y avait encore des problèmes qui ralentissaient le processus de la normalisation de ces mêmes relations. Au début des années 1960 l’État menait intensivement une politique de l’affaiblissement matériel de l’Église, en nationalisant un grand nombre de bâtiments et terrains à bâtir étant auparavant en possession de l’Église. De même, le procès mené devant le tribunal au sujet de l’activité des corps de prêtres, dans laquelle matière ni l’un ni l’autre parti n’était prêt à lâcher du terrain, continua-t-il. Des procès en tribunal étaient également menés au sujet de la confiscation de maints bâtiments ecclésiastiques, surtout couvents, séminaires et appartements paroissiaux. Une tension particulière pouvait être observée au sujet de l’activité des prêtres dans l’immigration, sur lequel sujet l’État yougoslave allait particulièrement insister dans ses négociations avec le Saint-Siège. L’État essayait de se mêler de plus en plus au fonctionnement des écoles religieuses alors que ces dernières se pliaient “tactiquement” devant ces mesures de répression, ayant en vue les besoins de former un nombre de prêtres toujours croissant pour répondre à une augmentation en population, surtout dans les villes. Néanmoins, la formation des prêtres à l’étranger rencontrait toujours beaucoup de difficultés; l’État yougoslave laissait toujours un tout petit nombre de prêtres partir à l’étranger et essayait d’influencer sur le choix de ceux qui allaient obtenir la permission de partir. En revanche, le gouvernement exigeait des autorités ecclésiastiques qu’elles modifient leurs positions au sujet de maints sujets discutés.

En tout cas, quoique de nombreux problèmes pesassent sur les relations entre l’Église catholique et l’État yougoslave dans la période observée, l’un et l’autre parti était intéressé, chacun de son côté, de diminuer la tension tout en s’efforçant – au cours de l’évolution des événements décrits – de se négocier un résultat plus favorable, l’Église ayant devant les yeux les besoins religieux et l’État essayant d’agir en accord avec ses proclamations idéologiques.

(Traduit par Jelena Puškarić)

Župa Sv. Josipa u Zagrebu-Trešnjevka proslavlja tijekom 2012. godine svoju jubilejsku godinu, povodom 75. obljetnice osnutka i djelovanja, jer je župa započela s djelovanjem 20. lipnja 1937. Tijekom svečane godine održano je nekoliko razina priprave i proslave, a sve je okrunjeno svečanim tjednom, od nedjelje 10. lipnja do nedjelje 17. lipnja 2012. Naime, 10. lipnja 2012. navršilo se 325 godina odkako je Hrvatski sabor, na prijedlog zagrebačkoga biskupa Martina Borkovića (1667.-1687.), proglasio Sv. Josipa zaštitnikom domovine Hrvatske, a 20. lipnja 2012. navršilo se 75 godina odkako je zagrebački nadbiskup dr. Alojzije Stepinac svečano otvorio novu župu i blagoslovio crkvu Sv. Josipa na Trešnjevki, upravo u prigodi proslave 250. obljetnice zaštite Sv. Josipa nad domovinom Hrvatskom. Tijekom slavljeničke godine održana su predavanja i pripremljene izložbe o povijesti župe i značenju nebeskog zaštitnika Sv. Josipa. Tako je supisac ovog prikaza održao predavanje o osnutku i povijesti te župe, 18. studenoga 2011. Predavanje je proširio uz pomoć drugog supisca izvornim ispravama i podkrijepio bilješkama, s nakanom da se objavi široj javnosti.

Nakon kratkog uvoda, autori sažeto opisuju (u I. poglavlju) političko-crkveno stanje u Hrvatskoj i Zagrebačkoj nadbiskupiji između dva svjetska rata. U II. poglavlju opširnije prikazuju stanje u Zagrebu, glede broja vjernika, djelovanja redovničkih zajednica i župa, te pitanje osnivanja novih župa u razdoblju od 1880. do 1934. godine. U III. poglavlju govore o rješavanju “najvećeg pastoralnog problema u Zagrebačkoj nadbiskupiji”, zamahom nadbiskupa (supomoćnika) dr. Alojzija Stepinca, od 1934. do 1944. godine, kada je osnovano 15 novih župa na periferiji grada Zagreba.

U IV. poglavlju imamo prikaz župe Sv. Josipa na Trešnjevki u tri razdoblja, prema službovanju prvih triju župnika. Prvo razdoblje obuhvaća župničko službovanje prvog župnika, Ivana Gašperta, od 1935. do 1965. godine. Tu se opisuje osnutak župe i gradnja crkve Sv. Josipa, kao i uloga Odbora za gradnju, te stanje župe do 1945. i novosti nakon toga, navodeći sažeto gradnju i uređenje do Gašpertove smrti, 1965. godine. Drugo vremensko razdoblje odnosi se na drugog župnika, Augustina Holija, od 1965. do 1999. s gradnjom “Doma Sv. Josipa” i zvonika. Treće vremensko razdoblje odnosi se na trećeg župnika, mr. Josipa Kuhtića, od 1999. do primopredaje župe 4. listopada 2008., odnosno do najnovijeg vremena, s obnovom župne crkve.

U V. poglavlju pisci prikazuju dosadašnje župnike i upravitelje župe, a to su: mons. Ivan Gašpert (1937.-1965.), dr. Franjo Grundler, upravitelj (V.-XII 1949.), dr. Antun Grščić, upravitelj (I.1950.-IX.1951.), Danijel Labaš, duhovni pomoćnik i upravitelj (IV.-IX.1965.), zatim Augustin Holi (1965.-1999.), mr. Josip Kuhtić (1999.-2008.), Ivan Filipčić (2008.-2009.) i mr. Antun Vukmanić (2009.-, 2012.). U sljedećem (VI.) poglavlju prikazani su vjeroučitelji Milutin Juranić (1939.-1945.) i Josip Zlatolas (1939.-1963.), te svi duhovni pomoćnici, kako oni iz Družbe salezijanaca (1941.-1963.), tako i nadbiskupijski svećenici u službi (starijih) duhovnih pomoćnika od 1963. do danas. Dodan je (u VII. poglavlju) i popis svećenika i đakona poteklih iz župe Sv. Josipa.

Uz osnutak župe na Trešnjevki, provlači se uloga profesora, kasnije pomoćnog biskupa dr. Josipa Laha, a osobito nadbiskupa, bl. Alojzija Stepinca, koji je želio osnutkom novih župa Evanđelje i Crkvu približiti radničkom svijetu na periferiji grada Zagreba. Župa Sv. Josipa na Trešnjevki može se s pravom ponositi time što je njezin utemeljitelj danas blaženi Alojzije Stepinac.

La paroisse de Saint-Joseph, située dans le quartier zagrébois de Trešnjevka, célèbre – au cours de 2012 – son année jubilaire – et cela à l’occasion du 75e anniversaire de son fondement et de son activité continuelle, la paroisse ayant officiellement été fondée le 20 juin 1937. Le jubilé fut accompagné, tout au long de l’année, par plusieurs niveaux de préparation et de célébration, le tout ayant été couronné par la semaine solennelle du dimanche 10 juin au dimanche 17 juin 2012. En fait, le 10 juin 2012 l’on célèbre le 325e anniversaire du décret par lequel le Sabor (l’assemblée nationale croate), sur proposition de l’évêque de Zagreb Martin Borković (1667-1687), déclara Saint Joseph le saint patron de la Croatie. En plus, le 20 juin 2012 l’on célèbre le 75e anniversaire de l’inauguration de la paroisse par l’archevêque de Zagreb, Alojzije/Alois Stepinac, laquelle cérémonie eut lieu juste à l’occasion du 250e anniversaire de la protection de Saint Joseph. Au cours de l’année jubilaire le public intéressé put assister aux conférences et expositions organisées autour de l’histoire de la paroisse et de la signification de son patron, Saint Joseph. Ainsi, en date du 18 novembre 2011, l’un des deux auteurs du présent exposé tint une conférence sur l’inauguration et l’histoire de la paroisse. Le co-auteur de l’ouvrage augmenta le texte de documents authentiques et de notes, ayant en vue une publication postérieure.

Une courte introduction à l’ouvrage est suivie (dans le premier chapitre) par une description de l’état des affaires politico-ecclésiastiques en Croatie et dans l’évêché de Zagreb dans la période entre les deux guerres. Le deuxième chapitre traite plus en détail l’état des choses à Zagreb concernant le nombre des fidèles, l’activité des communautés religieuses et des paroisses, ainsi que la question de l’inauguration de nouvelles paroisses dans la période de 1880 jusqu’à 1934. Le troisième chapitre parle de la solution “du plus grand problème pastoral dans l’évêché de Zagreb”, ledit problème étant l’objet d’un soin particulièrement appliqué de l’archevêque (alors coadjuteur), Alojzije/Alois Stepinac. En fait, dans la période 1934-1944 quinze nouvelles paroisses furent inaugurées en banlieue de Zagreb.

Le quatrième chapitre apporte un aperçu de la paroisse de Saint-Joseph en fonction des années d’office de ses trois premiers curés. La première des trois périodes (1935-1965) s’associe aux années d’office du premier curé, Ivan/Jean Gašpert. Ici les auteurs décrivent les circonstances liées à l’inauguration de la paroisse et à la construction de l’église de Saint-Joseph, ainsi qu’au rôle du Conseil de la construction. L’état de la paroisse jusqu’à 1965, ainsi que les nouveautés introduites dans les années d’après-guerre et les détails liés aux travaux de construction et d’aménagement de l’église jusqu’à la mort du curé Ivan/Jean Gašpert (1965), font également l’objet de cette partie du chapitre. La deuxième période (1965-1999) concerne les années d’office du curé Augustin Holi, dans laquelle période furent érigés “La maison de Saint-Joseph” ainsi que le clocher. La troisième période décrite dans le cadre du livre fut marquée par les années d’office du troisième curé, Josip/Joseph Kuhtić (1999 – le 4 octobre 2008, i.e. jusqu’à l’époque tout récente où l’église paroissiale fut rénovée).

Le cinquième chapitre apporte la liste de tous les curés et recteurs de la paroisse: monseigneur Ivan/Jean Gašpert (1937-1965), Franjo/François Grundler, recteur (mai – décembre 1949), Antun/Antoine Grščić, recteur (janvier 1950 – septembre 1951), Danijel/Daniel Labaš, assistant spirituel et recteur (avril – septembre 1965), Augustin Holi (1965-1999), Josip/Joseph Kuhtić (1999-2008), Ivan/Jean Filipčić (2008-2009) et Antun/Antoine Vukmanić (2009-, 2012). Le sixième chapitre présente les maîtres de religion Milutin Juranić (1939-1945) et Josip/Joseph Zlatolas (1939-1963), ainsi que tous les assistants spirituels tant ceux appartenant à la Communauté salésienne (1941-1963) que les prêtres archiépiscopaux officiant en tant qu’assistants spirituels (1963 – présent). L’on rajouta également (dans le cadre du septième chapitre) la liste des prêtres et diacres originaires de la paroisse de Saint-Joseph.

L’inauguration de la paroisse à Trešnjevka est étroitement liée à l’élan personnel du professeur, plus tard évêque auxiliaire, Josip/Joseph Lah, et à celui de l’archevêque Alojzije/Alois Stepinac, qui voulut, avec l’inauguration de nouvelles paroisses, rapprocher l’Évangile et l’Église des populations des banlieues de Zagreb. La paroisse de Saint-Joseph peut aujourd’hui être fière du fait que son fondateur fut le bienheureux Alojzije Stepinac.

(Traduit par Jelena Puškarić)

U ovoj raspravi, u tri poglavlja, donio sam dopune i nove pojedinosti vezane uz svoju predhodnu raspravu o hrvatskoj novinarki i književnici Mariji Jurić Zagorki (*1873. †1957.) i Jurićima iz župe Nevinac kod Bjelovara. Predhodna rasprava, objavljena je u godišnjaku “Tkalčić” (12./2008., br. 12, str. 151-276).

Prvo poglavlje ove rasprave posvećeno je, dakle, Mariji Jurić Zagorki. U njemu sam obradio podatke o njezinu ocu Ivanu Ev. Juriću (*Stari Pavljani, 16.XI.1843. †Lužnica, 13.X.1919.), o njegovu školovanju i radu, te o njegovim prijateljima i dobročiniteljima: nadučitelju Martinu Kučeku (*Stara Ploščica, 1811. †Vrabče, 1878.), njegovoj supruzi Agati Kuček, rođenoj Tičarić (*Stara Ploščica, 1815. †Vrabče, 1895.), njihovu sinu svećeniku, župniku u Vrabču, Ivanu Krst. Kučeku (*Pitomača, 31.V.1837. †Vrabče, 14.V.1906.), svećeniku Blažu Švindermanu (*Bjelovar, 30.I.1842. †Zagreb, 31.X.1915.), svećeniku Miroslavu (Frideriku) Crkvencu (*Berek, 8.III.1845. †Samobor, 2.V.1919.), Ivanu Nepomuku III. Erdedskom (*1794. †1879.), Karlu VI. Erdedskom (*1818. †1864.), Stjepanu IV. Erdedskom (*1848. †1922.) i o obitelji Rauch. Zatim sam ponovno opisao Zagorkinu majku Josipu, rođenu Domin (*Samobor, 12.III.1844. †Vrabče, 16.XII.1923.) i njezine prijatelje i poznanike: ravnajućeg učitelja u Rakovcu, Vinka Brleka (*Brlekovo, župe Konjščina, 1830. †1892./93.?), njegovu suprugu Elizabetu, rođenu Valdec (*Varaždin, 1836. †Varaždin 1905.), svećenika Stjepana Valdeca (*Varaždin, 1829. †Varaždin, 1921.) i svećenika Stjepana Vukovinskog (*Samobor, 1855. †Krapina, 1925.). Tu su i nove pojedinosti o upoznavanju i vjenčanju Zagorkinih roditelja, te o zajedničkom životu u Negovcu (1873.-1875.), Golubovcu (1875.-1876.), Lužnici (1876.-1886.), Šenjugovu (1886.-1895.) i Krapini (1895.-1900.). Precizno se navodi i petero njihove djece (“koju smo imali uzastopce”): Marija Jurić Zagorka (*Negovec, 2.III.1873. †Zagreb, 30.XI.1957.), muško mrtvorođenče (*†Negovec, 24.II.1875.), Berta Emilija Jurić (*Golubovec, 18.IV.1876. †Lužnica, 13.III.1877.), Leonard Ivan Jurić (*Lužnica, 14.IX.1877. †Zagreb, 4.VIII.1961.) i Dragica Elizabeta Jurić (*Lužnica, 26.II.1879. †Krapina, 14.XI.1897.), te Leonardov sin Ervin (Eduard) Jurić (*Zagreb, 5.IV.1915. †Varaždin /Zagreb/, 13.VII.1945. strijeljan), kao posljednji odvjetak obitelji Zagorkina oca Ivana Ev. Jurića. Tu je Leonardova supruga Ruža (Rosa), rođena Večera (*Friševa u Moravskoj, 26.V.1886. †bolnica Vrabče, 29.VII.1938.). Donesene su i dopune o Zagorkinu životnom putu od 1873. do 1896. godine. Početne razrede polazi u Lužnici, do 1881., zatim polazi pučku školu u Rakovcu kod Brlekovih (1881.-1883.), gdje joj je vjeroučitelj i župnik Nikola Štos (*Vratno, 28.XI.1848. †Zagreb, 6.V.1913.), a učiteljica Marija Boršić (*Požega, 1844. †Vrabče, 1897.). Boravi zatim u konviktu i polazi četvrti razred Djevojačke osnovne škole (1883.-1884.), te Višu djevojačku školu (1884.-1888.) kod sestara milosrdnica u Zagrebu. Udaje se 1890. godine za Andriju Matraja, te boravi u Mađarskoj. Boravi zatim kod ujaka Vjekoslava Sadara (*Samobor, 1837. †Srijemska Mitrovica, prije 1914.) u Srijemskoj Mitrovici 1895./1896., koji je bio ondje na službi kao upravitelj kraljevske zemaljske kaznionice. Vraća se u Zagreb i radi u “Obzoru”. Prati izbore za Sabor u Hrvatskoj 1897., te nastavlja živjeti u Zagrebu do smrti, 1957. godine.

U drugom poglavlju predstavljen je učitelj i orguljaš Martin Jurić (*Stari Pavljani, 12.XI.1873. †Stari Pavljani, bolnica Bjelovar, 13.V.1957.), tj. njegovo školovanje i životni put. Službovao je u Glogovnici (1894.-1896.), Ladislavu (1896.-1897.) i Taborskom – Humu na Sutli od studenoga 1897. do studenoga 1926. Nastavlja život u Zagrebu, a nakon Drugoga svjetskog rata, do smrti, ponovno se nastanio u rodnom selu Stari Pavljani. Prikazani su podatci i o njegovoj supruzi Josipi, rođenoj Horvatić (*Tuhelj, 21.X.1861. †Zagreb, 9.I.1945), kao i životni put njihove djece: Vladimira Ladislava Jurića (*Ladislav, 30.I.1897. †Zagreb, 31.XII.1926.) i njegove supruge Milke Emilije, rođene Mlinarić (*Hercegovac, 5.IV.1902. †Zagreb, 28.IX.1993.), te Aurela Jurića (*Taborsko/Hum na Sutli, 22.I.1898. †Zagreb 25.I.1965.) i njegove supruge Franjice, rođene Tepeš (*Rusnica, župa Taborsko, 1895. †Zagreb, 31.XII.1986.). Njihova je kćerka Ružica Jurić (*Zagreb, 14.III.1929. †Zagreb, 1.III.2000.), a Aurel se građanski vjenčao još s Dragicom Jurić (Žokalj), rođenom Gluhinić (*Velika Gorica, 1903. †Zagreb, 1980.) Treće dijete učitelja Martina je Marija Zora Jurić (*Taborsko/Hum na Sutli, 22.II.1899. †Taborsko/Hum na Sutli, 7.VII.1899.) i četvrto, druga istoimena Marija Zora Jurić (*Taborsko/Hum na Sutli, 23.XI.1901.†Čakovec, ?).

U trećem poglavlju prikazan je svećenik Mijo Jurić (*Stari Pavljani, 27.IX.1883. †Salzburg, 29.I.1961.) s posebnim osvrtom na njegov život u izbjeglištvu u Austriji (1945.-1961.). Tu su obuhvaćena njegova mjesta boravka i djelovanja: kod časnih sestara elizabetinki, Schloss Rosenbichl kod Klagenfurta, od svibnja 1945. do rujna 1951.; u izbjegličkim logorima Spittal/Drau i St. Martin kod Villacha, od listopada 1951. do prosinca 1952.; u Kronburgu kod Zamsa i Innsbrucku u Tirolu, od prosinca 1952. do 1954., te u ustanovama sestara milosrdnica u Salzburgu, od 1954. do smrti 1961. godine. Posebno je obrađena njegova dopisba (1949.-1952.), njegov misijski duhovni rad po logorima za izbjeglice u Štajerskoj, Koruškoj, Gornjoj Austriji i Tirolu, s posebnim osvrtom na pratnju kipa Majke Božje Fatimske i marijanske duhovne obnove (1951.-1952.), te na pisanje Glasnika Srca Isusova i Marijina (Salzburg, 1948.-1968.) u prigodi njegove Zlatne mise, na Uskrs 1959. i u prigodi njegove smrti i pogreba 1961. godine.

Ovom su dakle raspravom sveobuhvatno prikazana tri javna djelatnika prezimena Jurić, književnica Marija Jurić Zagorka (zajedno sa svojim ocem Ivanom Evanđelistom Jurićem), učitelj Martin Jurić i svećenik Mijo Jurić, koji izravno ili posredno potječu iz župe Nevinac, selo Stari Pavljani kod Bjelovara.

Dans la présente étude, en trois chapitres, l’auteur présente quelques suppléments et nouveaux détails liés à sa précédente étude sur la journaliste et l’écrivain croate Marie Jurić Zagorka (*1873 – †1957) et la famille Jurić, originaire de la paroisse de Nevinac près de Bjelovar. La précédente étude fut, quant à elle, publiée dans la revue annuelle «Tkalčić» (12/2008, n° 12, pp. 151-276).

Le premier chapitre de la présente étude est donc consacré à Marie Jurić Zagorka. L’on y présente les données concernant son père Jean-Évangéliste Jurić (*Stari Pavljani, le 16 novembre 1843 – †Lužnica, le 13 décembre 1919), sa formation et sa vie professionnelle, ainsi que ces amis et mécènes : le maître d’école supérieur Martin Kuček (*Stara Ploščica, 1811 – †Vrabče, 1878), son épouse Agathe Kuček, née Tičarić (*Stara Ploščica, 1815 – †Vrabče, 1895), leur fils, le prêtre et curé à Vrabče, Jean-Baptiste Kuček (*Pitomača, le 31 mai 1837 – †Vrabče, le 14 mai 1906), le prêtre Blaise Švinderman (*Bjelovar, le 30 janvier 1842 – †Zagreb, le 31 octobre 1915), le prêtre Frédéric Crkvenac (*Berek, le 8 mars1845 – †Samobor, le 2 mai 1919), Jean-Népomucène III Erdödy (*1794 – †1879), Charles VI Erdödy (*1818 – †1864), Étienne IV Erdödy (*1848 – †1922) ainsi que la famille Rauch. Puis, l’on attire de nouveau l’attention du lecteur sur la mère de Marie Jurić Zagorka, Joséphine, née Domin (*Samobor, le 12 mars 1844 – †Vrabče, le 16 décembre 1923) et son entourage composé d’amis et de connaissances : l’on y retrouve le directeur d’école à Rakovec, Vincent Brlek (*Brlekovo, paroisse de Konjščina, 1830 – †1892/93?), son épouse Élisabeth, née Valdec (*Varaždin, 1836 – †Varaždin, 1905), le prêtre Étienne Valdec (*Varaždin, 1829 – †Varaždin, 1921), ainsi qu’un autre prêtre, Étienne Vukovinski (*Samobor, 1855 – †Krapina, 1925). L’ouvrage nous fait également découvrir comment les parents de Zagorka firent leur connaissance et nous parle de leur mariage ainsi que de leur vie familiale dans les villages de Negovec (1873 -1875), Golubovec (1875 -1876), Lužnica (1876 -1886), Šenjugovo (1886 -1895) et dans la ville de Krapina (1895 -1900). L’étude fait également mention de tous les cinq enfants qu’ils eurent en peu d’années d’écart: Marie Jurić Zagorka (*Negovec, le 2 mars 1873 – †Zagreb, le 30 novembre 1957), un fils mort-né (*†Negovec, le 24 février 1875), Berthe-Émilie Jurić (*Golubovec, le 18 avril 1876 – †Lužnica, le 13 mars 1877), Léonard-Jean Jurić (*Lužnica, le 14 septembre 1877 – †Zagreb, le 4 août 1961) et Caroline-Élisabeth Jurić (*Lužnica, le 26 février 1879 – †Krapina, le 14 novembre 1897), ainsi que du fils de Léonard, Erwin (Édouard) Jurić (*Zagreb, le 5 avril 1915 – †Varaždin /Zagreb/, le 13 juillet 1945, fusillé), en tant que dernier membre issu de la famille du père de Zagorka, Jean-Évangéliste Jurić. On y fait également mention de l’épouse de Léonard, Rose, née Večera (*Friševa en Moravie, le 26 mai 1886 – †l’hôpital Vrabče, le 29 juillet 1938). L’auteur apporte aussi des suppléments concernant les années de formation de Zagorka dans la période de 1873 à 1896. L’école primaire, Zagorka commence de la fréquenter à Lužnica (jusqu’à 1881), en continuant ses études à Rakovec chez la famille Brlek (1881 – 1883), où elle a pour professeur de religion le curé Nicolas Štos (*Vratno, le 28 novembre 1848 – †Zagreb, le 6 mai 1913) tandis que son enseignante est Marie Boršić (*Požega, 1844 – †Vrabče, 1897). La quatrième classe de l’École primaire pour filles, Zagorka la finit à Zagreb, dans un internat (1883-1884). Elle continue ses études à l’École supérieure pour filles (1884-1888) auprès des sœurs miséricordieuses de Saint-Vincent-de-Paul. En 1890 elle épouse André Matraja et séjourne en Hongrie. Entre 1895 et 1896 elle séjourne probablement chez son oncle Vjekoslav Sadar (*Samobor, 1837 – †Srijemska Mitrovica, avant 1914), directeur de la prison d’État à Srijemska Mitrovica. Elle retourne ensuite à Zagreb et travaille dans la revue «Obzor» («Horizon»). En 1897 elle suit, en tant que journaliste, les élections pour l’assemblée croate (Sabor) et continue de vivre à Zagreb jusqu’à sa mort, en 1957.

Dans le deuxième chapitre l’on présente la vie et la formation du maître d’école et organiste Martin Jurić (*Stari Pavljani, le 12 novembre 1873 – †Stari Pavljani, l’hôpital à Bjelovar, le 13 mai 1957). En tant que maître, Martin enseigna à Glogovnica (1894-1896), Ladislav (1896-1897) et Taborsko – Hum-sur-la-Sutla (novembre 1897 – novembre 1926). Puis, il s’installe à Zagreb. Après la Seconde guerre mondiale il rentre dans son village natal de Stari Pavljani où il résidera jusqu’à sa mort. L’ouvrage apporte également les données sur la vie de son épouse, Joséphine, née Horvatić (*Tuhelj, le 21 octobre 1861 – †Zagreb, le 9 janvier 1945) ainsi que sur la vie de leurs enfants: Vladimir-Ladislas Jurić (*Ladislav, le 30 janvier 1897 – †Zagreb, le 31 décembre 1926) et son épouse Milka-Émilie, née Mlinarić (*Hercegovac, le 5 avril 1902 – †Zagreb, le 28 septembre 1993), ainsi qu’Aurel Jurić (*Taborsko/Hum-sur-la-Sutla, le 22 janvier 1898 – †Zagreb, le 25 janvier 1965) et son épouse Françoise, née Tepeš (*Rusnica, paroisse de Taborsko, 1895 – †Zagreb, le 31 décembre 1986). Aurel et Françoise Jurić eurent une fille, Rose Jurić (*Zagreb, le 14 mars 1929 – †Zagreb, le 1er mars 2000). En secondes noces (civiles), Aurel se maria avec Caroline Jurić (Žokalj), née Gluhinić (*Velika Gorica, 1903 – †Zagreb, 1980). Le troisième enfant de Martin Jurić fut Marie Zora («Aube») Jurić (*Taborsko/Hum-sur-la-Sutla, le 22 février 1899 – †Taborsko/Hum-sur-la-Sutla, le 7 juillet 1899) et le quatrième, une fille du même nom (*Taborsko/Hum-sur-la-Sutla, le 23 novembre 1901 – †Čakovec, ?).

Le troisième chapitre de l’ouvrage nous présente le prêtre Mijo Jurić (*Stari Pavljani, le 27 septembre 1883 – †Salzburg, le 29 janvier 1961), l’accent étant surtout mis sur la période de son exil en Autriche (1945 – 1961). Dans l’étude l’on recense les lieux où il vécut et travailla : auprès des soeurs élisabéthaines dans le château de Rosenbichl près de Klagenfurt (mai 1945 – septembre 1951), dans les camps de réfugiés de Spittal/Drau et de St. Martin près de Villach (octobre 1951 – décembre 1952), à Kronburg près de Zams et Innsbruck dans le Tirol (décembre 1952 – 1954), ainsi que dans les établissements dirigés par les soeurs miséricordieuses de Saint-Vincent-de-Paul à Salzburg (de 1954 jusqu’à sa mort, en 1961). Dans le cadre de l’ouvrage l’auteur se consacre plus particulièrement à la correspondance de Mijo Jurić (1949 – 1952), à son travail de missionaire spirituel dans des camps de réfugiés en Styrie, Carinthie, Haute-Autriche et dans le Tirol, avec l’accent sur l’accompagnement de la statue de Notre-Dame-de Fatima (Salzburg, 1948 – 1968) et les stages de renouveau spirituel marial (1951 – 1952), ainsi qu’aux textes parus dans la revue de Messager du Coeur de Jésus et de Marie (Salzburg, 1948 – 1968) à l’occasion de ses cinquante ans dans le service de l’Église, célébrés à Pâques 1959, ainsi qu’à l’occasion de sa mort et enterrement en 1961.

Cette étude a donc pour but de donner un aperçu exhaustif des trois personnages publics de la famille Jurić, à savoir l’écrivain Marie Jurić Zagorka (avec son père Jean-Évangéliste Jurić), le maître d’école Martin Jurić et, en dernier lieu, le prêtre Mijo Jurić, qui sont tous, directement ou indirectement, originaires de la paroisse de Nevinac (celle-ci faisant partie du village de Stari Pavljani près de Bjelovar).

Traduit par Jelena Puškarić

1. U knjižnom nizu “Radovi” objavljena je 2008. godine prva knjiga dr. Miroslava Akmadže s naslovom “Crkva i država”. Ovo je druga knjiga s istim naslovom. Obje knjige, prva iz razdoblja 1945.-1952., a ova druga, iz razdoblja 1953.-1960., donose najznačajnije isprave nastale u međuodnosu državne i crkvene vlasti u vrijeme komunističkoga režima. Premda se radi, rekli bismo, o “golim” ispravama, u njima se zrcali raznolikost i zapretenost tadašnje društvene stvarnosti, koja je nakon višestoljetnoga uhodanoga suživota političkih i crkvenih službi, Katoličku crkvu postavila u nezavidno podređeni položaj. Komunistička je vlast imala u svom programu brisanje vjere i svakog vjerskog očitovanja iz javnoga života. Taj se program ostvarivao na najsvirepiji način, pa čak i gaženjem proklamiranih ustavnih i zakonskih sloboda i prava. Zakoni koje je pod utjecajem međunarodne politike donosila državna vlast davali su određene slobode i određena prava i vjerskim zajednicama. No, u stvarnosti su te slobode i ta prava gažena od strane same vlasti na svim njezinim razinama. Stoga je u mnogim slučajevima Katolička crkva bila ta koja se borila za poštivanje donesenih zakona, dok su državna tijela nezakonitim putem gazila izglasana prava.

Čitajući ovdje objavljene isprave, nisam mogao a da ne zapišem neke slučajeve koji su mi se, danas, nakon pedeset godina od njihova nastanka, duboko urezali u pamet i dušu. Ti izabrani slučajevi, a kakvih ima još mnogo unutar ove knjige, pokazuju svirepost komunističke državne vlasti prema Katoličkoj crkvi i njezinim pripadnicima.

Ova knjiga, više nego li prva knjiga, donosi isprave koje se odnose na sve biskupije unutar tadašnje državne zajednice.

2. Zloupotreba novinara! Državni je režim nakon prekida diplomatskih odnosa sa Svetom Stolicom promijenio taktiku u odnosu prema Katoličkoj crkvi. Nije više nastupao otvoreno neprijateljski, već se poslužio novinarima da neprestano pišu protiv Katoličke crkve. Stoga je čak ministar dr. Svetozar Ritig (inače, prije političke službe djelovao je kao svećenik Zagrebačke nadbiskupije), 2. veljače 1953. pisao Predsjedništvu vlade NRH: Ovdje i ja naglašujem da bi bilo potrebno popustiti u protuvjerskoj kampanji u štampi. No, popuštanja nije bilo. Protuvjersko pisanje dobivalo je sve dalje sve više prostora. Nezadovoljna postignutim rezultatima protuvjerske kampanje, Savezna komisija za vjerska pitanja osnovala je početkom 1955. godine čak Odjel za promičbu. Komisija je zaključila da treba više koristiti novinare i preko njih izvršavati određene zadatke, te u tu svrhu izabrati pogodne novinare (usp. izvor u bilješci).

Na prigovor zagrebačkoga nadbiskupa-supomoćnika Franje Šepera o lošem novinarskom pisanju Frane Barbierija, UDB-in mu je službenik (vjerojatno Boris Ilej), u razgovoru 15. ožujka 1956., odgovorio da je Barbieri slobodan novinar i publicist, koji svojim vlastitim novinarskim sredstvima prikuplja podatke i za njih odgovara. Veća ili manja solidnost u radu stvar je njegove osobne novinarske reputacije, kaže udbaš. Taj bi odgovor bio u redu, da Barbieri nije bio jedan od angažiranih novinara u protuvjerskom pisanju!

3. Podanički sustav! U državi je uveden podpuni podanički sustav. Taj se sustav očitovao u tome, što je pojedinac, državljanin, morao doći moliti predstavnika vlasti za ostvarenje svakoga svoga prava, premda su ta prava pripadala baštini najosnovnijih ljudskih prava. Kad je riječ o crkvenim ljudima, oni su svoje molbe morali upućivati Komisije za vjerske poslove. Kod toga su molitelji, bilo to biskupi, svećenici ili tko drugi, od članova te Komisije podučavani, gotovo indoktrinirani, kako se trebaju ponašati u novom socijalističkom uređenju države.

Zanimljiv je i jako je rječit stav sugovornika (Franje Šepera, Inocenta Zrinskog, Gracija Ivanovića) s članovima Komisije za vjerska pitanja, koji gotovo redovito mole da se o njihovom dolasku u Komisiju i o razgovoru u Komisiji ne govori u javnosti, niti se ikoga obavješćuje, jer bi imali neprilika unutar crkvenih krugova. Tim su stavom crkveni ljudi poručivali članovima Komisije da svojim dolaskom u Komisiju čine gotovo nezakoniti čin, kojega se srame pred javnošću. Došli su u Komisiju samo zato jer su morali doći. Članovi Komisije u svojim “zabilješkama” razgovora nisu dali do znanja da bi takvim stavom svojih posjetitelja bili povrijeđeni. Očito, zbog svoje politike prisiljavanja na podaništvo nisu mogli uvidjeti tu “finu nijansu uvrede”.

Zbog podučavanja i nametanja podaništva neki se biskupi dugo nisu odlučili posjetiti Komisiju za vjerska pitanja, premda je to ona od njih očekivala. Tako je zagrebački nadbiskup-supomoćnik Franjo Šeper dugo odugovlačio posjet Komisiji. Krčki biskup Josip Srebrnić došao je na razgovor tek 21. listopada 1958. i to zbog toga da čuje objašnjenje zašto mu nije izdana putovnica za put u Rim. Biskup Srebrnić, za razliku od drugih biskupa, pokazao se u svom nastupu vrlo čvrst i dosljedan. Nije prihvatio samo podučavanje, već se svojim mišljenjem suprotstavljao. Predsjedniku Komisije, Josipu Gržetiću, rekao je nekoliko puta da je on za suradnju, ali samo na kulturnom i vjerskom polju, a ne na političkom polju. Na kraju razgovora istaknuo je da će si dozvoliti još koji puta doći na “diskusiju” u Komisiju.

Da bi opravdao Šeperov nedolazak u Komisiju za vjerska pitanja, njegov pomoćni biskup Josip Lach rekao je (10. ožujka 1959.) Zlatku Fridu, tajniku Komisije, “da je nadbiskup Šeper vjerovatno mnogo izriban, kad je bio u Komisiji, pa zato neće sada da ide ponovno”.

Komisija za vjerske poslove, kako ju je procijenio nadbiskup-supomoć¬nik Šeper, malo je mogla pomoći Crkvi, jer ona “i nije postavljena da nešto ozbiljno uzima u svoje ruke”, kako prenosi Šeperovo mišljenje dr. Josip Ritig u pismu od 10. prosinca 1958., već je njezina uloga bila da podučava i ideološki usmjeruje katoličke biskupe.

U razgovorima s crkvenim ljudima službenik UDB-e je prijetio svojim sugovornicima poduzimanjem oštrih mjera protiv njih zbog nečega učinjenog od strane tih istih ljudi, ali što je to učinjeno, nije im nikada izričito rekao. Na upit nadbiskupa-supomoćnika Šepera, što je on to skrivio, udbaš Ilej mu je u razgovoru (16. siječnja 1959.), kao i obično, rekao da on, tj. Šeper to najbolje zna što je njegova krivnja. Na ponovljene upite, “službenik unutrašnjih poslova insistirao je u tvrdnjama, da Šeper sasvim točno znade o čemu se radi i na što se primjedbe odnose”. Kad je Šeper molio da mu se konkretno kaže, a ne tako maglovito, udbaš ponovno kaže, “da on sigurno veoma dobro znade, što je govorio i s kakvom je namjerom govorio”. Tako je Šeper u svojoj ustrajnosti saznao da se nije radilo o nikakvom stvarnom prekršaju, već o izrečenoj riječi. Ovakvim je postupkom UDB-a željela pokolebati i unijeti sumnju u one koji im nisu bili po volji. Željeli su unijeti strah i nesigurnost u postupanju crkvenih ljudi. Konačno, željeli su da crkveni ljudi prihvate komunistički i diktatorski mentalni sklop i da razmišljaju kao što su razmišljali komunisti.

Kad je Šeper davao obavijesti o Stepinčevu zdravlju, koje je namjerno narušeno u zatvoru, tada je on, po tvrdnjama udbaša Ileja, činio neprijateljsku djelatnost. Naime, o Stepinčevu se zdravlju nije smjelo govoriti.

4. Nepravde i licemjernost! Zakonsko uređenje cjelokupnoga života u komunističkoj državi bilo je vrlo nepravedno. To se očitovalo u tome što su zakonodavci u zakonske propise prenijeli svoj negativan stav prema vjeri i vjernicima. Komunistički političari, doduše, ističu u razgovorima i u pismima “zakonske propise” kojih se oni drže. No, nije im palo na pamet da su oni te zakone donijeli na taj način da su iz zakonskih okvira izgurali veliki dio vlastitoga naroda. Kako bi opravdali takvu opću nepravdu, neprestano su isticali odvojenost Crkve od države. To isticanje služilo je zapravo samo tome da se Crkvu onemogući u bilo kakvom djelovanju.

Beogradski nadbiskup Josip Ujčić piše 21. siječnja 1953. ministru dr. Svetozaru Ritigu, predsjedniku Vjerske komisije Narodne Republike Hrvat¬ske: Ako se primjenjuju načela Ustava u prijateljskom smislu, mogu se sva pitanja najskorije riješiti, i to bez svakih trzavica. No, prijateljskog odnosa prema Katoličkoj crkvi nije bilo na strani komunističkih vlastodržaca.

Za stanje tadašnje neslobode i gaženja osnovnih ljudskih prava, znakovit je slučaj krčkoga biskupa Josipa Srebrnića, kojemu tadašnja komunistička vlast nije dopuštala putovanje u inozemstvo. U njegovom se slučaju najbolje vidi kako su se Komisija za vjerska pitanja i Državni sekretarijat za unutrašnje poslove postavljali iznad Ustava i iznad međunarodne Konvencije o ljudskim pravima, koju je podpisala i tadašnja Jugoslavija, a koja jamči svim ljudima slobodno putovanje u inozemstvo. No, u diktatorskom režimu komunističke Jugoslavije pojedina državna tijela prisvojila su si “diskreciono pravo” da određuju tko smije, a tko ne putovati, mimo bilo kakve sudske presude. Kao što je već navedeno, biskup Srebrnić nije htio doći u Komisiju za vjerske poslove na razgovor, pa mu ona nije htjela dati zeleno svjetlo za putovnicu.

Na sva nastojanja predstavnika vlasti da bi se trebalo razgovarati što više radi sređivanja odnosa, krčki biskup Josip Srebrnić je (29. srpnja 1959.) najbolje ocijenio neuspjeh takvih nastojanja, riječima: “da su kontakti pretstavnika Crkve i vlasti apriori osudjeni na neuspjeh, jer se mi ideološki razilazimo, jer se radi o komunističkoj ideologiji, koja ide za ugušivanjem Crkve”.

Nevjerojatno je kako su državne vlasti lako pravdale zakonske i ustavne prekršaje članova svoje komunističke stranke, tumačeći te prekršaje kao ideološku borbu protiv zaostalosti crkvenih ljudi. Ta ideološka borba, točnije kršenje Ustava i zakona, bili su poželjni, tim više, ako je svećenik bio zauzet u svom svećeničkom i dušobrižnom poslu. Lijepi primjer o tom izvrnutom odnosu vidi se kod učitelja Steve Mimića u Bruškoj i župnika Grge Butura u Rodaljicama, Zadarska nadbiskupija. Učitelj Mimić smio je nekažnjeno kršiti ustavom i zakonima zajamčeno pravo na slobodu i vjeroispovijed, samo zato što je župnik Butur bio “veoma aktivan u okupljanju djece na vjeronauk i da se služi svim sredstvima da ih privuče u crkvu…”.

Licemjernost vlastodržaca bila je na najvećoj mogućoj visini. Vlast je kršila ustavna i zakonska prava pojedinaca i ustanova, da bi zatim oštećenom predbacivala da je u svom prosvjedu uvredljiv. Tako je Okružni sud u Splitu, zbog nekih prekršaja pojedine osobe, kaznio čak pet školskih i odgojnih ustanova zatvaranjem na 6 i 8 godina. Kad su dalmatinski biskupi razložno i činjenicama prosvjedovali protiv tog postupka (28. kolovoza 1956.), službenik Savezne komisije za vjerska pitanja žali se beogradskome nadbiskupu Josipu Ujčiću da je način izražavanja tih biskupa “uvredljiv i neuobičajen u saobraćaju sa državnim vlastima i da ne može koristno doprineti rešavanju konkretnih pitanja, niti uopšte normalnim odnosima Crkve i države” (22. listopada 1956.). Kod toga taj službenik upućuje na daljnji pravni postupak, za koji su sami biskupi već ustanovili da ne postoji, te “vraća” predstavku nadbiskupu Ujčiću, jer postoji predpostavka da je ona napisana s njegovim znanjem. Tako je vlast bahato odgurnula od sebe problem koji je stvorila i dalje ju taj problem nije zanimao.

Samovolja i protuzakonitost u postupanju pojedinih tijela vlasti očitovala se osobito kada je pojedinim crkvenim ustanovama oduzimana njihova imo¬vina. Na takvu protuzakonitost sasvim izričito upućuje apostolski upravitelj Zadarske nadbiskupije, biskup Mate Garković (27. rujna 1960.), u slučaju podruštvljenja kuće u Svetom Filipu i Jakovu, koja je vlasništvo zadarskoga sjemeništa Zmajević. U žalbi na prvostupanjsko rješenje biskup iznosi razloge zbog kojih se ta zgrada ne može podruštvoviti, a to ponajprije jer to nije poslovna ni najamna zgrada, ali kotarska vlast odbija žalbu s obrazloženjem da je to prevelika kuća za ljetnikovac, pa zbog toga ju treba podruštvoviti, tj. oduzeti od vlasnika. Vlast se uopće ne obazire na činjenice, nego provodi ono što je već unaprijed odlučila provesti, bez obzira na činjenice, bez obzira na zakonitost, a najmanje na pravednost. Tako su oni, protiv kojih su donošeni zakoni – a to su često bili crkveni subjekti, morali braniti te iste zakone od onih koji su ih donosili, a zatim i kršili, a to su bili vlastodršci. Stoga biskup piše: Gospodarsko zemljište po naravi stvari ne spada pod odredbe Zakona o nacionalizaciji, pa naprosto čovjeku pamet stane, kako lagano i ležerno dotične komisije mogu prelaziti preko svega i crkvenoj organizaciji oduzimati njihovu imovinu, gazeći preko svih zakon¬skih propisa i načela socijalne pravde zakonitosti ispravnog poretka. Ne može biti motiv nacionalizacije toga zemljišta ‘sve je to potrebno odgojnom Zavodu’ [tj. državnom]. Dokle bi došli sa takvim ‘pravnim’ načelom?

Nepravedni i nezakoniti postupci vlasti očituju se u postupnom oduzimanju prava i posjeda vjerskim zajednicama na temelju prijašnjih nezakonitih odluka. Tako je zbog rješavanja stambenih poteškoća vlast nametnula prinudne stanare u pojedine crkvene zgrade, da bi onda koju godinu kasnije ustanovila da su to najamne zgrade, te ih je 1958. po Zakonu o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta podruštvovila i tako trajno otuđila od njezinih zakonitih vlasnika. Lijepo to oslikava senjsko-modruški biskup i apostolski upravitelj Riječke biskupije, Viktor Burić, u svojoj predstavci od 19. prosinca 1960. On piše: Ovom zgodom ne možemo ujedno a da ne izrazimo svoje čuđenje, da je prvostepena Komisija za nacionalizaciju prešla preko utvrđenog činjeničkog stanja, tj. preko dokazane okolnosti, da smo deposedirani iz te zgrade na temelju nezakonitog akta stanbenog organa i takovo stvoreno nezakonito stanje na štetu ove vjerske zajednice uzela kao stvarno i pravno stanje u smislu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada. Nije još nikada stanje stvoreno na osnovu nezakonitih akata upravnih organa ono stanje, na osnovu kojega može drugi organ donositi svoje odluke, koje bi bile na zakonu osnovane. No, takva upozorenja na očito kršenje zakona i same pravednosti, rijedko su kada donijele ispravak nezakonitosti od strane same vlasti, jer njoj je bio cilj oduzeti (oteti), bez obzira na koji način.

5. Neki pojedinačni slučajevi! Franjevac Pio Polonijo, poglavar franjevaca samostanaca, pokazao se u razgovoru s komisijinim službenikom Vladom Kukom (25. travnja 1960.) na visini svoje službe. Otvoreno je raspravljao o nepravdama koje su on i općenito vjernici osjetili od strane vlasti.

Zanimljiv je stav franjevca Dinka Filipija, provincijala franjevaca trećore¬daca, koji razmjerno često dolazi na razgovore u Komisiju za vjerska pitanja. Tako i 9. veljače 1960. razgovara sa Zlatkom Fridom. Nastoji uvjeriti svoje sugovornike, predstavnike komunističke vlasti, o svojoj lojalnosti “narodnoj vlasti”. Osuđuje postupke svojih redovnika i ograđuje se od njih, osobito od Rudolfa Jeraka, koji je bio podvrgnut političkom postupku i robijanju. Nakon izrečene presude Jeraku, na upit Zlatka Frida, što misli poduzeti, Filipi odgovara da su oni, franjevci uložili “žalbu na Vrhovni sud, i da su to uradili iz obzira prema narodnoj vlasti, da se ne misli da ignoriraju samu presudu”. Zanimljivo! Filipi ulaže žalbu na presudu protiv Jeraka, da bi ga zatim u tom političkom razgovoru osuđivao kao krivca, kojega se gotovo odriče. Ali ne ulaže žalbu da bi pomogao Jeraku, već da bi iskazao poštovanje “narodnoj vlasti” koja ga je osudila! Do takvog apsurdnog stava dovodila je službena komunistička politika koja je prisiljavala ljude na podaništvo, ne birajući ni sredstva osude na višegodišnju robiju. Filipi, zasigurno, nije bio jaki značaj, poput biskupa Srebrnića ili nadbiskupa Stepinca, koji se nisu dali manipulirati, već su i političkim vlastodršcima rekli istinu u oči, a ona je bila nepovoljna za vlastodršce.

Razgovori u Komisiji služili su i za zastrašivanje. Tipičan je primjer tomu razgovor (24. veljače 1960.) tajnika Komisije, Zlatka Frida, s dr. Jankom Oberškim, dekanom Bogoslovnoga fakulteta, nakon održanoga Oberškovog spomen-govora o pokojnom nadbiskupu Stepincu. Vlasti se nisu sviđale Oberškove riječi, a očito nisu bile ni utužive po tadašnjim zakonima, ali su bile neugodne za vlast. Stoga mu se u razgovoru prijeti sudskim postupkom, a zapravo ga se želi uplašiti kako ne bi svoj govor širio dalje, među studente i osobito u inozemstvo.

Stavovi pojedinih svećenika, npr. dr. Dragutina Kniewalda i dr. Dragutina Hrena, prema nadbiskupu, bl. Alojziju Stepincu, izneseni u razgovorima u Komisiji za vjerska pitanja, pomalo iznenađuju. Ili se radi o stvarnim stavovima kojima dotični svećenici očituju loš sud o Stepincu, ili se radi o podmetanju, bilo s jedne, bilo s druge strane, tj. o podmetanju dotičnih svećenika Komisiji, kako bi postigli neke svoje ciljeve, ili o podmetanju Komisije tim svećenicima, kako bi preko svojih zapisnika mogli činiti daljnji pritisak na sve buduće sugovornike. Istinu je iz samih zapisnika teško doznati. No, svakako treba imati na umu da su to jednostrani zapisnici, tj. zabilješke, koje ne odražavaju stvarno stanje sugovornika, već jednostranu prihvaćenost (percepciju).

6. Pitanje doušništva! Komunističke vlasti uspjele su ustrajnim nastojanjem u razgovorima pridobiti dio crkvenih ljudi koji su rado dolazili na razgovore u kojima su obavještavali o svemu što se u njihovom okruženju događalo, povlađujući kod toga odlukama i potezima vlasti, a kritizirajući poteze crkvenih ljudi. Takvi sugovornici s komunističkim vlastima bili su nadbiskup beogradski Josip Ujčić, svećenici dr. Eduard Žilić, dr. Mijo Pišonić, i drugi. Neke od njih prati glas da su bili udbini doušnici. Oni to nisu morali biti tajno, kad su to činili javno! Upoznavši sadržaje razgovora koji su vođeni u Komisiji za vjerska pitanja, postaje bezpredmetno govoriti o njihovom doušništvu (preko UDB-e), ali treba postaviti pitanje njihove nezrelosti i nedoraslosti dotičnom političkom trenutku, budući da nisu uvidjeli da je svaka njihova riječ predmet prosudbe i pomoć bezbožnoj vlasti za daljnje manipulacije s crkvenim ljudima.

7. Kod čitanja mnogih zapisnika o razgovorima crkvenih i državnim predstavnika, treba imati na umu da su to zapisnici, odnosno najčešće samo zabilješke ili izvješća, koja su sastavljali predstavnici državne vlasti. To nisu, dakle, zapisnici koje bi podpisivale obje razgovorne strane, već jednostrane zabilješke, koje redovito predstavljaju jednostrano viđenje poteškoća i tumačenje stavova crkvenih predstavnika od strane državnih predstavnika.

Državni su se predstavnici u razgovorima usredotočivali redovito na pojedinačne poteškoće, pozivajući crkvene predstavnike da im ih iznose, pa će ih oni rješavati. Tako je, uistinu, često i bilo. No, te poteškoće izvirale su iz opće duhovne klime u državi koja je bila protucrkvena i protuvjerska. Biskupi su to dobro uviđali i na to kod pojedinačnih razgovora skretali pažnju. U tom smislu zavrjeđuje pozornost predstavka Biskupske konferencije od 23. rujna 1960. u kojoj su biskupi iznijeli Saveznom izvršnom vijeću sve načelne poteškoće u odnosu Crkve i države, iz kojih nastaju pojedinačne poteškoće na nižim razinama vlasti.

Iznoseći ovdje ovih nekoliko slučajeva želim Ti, poštovani čitatelju i poštovana čitateljice, pobuditi zanimanje za ove objavljene isprave u kojima je skrivena sva težina života vjernika pod komunističkim režimom u drugoj polovici XX. stoljeća. Istovremeno zahvaljujem piscu knjige, kao i svima koji su doprinijeli njezinom objavljivanju.

Sve na veću slavu Božju!

U Zagrebu, 18. travnja 2010.

Stjepan Razum zc

Razdoblje od početka 1953. do kraja 1960. godine razdoblje je smirivanja stanja u odnosima Katoličke crkve i države, tj. promjene taktike države prema Crkvi, koja se ogleda u odustajanju od otvorenih represivnih metoda, ali ne i od politike stvaranja nejedinstva u redovima crkvene vlasti, te daljnjega materijalnog slabljenja Crkve. Predsjednik Jugoslavije, Josip Broz, je nakon prekida diplomatskih odnosa sa Svetom Stolicom (1952.) pokušavao naći rješenje izravnim pregovorima s biskupima u Jugoslaviji, ali su oni i dalje ostali vjerni Svetoj Stolici i ti su pokušaji propali.

Uvidjevši da represivna politika prema Crkvi ne donosi za Vladu pozitivne rezultate, jugoslavenska je Vlada nastojala smiriti odnose s Katoličkom crkvom, ali je i dalje djelovala na razbijanju crkvenog jedinstva, koristeći se staleškim svećeničkim udruženjima. Također je i dalje radila na materijalnom slabljenju Crkve podruštvljenjem (nacionalizacijom) crkvenih zgrada i građevinskog zemljišta. Podruštvljenje je provođeno temeljem Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine. Tim zakonom Katolička crkva ostala je bez većine svojih najvrjednijih nekretnina, posebno zgrada i građevinskog zemljišta u središtima velikih gradova. Iako se nacionalizacija provodila u vrijeme postupnog poboljšavanja crkveno-državnih odnosa, te je država odustala od podruštvljenja jednog broja zgrada koje je u prvom trenutku podruštvila ili namjeravala podruštviti, to nije bitno umanjilo posljedice podruštvljenja crkvene imovine. Iako je u međuvremenu donesen i Zakon o pravnom položaju vjerskih zajednica, koji je jamčio vjerska prava, u praksi se za samu Crkvu nije ništa bitno promijenilo.

Državne vlasti posebice su se okomile na katoličke školske ustanove. Koristili su se i najmanji razlozi za zatvaranje vjerskih škola, kao npr. u Rijeci i Splitu, a prijetilo se i zatvaranjem Đakovačkog sjemeništa. Najčešći razlog za zatvaranje vjerskih škola bila su suđenja pojedinim profesorima ili studentima bogoslovlja, zbog navodnog djelovanja protiv države. S obzirom na to da je odaziv mladeži u svećenička zvanja bio iznimno velik, vlasti su poduzimale razne mjere, kako pritisaka, tako i davanja povlastica pojedinim polaznicima vjerskih škola, s ciljem njihovoga izvlačenja iz tih škola. Kada su uvidjeli da time Katoličku crkvu zapravo rješavaju nekvalitetnih svećenika, a broj polaznika vjerskih škola se ne smanjuje, početkom 1960-ih odustaju od tih metoda.

Izbacivanjem vjeronauka iz državnih škola 1951., vjeronauk prelazi u crkvene prostore, ali vlasti i dalje nastoje omesti izvođenje vjeronauka, čineći pritiske na djecu koja pohađaju vjeronauk, kao i na njihove roditelje, posebice one koji su bili zaposleni u državnim službama.

Kada je, boraveći u zatočeništvu u rodnom Krašiću, 1960. umro kardinal Alojzije Stepinac, kojeg je jugoslavenski režim smatrao glavnom smetnjom za sređivanje odnosa s Katoličkom crkvom, Vlada je najavila da će raditi na sređivanju odnosa s Katoličkom crkvom. Stepinčevog nasljednika nadbiskupa Franju Šepera nastojala je prikazati kao osobu drugačijih stavova od kardinala Stepinca, spremnog na suradnju s vlastima. Međutim nadbiskup Šeper, iako je bio spreman na razgovore s predstavnicima Vlade u svrhu rješavanja pojedinih pitanja, ni jednom prigodom nije odstupao od stajališta kardinala Stepinca, Biskupske konferencije i Svete Stolice, glede sveukupnih crkveno-državnih odnosa.

Pod utjecajem promjena u Vatikanu koje je provodio papa Ivan XXIII., koji je započeo pripreme za održavanje Drugoga vatikanskoga sabora, doći će i do promjena u politici Katoličke crkve prema ateističkim društvima. U tim okolnostima 1960. pojavljuju se prve naznake o mogućoj normalizaciji jugoslavensko-vatikanskih odnosa, a u skladu s tim i do smanjenja napetosti u crkveno-državnim odnosima u Jugoslaviji.

The period between early 1953 to the end of 1960 marked the calming down of cirmucumstances in relations between the Catholic Church and the State, that is, the tactics of the State towards the Church potrayed as resignated to open methods of repression. However, it did not prevent politics from its endeavours in disuniting Church authorities and further empoverisment of the Church. Yugoslav President Josip Broz, after having broken diplomatic relations with the Holy See (1952), tried to find a solution through direct negotiations with the bishops of Yugoslavia. They however remained faithful to the Holy See and so his efforts were in vain. Having seen that the represive political mesaures towards the Church did not bring any postive outcomes for the State, the Yugoslav authorities tried to calm relations with the Catholic Church. However it remained active in disuniting of the Church by founding a Society of Priests. The Society continued working on weakening the Church’s material wealth by consficating buildings and land. Consfications were conducted pursuant to the Law of Nationalization of property, even the smallest buildings and land for building purposes and continued through till 1958. As an outcome of this Law, the Catholic Church remained without its most valuable real estate, particularly bulidings in the middle of large cities. Even though the nationalization was carried during the period of so-called betetr Church-State relations, the State abstained from the socialisation of one part of those buidings that it had initially nationalised but had intended to this however did not alleviate the repercussions of the nationalisation of Church property. In the meantime the Law on the Legal Position of Religious Communities was adopted which guaranteed religious rights, in practise however nothing in fact changed for the Church.

State auhorities were particularly harsh towards Catholic school institutions. They leaned on the slightest reasons to close religious schools, e.g. in Rijeka and Split and threatened to close the Seminary in Đakovo. The most common reason to close religious schools used were trumpted up trials against individual professors, students, or seminarians for so-called activities against the State. Considering the number of youths enterring the priesthood was extremely high the government introduced various measures, placing pressure on students and offering them incentives to withdraw from religious based school institutions. When they realised that these measures just alleviated the Catholic Church of poor quality priests the number of enrolments did not decline and early 1960 the government refrained from these measures.

Withdrawing Religious Instructions from state schools in 1951, meant that Religious Instructions were given in Church premises but the government continued to hamper or thwart Religious Instructions being taught but placing pressure on children who attended Religious Instuctions as well as their parents, particularly those who were employed in the public service.

When Cardinal Stepinac died in 1960 in his hometown Krašić where he was under house arrest, whom the Yugoslav government considered to be the main obstacle to relations being settled between the Catholic Church and the government, the government announced that it was going to endeavour to finally settle these relations. The goverment tried to portray Stepinac’s successor, Archbishop Šeper as someone who had a different stance to that of Cardinal Stepinac and who was willing to cooperate with the government. However, Archbishop Šeper was prepared to conduct talks with government representatives with the aim of resolving particular issues he never moved an inch away from the attitude set by Cardinal Stepinac, the Conference of Bishops and the Holy See regarding overall Church-State relations.

The effects of changes in the Vatican introduced by Pope John XXIII and the start of preparations of the Second Vatican Council, changes began to emerge in the Catholic Church’s policies towards atheist societies. In such circumstances in 1960 the first signs of possible normalisation of Yugoslav-Vatican relations could be seen and in that regard to some relief in tensions between Church-State relations in Yugoslavia.

(Translated by s. Anđelita Šokić)

Quant aux relations entre l’Église et l’État l’on y associe, dans la période 1953-1960, l’ambiance d’une certaine accalmie, marquée par un changement de tactique que l’État met en oeuvre, lequel changement se traduit par le fait que l’État renonce aux méthodes de répression ouvertement appliquées dans la période précédente, tout en continuant à semer la discorde dans la hiérarchie ecclésiastique et travailler à un encore plus grand appauvrissement matériel de l’Église. Les relations diplomatiques entre l’État yougoslave et le Saint-Siège interrompues (1952), le président yougoslave, Joseph Broz, essaya de trouver la solution par des négociations directes avec les évêques catholiques en Yougoslavie mais ceux-ci persistant à garder leur fidélité au Vatican, les tentatives du président Broz se trouvèrent vouées à l’échec.

Se rendant compte que la politique de répression envers l’Église ne se traduit pas en résultats positifs, le gouvernement yougoslave essaya de calmer ses relations avec l’Église catholique tout en continuant à se servir des associations de prêtres soumises à son contrôle, ces dernières ayant pour but de briser l’union de l’Église. Le gouvernement ne négligea pourtant pas ses anciens efforts employés à affaiblir, matériellement, l’Église par l’étatisation (nationalisation) des bâtiments ecclésiastiques et du terrain de construction. La nationalisation fut mise en oeuvre en vigueur de la Loi sur la nationalisation des bâtiments en bail et terrains de construction. Par la mise en oeuvre de cette loi l’Église catholique perdit la plupart de ses biens immobiliers de valeur, à savoir bâtiments et terrains de construction dans les grandes villes. La nationalisation ayant lieu aux temps d’une progressive amélioration dans les relations entre l’Église et l’État, le dernier ayant renoncé à l’étatisation d’un certain nombre de bâtiments premièrement destinés à être requisitionnés, les conséquences des processus de nationalisation des biens de l’Église n’en furent pas pour autant diminuées. Bien qu’entre-temps la Loi réglant la situation légale des communautés religieuses soit promulguée, garantissant les droits religieux, en pratique rien ne changea pour l’Église catholique.

La répression de l’État toucha particulièrement les établissements scolaires dirigés par l’Église. Les moindres raisons furent le prétexte pour la fermeture des écoles catholiques, par ex. à Rijeka ou Split; l’on pouvait même entendre parler de la fermeture du séminaire à Djakovo. Les raisons le plus citées à la faveur de la fermeture des écoles religieuses furent les procès menés devant les tribunaux contre certains professeurs ou étudiants en théologie pour leur prétendue activité contre l’État. Le nombre de candidats aux vocations religieuses ne diminuant pas, le gouvernement mit en oeuvre diverses mesures, soit de pression sur les alumni des établissements catholiques soit revêtant la forme de privilèges, le tout ayant pour but de dissuader les séminaristes de continuer leur formation. Le gouvernement renonce enfin, début 1960, auxdites méthodes, se rendant compte que le nombre d’étudiants en théologie ne diminue pas, les seuls à quitter les établissements étant les candidats d’une moindre qualité de vocation.

L’instruction religieuse, supprimée de l’enseignement national en 1951, ne fut désormais enseignée qu’au sein de l’Église. Le gouvernement ne cesse pour autant d’exercer la pression sur les enfants qui continuent à la fréquenter ainsi que sur leurs parents, surtout si ceux-ci sont travaillent dans des établissements publics.

Après la mort du cardinal Alojzije Stepinac, en détention dans son village natal de Krašić, qui était considéré par le régime yougoslave comme l’obstacle principal au règlement des relations entre l’État et l’Église, le gouvernement annonça une plus vigoureuse activité ayant pour but d’améliorer lesdites relations. Les autorités essayèrent de présenter le successeur de Stepinac, l’archevêque Franjo Šeper, comme le défenseur de tout autres positions que ne l’étaient celles du feu cardinal, à savoir comme la personne prête à collaborer avec le gouvernement. Cependant, l’archevêque Šeper, tout prêt qu’il était à parler aux représentants du gouvernement, ne s’éloigna jamais des positions du feu cardinal Stepinac, de la Conférence épiscopale ni du Saint-Siège quand il s’agissait de l’ensemble des relations entre l’Église et l’État.

Sous l’influence des changements introduits par le pape Jean XXIII, à la veille du Second concile du Vatican, la politique de l’Église catholique envers les sociétés athées commence de revêtir d’autres formes. Dans lesdites circonstances, début 1960, les premiers signes d’une possible normalisation dans les relations entre la Yougoslavie et le Saint-Siège et par suite d’un relâchement des tensions dans les relations entre l’Église et l’État à l’intérieur de la Yougoslavie même se laissent entrevoir.

(Traduit par Jelena Puškarić)

Im Zeitraum zwischen Anfang 1953 und Ende 1960 kam es zur Beruhigung des Zerwürfnisses des Staates mit der Kirche, bzw. der Staat beschloß seine Taktik der Kirche gegenüber zu ändern, was sich im Verzicht auf offen repressive Methoden widerspiegelte. Er trachtete aber weiterhin danach, die Einheitlichkeit der Katholischen Kirche zu zerschlagen und sie materiell abzuschwächen. Der jugoslawische Präsident Josip Broz, Tito, hatte nach dem Abbruch der diplomatischen Beziehungen zum Vatikan (1952) durch unmittelbare Verhandlungen mit Bischöfen in Jugoslawien eine Lösung zu finden versucht, aber sie entsagten nie ihre Treue dem Heiligen Stuhl.

Nachdem man eingesehen hatte, daß eine repressive Politik keine positiven Ergebnisse für die Regierung erbrachte, entchloß sich die jugoslawische Regierung ihr Verhältnis zur Katholischen Kirche zu überdenken, obwohl sie ihre Absicht, die Einheit der Kirche zu zerstören, nie richtig aufgab und durch die Einrichtung der ständischen Priestervereinigungen weiter daran arbeitete. Sie rechnete mit der Katholischen Kirche auch mit Hilfe der Verstaatlichung (Nationalisierung) der Kirchengebäude und Baugrundstücke ab und brachte sie damit in materielle Not. Die Grundlage der Nationalisierung stellte das Gesetz über die Nationalisierung der Mietgebäude und Baugrundstücke vom Jahre 1958 dar. Aufgrund dieses Gesetzes verlor die Katholische Kirche ihre wertvollsten Immobilien, besonders in Zentren der großen Städte. Obwohl die Nationalisierung zur Zeit der allmählichen Beruhigung der Beziehungen zwischen Staat und Kirche stattfand, und die Verstaatlichung einer bestimmten Anzahl der Kirchengebäude abgebrochen wurde, konnten die negativen Folgen dieses Prozesses nicht vermieden werden. Und obwohl in der Zwischenzeit auch das Gesetz über die Rechtslage der Religionsgemeinschaften verabschiedet worden war, wodurch die Religionsrechte gewährt wurden, hatte das für die Lage der Kirche keine praktische Bedeutung.

Die Staatsgewalt hat es besonders auf katholische Schuleinrichtungen abgesehen. Schon die unbedeutendsten Dinge reichten für ihre Abschaffung, wie z.B. in Rijeka und Split. Auch mit der Auflösung des Priesterseminars in Đakovo wurde gedroht. Der häufigste Schließungsgrund waren aber die gegen einzelne Professoren und Theologiestudenten eingeleiteten Gerichtsverfahren. Ihnen wurde angebliche staatsfeindliche Tätigkeit vorgeworfen. Da aber das Interesse der Jugend an Priesterämtern auch weiter außerordentlich groß war, traf die Regierung bestimmte Maßnahmen, welche sowohl die Ausübung des Drucks als auch bestimmte Begünstigungen für einzelne Besucher der Religionsschulen umfaßten, um sie dazu zu bewegen, die Schule zu verlassen. Als man begriffen hatte, daß damit für die Kirche nur das Problem der Durschnittsschüler gelöst wurde, und alles andere zur keinen Abnahme der Besucherzahlen führte, wurden diese Methoden Anfang der 1960er Jahre aufgegeben.

Aufgrund der Verbannung des Religionsunterrichts aus Staatsschulen im Jahr 1951, zog er in die kirchlichen Räume ein, aber der Staat versuchte auch das zu vereiteln. Auf die Kinder und ihre Eltern, besonders die, die im Staatsdienst arbeiteten, wurde ein enormer Druck ausgeübt.

Als im Jahr 1960 der unter Hausarrest gestellte und als Haupthinderniss für die Regelung des Verhältnisses zwischen Staat und Kirche geltende Kardinal Stepinac in seinem Geburtsort Krašić gestorben war, kündigte die Regierung an, sie würde versuchen, das Verhältnis zur Katholischen Kirche zu regeln. Der Nachfolger von Stepinac, Erzbischof Šeper, würde demnach dem Staat gegenüber eine ganz andere Stellung als Stepinac vertreten und er wäre auch bereit für die Zusammenarbeit. Aber obwohl Erzbischof Šeper seine Bereitschaft für die Verhandlungen mit dem Ziel der Lösung einzelner Fragen aussprach, wich er bei keiner Gelegenheit von den Gründsätzen des Kardinals Stepinac, der Bischofskonferenz und des Heiligen Stuhls bezüglich der Gesamtheit der kirchlich-staatlichen Verhältnisse ab.

Unter dem Einfluß der Veränderungen im Vatikan, die unter Führung des Papstes Johann des XXIII passierten, welcher mit Vorbereitungen zur Einberufung des Zweiten Vatikanischen Konzils begann, kam es auch zu den Veränderungen in der Politik der Katholischen Kirche gegenüber der atheistischen Gesellschaften und in Übereinstimmung damit, zur Entspannung zwischen Kirche und Staat in Jugoslawien.

(Übersetzung Danijela Marjanić)

L’arco temporale che intercorre tra l’inizio del 1953 e la fine del 1960 rappresenta un periodo di normalizzazione dei rapporti tra la Chiesa cattolica e lo Stato, ovvero di un mutamento della tattica di quest’ultimo nei confronti della Chiesa, che si attuò rinunciando a metodi apertamente repressivi, ma non a una politica caratterizzata dal tentativo di creare disunione tra le autorità ecclesiali e di indebolire ulteriormente la Chiesa dal punto di vista dei beni materiali. Sebbene dopo la rottura dei rapporti diplomatici con la Santa Sede il presidente jugoslavo Josip Broz cercasse di trovare una soluzione intavolando trattative dirette con i vescovi della Jugoslavia, questi ultimi rimasero fedeli alla Santa Sede, e tali tentativi fallirono.

Comprendendo come la politica repressiva nei confronti della Chiesa non portasse risultati positivi, il governo jugoslavo cercò di normalizzare i rapporti con la Chiesa cattolica, continuando tuttavia a cercare di rompere l’unità della Chiesa facendo uso delle associazioni di categoria dei sacerdoti. Il governo continuò inoltre a operare nel senso di indebolire la Chiesa dal punto di vista dei beni materiali attuando la socializzazione (nazionalizzazione) degli edifici e dei terreni edificabili di proprietà ecclesiale. La nazionalizzazione avvenne sulla base delle norme previste dalla Legge sulla nazionalizzazione degli edifici destinati a locazione e dei terreni edificabili del 1958. Con questa legge la Chiesa cattolica restò senza la maggior parte dei suoi immobili di più grande valore, in particolare degli edifici e dei terreni edificabili posti nei centri delle grandi città. Sebbene la nazionalizzazione fosse attuata al tempo del graduale miglioramento dei rapporti tra la Chiesa e lo Stato, e nonostante il fatto che quest’ultimo desistette dalla socializzazione di un numero di edifici che in un primo tempo aveva socializzato o che aveva inteso socializzare, ciò non ridusse in modo determinante le conseguenze della socializzazione dei beni della Chiesa. Sebbene nel frattempo fosse approvata anche la Legge sulla posizione legale dei gruppi religiosi che garantiva i diritti di pratica religiosa, concretamente per la stessa Chiesa le cose non cambiarono di molto.

L’attenzione delle autorità statali si rivolse in particolare sulle istituzioni scolastiche cattoliche, appigliandosi al benché minimo pretesto per chiudere le scuole confessionali, come ad esempio a Fiume e a Spalato, e minacciando anche la chiusura del seminario di Djakovo. Il motivo utilizzato più frequentemente per la chiusura delle scuole confessionali furono i processi a singoli professori o studenti di teologia per presunte attività contro lo Stato. In considerazione del fatto che la risposta dei giovani alla chiamata sacerdotale era eccezionalmente grande, le autorità intrapresero varie misure, sia esercitando pressioni sia concedendo privilegi a singoli frequentatori le scuole confessionali, allo scopo di fare loro abbandonare queste scuole. Quando fu chiaro che in questo modo in pratica alla Chiesa cattolica risolvevano il problema dei sacerdoti di scarsa qualità, senza che il numero dei frequentatori delle scuole confessionali diminuisse, all’inizio degli anni sessanta le autorità statali abbandonarono questi metodi.

Escludendo il catechismo dalle scuole statali nel 1951, il suo insegnamento fu trasferito nei locali ecclesiali. Tuttavia le autorità continuarono a ostacolare l’attuazione del catechismo esercitando pressioni sui bambini che lo frequentavano e sui loro genitori, soprattutto su quelli che lavoravano alle dipendenze dello Stato.

Quando nel 1960 morì prigioniero nella natia Krašić il card. Alojzije Stepinac, che le autorità jugoslave consideravano il principale elemento di disturbo alla normalizzazione dei rapporti con la Chiesa cattolica, esse annunziarono che avrebbero intrapreso passi in tale direzione. Esse cercarono di far apparire il successore del card. Stepinac, l’arcivescovo Franjo Šeper, come una persona di posizioni diverse e pronto alla collaborazione con le autorità. In realtà, pur essendo pronto a discutere con rappresentanti del governo allo scopo di risolvere singole questioni, l’arcivescovo Šeper in nessuna occasione abbandonò le posizioni del cardinale Stepinac, della Conferenza Episcopale e della Santa Sede con riferimento ai rapporti complessivi tra la Chiesa e lo Stato.

Sotto l’influenza dei cambiamenti in Vaticano introdotti da papa Giovanni XIII, il quale aveva avviato la fase preparatoria del Concilio Vaticano Secondo, si giunse a mutamenti nella politica della Chiesa cattolica nei confronti dei Paesi retti da regimi atei. In tali circostanze nel 1960 si manifestarono i primi segni di una possibile normalizzazione nei rapporti tra la Jugoslavia e il Vaticano, e di conseguenza alla diminuzione della tensione tra Chiesa e Stato in Jugoslavia.

(Traduzione a cura di dott. Guido Villa – Studio di traduzioni IPD JEZICI)

U Nadbiskupijskom arhivu u Zagrebu čuva se u skupini “različitih zapisnika” (“protocolla varia”) pet svezaka rukopisnih knjiga ili uveza (s oznakom 10a, 10b, 10c, 10d i 10e), koje sadrže svećeničke, ponajviše župničke vjeroispovijedi i prisege iz posljednja tri i pol stoljeća, tj. od 1648. do 1997. godine. Pojedina se knjiga izvorno naziva “Album parochorum” ili “Liber parochorum”.

Nakon cjelovitog objavljivanja prisegâ iz najstarijega razdoblja, 1648.-1674. (“Tkalčić”, 8./2004.), ovdje su objavljene, osim ponovljenog izdanja tih najstarijih prisega, sažetci vjeroispovijedi i prisega župnika i drugih svećenika Zagrebačke nadbiskupije iz razdoblja 1675.-1997. Time se javnosti predaje na korištenje bogati sadržaj svih pet svezaka knjiga, koji je vrlo koristan za proučavanje povijesti Zagrebačke nadbiskupije, te osobito povijesti pojedinih župa i života samih župnika.

U dosadašnjoj povjesničkoj književnosti uobičajilo se govoriti o knjigama župničkih prisegâ. No, temeljitim iščitavanjem svih svezaka jasno proizlazi da se tu, osim župničkih prisega, radi i o ispovijedi vjere (confessio fidei) koju su polagali, odnosno ispovijedali svi svećenici prigodom preuzimanja neke službe za koju je bilo predviđeno ispovijedanje vjere. Stoga je sasvim opravdano te knjige označavati dvojnim naslovom, tj. vjeroispovijedi i prisege.

Mnoštvo svećenika i župa, koji su navedeni u ovoj knjizi, lako su dostupni svakom čitatelju preko zajedničkoga kazalo osoba, mjesta i pojmova na kraju same knjige.

Objavljivanjem ove knjige, bogati sadržaj izvornih svezaka nije podpuno iscrpljen. Izvorni zapisi iz razdoblja 1675.-1997. objavljeni su ovdje na način sažetaka, tj. samo nadnevak, ime i prezime svećenika, te služba i mjesto za koje priseže. Ostali podatci, kao što su imena predlagatelja, imena osoba pred kojima se polagala prisega i slično, ostaju za sada u rukopisu. Stoga će se izvorne knjige i dalje koristiti za podrobnije proučavanje njihova sadržaja sve dok i ti zapisi ne budu cjelovito prepisani i objavljeni.

The Archdiocesan Archives in Zagreb possess a collection of “protocolla varia” in five volumes of manuscripts (categorised 10a, 10b, 10c, 10d & 10e), which contain priestly – primarily of parish priests – religious confessions and oaths over the past three and a half centuries, i.e. 1648 – 1997. Each book is originally entitled Album parochorum or Liber parochorum.

After the publication of the complete collection of oaths from the earliest period 1648-1674 (Tkalčić, 8/2004), this publication includes a repeated edition of these oldest oaths, summaries and religious confessions and oaths of parish priests and other priests in the Zagreb Archdiocese covering the period 1675-1997. These offers the public with a document rich in content over five volumes of books with very useful texts describing the history of the Zagreb Archdiocese and in particular the history of individual parishes and the lives of parish priests themselves.

It has been customary in historical literature to refer to books with the oaths of parish priests. However a detailed inspection of all five books gives a clear picture that apart from containing oaths by parish priests these books present confession of faith (confessio fidei) which they laid. These are their confessions when taking over a new mission which required a confession of faith. It is entirely justified then to name these volumes with two titles – i.e. confessions and oaths.

Many priests and parishes noted in these books can easily be found by readers in a common index of names, places and notions at the end of each volume.

Publication of these books, rich with content has not entirely exhausted the originals. Original records from the period 1675-1997 are presented here in the form of summaries, i.e. noting only the date, name and surname of the priest, his services and the place the oath was taken. Other details such as the name of the presenter, the name of the person the oath is made to and so on, remain recorded only in the manuscripts. As such the original sources will continue to be used for detailed inspection of their content until these records have been entirely rescribed or published.

(Translated by s. Anđelita Šokić)

Dans les archives de l’Archevêché de Zagreb l’on conserve, dans le fond des protocolla varia, cinq volumes de livres manuscrits (respectivement sous les cotes 10a, 10b, 10c, 10d et 10e) comportant les textes de profession de foi et serments des curés provenant des trois derniers siècles, à savoir de 1648 à 1997. Chaque volume, des cinq mentionnés, porte le titre d’Album parochorum ou de Liber parochorum.

Suite à la publication intégrale des textes de serments provenant de la plus ancienne période, à savoir de 1648 à 1674 (Tkalčić, 8/2004), l’on apporte ici, accompagnés d’une seconde édition des derniers, les résumés des textes de profession de foi et serments des curés et autres prêtres de l’Archevêché de Zagreb remontant à la période de 1675 à 1997. Ainsi le public intéressé pourra désormais consulter le riche contenu de tous les cinq volumes manuscrits, leur matière s’avérant être très utile pour l’étude de l’histoire de l’Archevêché de Zagreb et tout particulièrement celle des paroisses particulières ainsi que des biographies des curés y ayant officié.

La bibliographie de référence qu’on consulta ne fait mention que des livres de serments des curés. Cependant, une lecture attentive de l’intégrité des volumes manuscrits atteste que les livres contiennent également, en plus des textes de serments des curés, ceux de profession de foi (confessio fidei) que prêtaient/prononçaient tous les prêtres à l’occasion de leur entrée en quelque office pour lequel cette cérémonie fut prévue. Pour cette raison il est plus que justifiable de désigner lesdits livres sous un double titre, à savoir les professions de foi et serments.

La multitude des noms de prêtres et paroisses, qu’on mentionne dans le livre, est répertoriée dans l’index des personnes, lieux et mots clés se trouvant à la fin de l’ouvrage.

La publication du présent ouvrage n’épuise cependant pas le riche contenu de l’original. Les manuscrits datant de la période mentionnée (1675-1997) sont présentés ici sous forme de résumés n’affichant que la date, les nom et prénom du prêtre ainsi que l’office pour lequel il prête serment. Les autres données, telles les noms des personnes qui recommandent le prêtre pour l’office désigné ou ceux du “comité” devant lequel le serment est prononcé, et similaires, restent pour autant consultables seulement dans le manuscrit. Ainsi continue-t-on de consulter les livres manuscrits dans le cadre d’une étude plus profonde de leur contenu jusqu’à ce qu’ils ne se voient,à leur tour transcrits et publiés dans leur intégrité.

(Traduit par Jelena Puškarić)

Nell’archivio arcivescovile di Zagreb si conservano, nel fondo protocolla varia, cinque volumi manoscritti (con la segnatura 10a, 10b, 10c, 10d i 10e), che conservano il testo delle professioni di fede e dei giuramenti di parroci e di altri sacerdoti dell’archidiocesi di Zagreb, dal periodo di tre secoli e mezzo, cioè dall’anno 1648 all’anno 1997. Ogni dei cinque volumi menzionati, porta il titolo Album parochorum oppure Liber parochorum.

Dopo la pubblicazione integra dei giuramenti dei parroci del periodo più antico, cioè dall’anno 1648 all’anno 1674 (Tkalčić, 8./2004), qui sono pubblicati, accanto ad una seconda edizione degli ultimi, i regesti delle professioni di fede e dei giuramenti di parroci e di altri sacerdoti dell’archidiocesi di Zagreb, dall’anno 1675 all’anno 1997. Con questo libro al pubblico si offre la possibilità dello sfruttamento del ricco contenuto di tutti i cinque libri. Il contenuto di questo materiale è utile per lo scrivere la storia dell’arcidiocesi di Zagreb e delle singole parrocchie, come anche le biografie dei singoli sacerdoti.

Nella storiografia normalmente si parla dei libri dei giuramenti di parroci. Però, una lettura attenta di tutti i volumi manoscritti attesta che i libri contengono ugualmente, oltre ai testi dei giuramenti di parroci, anche le professioni di fede (confessio fidei). Queste professioni li deponevano, cioè confessavano tutti i sacerdoti nell’occasione dell’assumere qualche servizio per cui quest’atto era previsto. Per questa ragione è più che giustificabile intitolare questi libri con il doppio titolo: le professioni di fede ed i giuramenti.

La moltitudine di nomi dei sacerdoti e delle parrocchie, che si trovano in questo libro, è facilmente trovabile nell’indice di persone, di luoghi e di cose, alla fine del libro stesso.

Con la pubblicazione di questo libro, il ricco contenuto degli originali volumi manoscritti non è esaurito completamente. I testi dei manoscritti provenienti dal periodo menzionato (1675-1997) sono presentati qui nella forma di regesti, cioè soltanto con la data, il nome e cognome dei sacerdoti, come anche l’ufficio e luogo per il quale il sacerdote giura. Gli altri dati, come per esempio, i nomi delle persone che raccomandavano i sacerdoti per gli uffici disegnati, oppure i nomi dei prelati davanti ai quali i giuramenti erano deposti ecc., restano per adesso consultabili soltanto nei manoscritti. Perciò i volumi originali restano da sfruttare anche in avanti per l’investigare più profondamente il loro contenuto, fino a quando tutto il contenuto non sarà integralmente trascritto e pubblicato.

(Traduzione di Stjepan Razum)

Cilj ove rasprave je pokušaj, da se strogom procjenom postojećih izvora uspostavi točan i povijesno utemeljen međusobni rodbinski odnos pripadnika svih hrvatskih loza široko razgranatog Jelačićeva roda, te da se ustanovi za svaku lozu tek temeljni (majoratski) posjed, koji određuje ne samo položaj loze u rodoslovlju nego i predikat koji je pojedina grana roda nosila. Pritom je uvijek riječ isključivo o hrvatskim pripadnicima roda.

Unatoč golemoj bibliografiji o rodu Jelačića koja se do danas nakupila, do sada nije objavljeno niti jedno kritički utemeljeno cjelovito rodoslovlje tog roda. Ipak, kao referentna djela u svojim istraživanjima, autor je koristio članak o rodu Jelačića iz šestog sveska Hrvatskog biografskog leksikona (dalje HBL), objavljenog 2005. god., iz pera Tatjane Radauš (HBL, 6., 2005., str. 378-387), kao i veliko rodoslovlje koje je izradio i do 1979. god. završio, te umnožio kao tipkopis, Aleksandar Jelačić pod naslovom Rod Jelačića (dalje AJR). To rodoslovlje samo po sebi teško da može poslužiti kao znanstveni izvor, ali ono je nesumnjivo rezultat mnogobrojnih, kadkada apsolutno kritičko-znanstvenih, kadkada više ili manje entuzijastičkih napora, ali i obiteljskih tradicionalnih uvjerenja.

Gradivo je raspoređeno kao i u ranijim izdanjima istog autora, koja je objavio “Tkalčić”. Ukratko, svaki član roda obrađen je u tri skupine podataka. U prvoj skupini skupljeno je sve gradivo kojim se dokazuje točan položaj pripadnika roda u rodoslovlju, a podatci su poredani po njihovoj važnosti u tom pogledu, bez obzira na njihovu dataciju. U drugoj skupini su podatci o ispravama izdanim isključivo za života istog člana roda, a potvrđuju uz točan nadnevak podatke iz prve skupine, ali i povezuju tako određenog člana roda s poznatim ključnim podatcima iz njegove biografije. Jasno je, da su isprave iz ove skupine poredane vremenskim slijedom. Treća skupina bavi se razmatranjem tako prikupljene i razvrstane građe, upodpunjuje ju podatcima iz literature, tumači možebitne nejasnoće i sažima u zaključke ili predpostavke. Sličan je postupak primijenjen i u odnosu na bračne drugove i družice.

U hrvatskoj povjesnici rod Jelačića počinje se sustavno javljati u izvorima razmjerno kasno, u drugoj polovici 16. st. Dakako, u literaturi se Jelačići spominju i ranije, no najčešće su navodi slabo ili nikako podkrijepljeni, a njihov odnos prema autentičnim rodovima Jelačića posve nejasan i sasvim upitan.

Jedan od prvih spomena onog roda Jelačića, koji će kasnije najčešće koristiti predikat “od Buzina”, zapravo je njihova grbovnica, koju je izdao u Pragu kralj Rudolf Habsburgovac 15. prosinca 1579. i koja je, prema Ivanu Bojničiću, objavljena u Hrvatskom saboru 1587. god., a odnosi se na Ivana (br. 2), te njegovu braću Jurja (br. 5), Nikolu (br. 7), Petra (br. 8) i Gabrijela (br. 9). Ta četvorica braće utemeljitelji su četiriju grana Jelačića: od Prigorja (Brdovečkog), od Pušče, od Buzina (u Turopolju) i od Pretkovca (kod Krapine). Malo ranije od ove četvorice braće u izvorima se javljaju Jelačići od Biševića. Njihov je rodočelnik Krsto (br. 1), kojem 9. svibnja 1569. god. ban Franjo Frankopan Slunjski odstupa zbog iskazane vjernosti u službi posjed Bišević pod svojim gradom Gora na rijeci Kupi. Za sada nije poznat nijedan vjerodostojni izvor koji bi povezivao ova dva roda Jelačića.

O izvorima

Najvažniji izvor koji je korišten u ovoj raspravi su svakako obiteljski arhivi različitih loza roda Jelačić. Sačuvani obiteljski arhivi pripadaju, međutim, isključivo rodu Jelačića iz grbovnice iz 1579. god., dok je sudbina arhiva roda Jelačića od Biševića za sada nepoznata. Od velikog je značaja činjenica da su postojeći obiteljski arhivi Jelačića sređeni, sačinjeni su katalozi, analitički popisi, te sastavljeni uglavnom zadovoljavajući sažetci. Oni se danas najvećim dijelom čuvaju u Arhivu Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti i Državnom arhivu u Zagrebu Od nemale važnosti su i arhivi nekih od onih obitelji s kojima su Jelačići povezani bilo rodbinskim bio različitim imovinsko-pravnim odnosima. Osim navedenih obiteljskih ostavština i pismohrana, značajni izvori za sva rodoslovna istraživanja, pa tako i onih koji se tiču Jelačića, su i neke od općih arhivskih zbirki. To su na prvom mjestu knjige i spisi vjerodostojnog mjesta Zagrebačkog i Čazmanskog kaptola iz Nadbiskupijskog arhiva u Zagrebu, te zbirka koja se pod nazivom “Documenta” nalazi u Arhivu Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.

Istraživanje Jelačićeva rodoslovlja po matičnim knjigama nije nimalo jednostavno, te je autor mogao pobrojati više od tridesetak župa u kojima su se Jelačići krstili, ženili i pokapali. Tome treba pridodati i one općenite poteškoće kada je riječ o maticama kao izvoru, posebno u našim prilikama. Tako je dobro poznato da sačuvanih matičnih knjiga iz 16. st nema na području kontinentalne Hrvatske, dok se broj onih iz 17. st. danas može nabrojati na prste, a one koje i jesu iz ovog najstarijeg razdoblja, često su vrlo oštećene, te nedostaju cijela razdoblja, od nekoliko mjeseci pa do nekoliko godina. Sljedeća je poteškoća i raspršenost knjiga po različitim mjestima. Na kraju valja naglasiti da su za ovaj rad korištene isključivo one matične knjige koje su u podpunosti dostupne u crkvenim ili javnim državnim arhivima, dok se nisu istraživale knjige iz župnih ili područnih matičnih ureda, što je, dakako, od stanovite važnosti za one loze roda, koje još i danas traju. To znači da su autoru bili dostupni podatci do samog kraja 19., odnosno do početka 20. stoljeća, što obuhvaća još XI. koljeno za sve grane roda, te XII. koljeno za najstarije loze.

Grobnice Jelačićevih

Najstarija i najveća obiteljska grobnica roda Jelačića iz darovnice iz 1579. god. je ona u franjevačkom samostanu, kasnije župnoj crkvi, u Mariji Gorici, gdje su pokapani pripadnici roda iz svih grana. No, pojedine grane podigle su i svoje izdvojene obiteljske grobnice, bilo u pokroviteljskim crkvama ili kao zasebne objekte na svojim posjedima. Tako je Vuk Jelačić iz prigorske grane (br. 108) uredio obiteljsku grobnicu u župnoj crkvi u Stenjevcu, gdje su pokopani osim njega još i drugi pripadnici ove grane, pa i pripadnici one loze buzinske grane, koja je kasnije naslijedila posjede prigorskih Jelačića. Pripadnici puščanske grane imali su pak obiteljsku grobnicu u kapeli Svete Marije Magdalene. Prvobitna obiteljska grobnica glavne loze buzinskih Jelačića bila je vrlo vjerojatno u župnoj crkvi Sv. Jurja u Odri, a po stjecanju dobra Čehi u drugoj polovici 18. st. uredili su obiteljsku grobnicu u župnoj crkvi u Svetoj Klari. Jankomirski izdanak gornjozagorskog ogranka buzinskih Jelačića podigao je svoju obiteljsku grobnicu u Perjavici na jankomirskom vlastelinstvu, koja je bila poslije Prvoga svjetskog rata napuštena, a posmrtni ostatci premješteni u novouređenu grobnicu u malim arkadama na Mirogoju. Ratkovečki ogranak buzinskih Jelačića imao je pak svoju obiteljsku grobnicu ispod kora župne crkve u Zlataru, gdje je pokopan niz pripadnika ove loze, koja je u kasnijem razdoblju uredila obiteljsku grobnicu i u velikim arkadama na Mirogoju. Podogranak ove loze u Batini imao je tamo (kod Sv. Jakoba) svoju obiteljsku grobnicu. Magnatski ogranak buzinskih Jelačića nedvojbeno je svoju prvu obiteljsku grobnicu imao u crkvi Sv. Barbare u Brestu, koja je bila podružnica petrinjske župe (poslije župe Mala Gorica), zatim na groblju Sv. Jurja u Zagrebu, te naposljetku u velikim arkadama na Mirogoju kamo su početkom 20. st. preneseni svi posmrtni ostatci iz grobnice na groblju Sv. Jurja. Konačno, 1933. god. svi pripadnici ove loze osim bana Josipa, te njegova brata Antuna i banove kćerkice (njih ukupno 11) našlo je svoje konačno počivalište u monumentalnoj grobnici na posjedu loze u Novim Dvorima, dok je grobnica u mirogojskim arkadama podpuno napuštena. Samo stjecajem okolnosti ostatci Josipa, Antuna i Anice Jelačić ostali su u grobnici dvorske kapele Sv. Josipa također u Novim Dvorima, koja nikada nije bila planirana kao obiteljska grobnica nego kao privremeno mjesto ukopa do završetka velike obiteljske grobnice. Tek 1992. god., po završetku temeljite obnove kako kapele Sv. Josipa tako i obiteljske grobnice u Novim Dvorima, preneseni su posmrtni ostatci bana Josipa, brata mu Antuna i kćerkice Anice iz privremenog grobišta u obiteljsku grobnicu u Novim Dvorima, te je tamo danas pokopano 14 pripadnika ove loze.

Kratki pregled rodoslovlja Jelačića iz grbovnice iz 1579. god.

Prvi Jelačić kojeg spominju izvori a nedvojbeno pripada onom rodu, koji je uz obnovu plemstva dobio i grbovnicu 1579. god., je Ivan, br. 1 (*~1520. †prije 1569.). On je otac primatelja spomenute grbovnice i ujedno prvi povijesno dokazani pripadnik roda od kojeg slijedi neprekinuti rodoslovni niz. Četvorica njegovih sinova utemeljitelji su četiriju glavnih grana roda.

1. Jelačići od Prigorja (grana Ivana iz grbovnice iz 1579. god.)

Ovu je granu utemeljio Ivan, br. 2 (*~1550. †poslije 1619.). Kao najstariji od četverice spomenute braće, sinova Ivana, Ivan je naslijedio majoratsko dobro roda u Brdovcu sa sjedištem i dvorom u Prigorju i ponio predikat prema navedenom toponimu. Od dvojice njegovih sinova lozu je nastavio stariji Mihael, br. 10 (*~1588. †1652./54.), dok se linija mlađeg sina Nikole, br. 13 (*~1600. †1645.) ugasila već u sljedećem koljenu.

Dvojica sinova Mihaela (br. 10), utemeljila su dva ogranka prigorske grane: ogranak u Laduču potječe od najstarijeg Krste, br. 27 (*~1618. †1683./85.), dok je najmlađi Mihael, br. 34 (*~1636. †prije 1687.) utemeljio ogranak u Hrastini. Srednji brat po dobi, Juraj, br. 32 (*~1630. †1674.) nastavio je glavnu lozu u Prigorju.

Ogranak u Laduču:

Ovaj je ogranak nastavio Krstin sin Franjo, br. 51 (~1650. †poslije 1695.), koji je, međutim, imao od potomstva samo kćerke, te se ova prva loza Jelačića s posjedom u Laduču ugasila u muškom spolu već u sljedećem koljenu.

Glavna loza u Prigorju Brdovečkom:

Juraj (br. 32), koji je nastavio glavnu lozu, imao je tri sina: najstariji Ivan, br. 52 (*~1662. †1709.) zaredio se i postao generalni vikar pavlinskog reda, mlađi Gabrijel, br. 53 (*~1664. †1703./04.) produžio je lozu, dok je sudbina najmlađeg Jurja, br. 54 (*~1666. †poslije 1698.) nepoznata, iako postoji mogućnost da je ovaj Juraj jedan od utemeljitelja tuheljskih Jelačića, koji bi onda predstavljali treći ogranak prigorske grane, no za takav zaključak nema sigurnih povijesnih dokaza.

Gabrijel (br. 53) imao je sa svojom suprugom Barbarom Bedeković sinove Vuka, br. 108 (*1699. †1770.) i Jurja, br. 111 (*1703. †1758.). Juraj (br. 111) postao je podžupanom Zagrebačke županije, no imao je samo jednu kćerku koja ga je nadživjela. Vuk (br. 108) svakako je jedan od najviđenijih pripadnika ne samo prigorskih Jelačića, nego i sveukupnog roda. Gradio je vojnu karijeru dosegnuvši čin podpukovnika, no obnovio je gospodarsku snagu prigorskih Jelačića, te je od sredine 18. st. napustio predikat “od Prigorja” i počeo koristiti predikat “od Buzina” iako ostaje nejasno temeljem kojeg prava. Od njegova mnogobrojnog potomstva djecu su imali Juraj Vuk Stjepan, br. 188 (*1738. †1807.), Ivan Petar Ladislav, br. 190 (*1742. †1813.) i Baltazar, br. 195 (*1751. †1804.). Djeca Jurja Vuka Stjepana (br. 188) nisu nadživjela roditelje. Ivan Petar Ladislav (br. 190) uzorno je uredio svoj dio bogatog nasljedstva u brdovečkom okrugu, te ga i proširio novim stečevinama, no imao je samo kćerku Narcisu Amaliju, br. 284 (*1782. †1828.), a kako je i treći brat Baltazar (br. 195) imao samo kćerke, Ivan Petar Ladislav zadnji je muški potomak glavne loze prigorskih Jelačića. Njegova kćerka Narcisa (br. 284) udala se za Vinka Jelačića od Buzina (br. 312) od ladučkog podogranka gornjozagorskog ogranka buzinske grane Jelačića s kojim je utemeljila jankomirski izdanak spomenutog podogranka i to na temeljima velike gospoštije, naslijeđene od svog oca. Posljednji član glavne loze prigorskih Jelačića, međutim, nije Narcisa nego njezina stričevična Cecilija, br. 287 (*~1782. †poslije 1843.), kći Baltazara (br. 195).

Ogranak u Hrastini:

Mihael (br. 34) imao je dvojicu sinova, Petra, br. 56 (*~1670. †1707./12.) i Stjepana, br. 59 (*~1678. †poslije 1740.). Sudbina Petra (br. 56) nije sigurna, no postoji mogućnost, da je on isti s Petrom, koji se zajedno s Jurjem, možda svojim stričevićem (br. 54), pojavljuje u Tuhlju, gdje obojica krajem 17. st. daju krstiti svoju djecu, a Petar je i vlasnik dvora u Glogovcu, kasnijem sjedištu tuheljskih Jelačića. Stjepan (br. 59) nastavio je lozu u Hrastini. Sa svojom ženom Anom Hergović, imao je najmanje šesnaestero djece, a potomke su imali Ivan Josip, br. 116 (*~1708. †1758.), Baltazar, br. 121 (*~1722. †1763./66.) i Antun, br. 131 (*~1740. †1800.). Ivan Josip (br. 116) bio je plemićki sudac Zagrebačke županije i iz braka s Katarinom Klarom Jelačić od Biševića (Jelačići II., br. 38) imao je najmanje sedmero djece, od koje su odraslu dob doživjele samo dvije kćerke. Jedini sin Baltazara (br. 121), Juraj Franjo, br. 216 (*1763. †1824.) bio je prisjednik Sudbenoga stola Varaždinske županije, no čini se da nije imao djece. Antun (br. 131) je imao četvoricu sinova, koji su nadživjeli oca, no niti jedan od njih nije ostavio potomaka, te se ogranak u Hrastini ugasio u muškom spolu s Antunovim sinom Josipom, br. 221 (*1785. †1841./42.). Josip (br. 221) je ujedno i posljednji muški potomak svih Jelačića od Prigorja, dakako samo u slučaju ako se izuzme cjelokupna loza tuheljskih Jelačića, koja i danas cvjeta, no još uvijek bez nedvojbenih dokaza, da je i ta loza odvjetak prigorske grane.

Jelačići u Tuhlju:

Ovdje se polazi od predpostavke, da je loza Jelačića u Tuhlju također ogranak prigorske grane iz grbovnice iz 1579. god. (vidi o tome u Uvodu, str. Error! Bookmark not defined.). Kao što je već rečeno, prvi Jelačići koji se pojavljuju u maticama tuheljske župe su stanoviti Juraj i Petar, koji su, sudeći prema godinama krštenja njihove djece, rođeni u drugoj polovici 17. st. i mogli bi biti isti s Jurjem (br. 54) iz glavne loze i s Petrom (br. 56) iz hrastinskog ogranka prigorske grane. Ako je to točno, tada je Juraj (br. 54) imao sina, također Jurja, br. 112 (*1698. †poslije 1724.), a Petar (br. 56) sina Gabrijela, br. 113 (*1701). Od Jurjeva potomstva zna se samo za jednu kćerku, dok o mogućem potomstvu Gabrijela nije ništa poznato. U ovom koljenu se, međutim, u Tuhlju pojavljuje i jedan Ivan, br. 115 (*~1696. †poslije 1724.), čiji nam neposredni pređi nisu poznati, ali bi to svakako mogli biti ili spomenuti Juraj (br. 54) ili Petar (br. 56). Od poznate Ivanove djece čini se da niti jedno nije nadživjelo roditelje, no to nije posve sigurno. U sljedećem naraštaju (IV. koljeno tuheljske loze, odnosno VIII. koljeno roda iz grbovnice iz 1579. god.!), u Tuhlju se pojavljuju još četvorica Jelačića, za sada još uvijek također nepoznatih roditelja, a među njima je i Ivan, br. 288 (*~1750. †1822.) od kojeg potječu svi današnji tuheljski Jelačići. Od četvorice Ivanovih sinova lozu je nastavio samo opet Ivan, br. 364 (*1780. †poslije 1825.), koji je imao po svemu sudeći čak šestoricu sinova. Sva šestorica su imali potomke, ali su lozu produžili potomci samo dvojice. Tako je Ivanov sin Mirko, br. 450 (*~1806. †poslije 1865.) imao mnogobrojno potomstvo od kojeg su sinovi Stjepan, br. 554 (*1836. †1908.), Franjo, br. 559 (*1849. †1915.) i Pavao, br. 561 (*1854. †1940.) imali djece. Mirkov brat Antun, br. 452 (*1811. †poslije 1859.) imao je sina Andriju, br. 568 (*1841. †1894.). Njihovi potomci i danas žive u Tuhlju.

2. Jelačići od Pušče (grana Jurja iz grbovnice iz 1579. god.)

Juraj iz Pušče, br. 5 (*~1560. †poslije 1614.), koji se kao vazal Nikole Gregorijanca na njegovim susegradskim posjedima pojavljuje u izvorima na samom kraju 16 st., nedvojbeno je isti s Jurjem iz grbovnice iz 1579. god., ali i s Jurjem, ocem Mihaela, br. 15 (*~1605. †poslije 1650.). Taj se Mihael, sin Jurja, i piše s predikatom “od Pušče” i od njega zasigurno potječe cijela grana puščanskih Jelačića, koja se u III. koljenu (IV. koljeno roda!) nastavlja sa Stjepanom iz Pušče, br. 39 (*~1640. †prije 1690.), vrlo vjerojatnim sinom Mihaela od Pušče i njegove žene rođene Trgovčić. Od ovog Stjepana teče neprekinuti rodoslovni niz potomaka sve do današnjih dana.

Od trojice Stjepanovih sinova lozu je nastavio Petar st., br. 63 (*~1675. †1729./32.). Iz njegove nezakonite veze s Helenom Grdanović potekao je između ostale djece i sin Ivan, br. 135 (*1708. †poslije 1769.). Kako je spomenuta veza kasnije ozakonjena brakom, tako je i Ivan postao zakonitim nasljednikom svog oca na puščanskim dobrima i produžio lozu. Od Ivanova dva sina samo je stariji Petar, br. 227 (*1729. †1798.) imao potomke koji su nadživjeli roditelje. I Petar je imao dva sina od kojih je opet samo jedan nastavio lozu. Bio je to Ivan, br. 295 (*1760. †poslije 1818.), koji je imao brojno potomstvo, međutim samo je Ivanov sin, također Ivan, br. 377 (*1790. †1869.), imao muške potomke, koji su po prvi put razgranali puščanske Jelačiće u tri ogranka.

Prvi ogranak puščanske grane potječe od Šimuna, br. 479 (*1816. †1898.), drugi od brata mu Franje, br. 483 (*1824. †1896.), a treći od najmlađeg brata Jurja, br. 485 (*1830. †1919). Čini se da danas svoje prebivalište u Pušči, odnosno Svetoj Magdaleni, imaju samo potomci Šimunova unuka Vinka, br. 669 (*1886. †1940.).

3. Jelačići od Buzina (grana Petra iz grbovnice iz 1579. god.)

Najveću i svakako najviše razgranatu granu Jelačića iz grbovnice iz 1579. god. utemeljio je Petar, br. 8 (*~1566. †prije 1633.). Njegov najstariji sin Gabrijel, br. 16 (*~1610. †1661.) nastavio je glavnu lozu na buzinskim posjedima, mlađi brat Ivan, br. 17 (*~1612. †1653./54.) utemeljio je zasebni ogranak u Gubaševu, dok je najmlađi Franjo ml., br. 18 (*~1614. †1673./74.) također ostao na svom dijelu buzinskih posjeda, no njegovi sinovi su ženidbenim vezama vrlo vjerojatno stekli i posjede u Varaždinskoj županiji. Iz glavne loze potekli su u V. koljenu roda ogranci buzinske grane u Gornjem Zagorju i Ratkovcu, a u VIII. koljenu ogranak u Humu i Hraščini. Prema tome, tijekom svog razvoja buzinska grana imala je, osim glavne loze u Turopolju, još i 4 ogranka: u Gubaševu, Gornjem Zagorju, Ratkovcu i Humu. Ogranak u Gornjem Zagorju u VII. koljenu dobio je podogranak u Laduču, pa je taj posjed u brdovečkom okrugu došao po drugi put u posjed Jelačića nakon što je izgubljen utrnućem ladučkog ogranka prigorskih Jelačića u VI. koljenu roda. Iz podogranka u Laduču izdvojio se u VIII. koljenu roda jankomirski izdanak. Ogranak u Ratkovcu u VIII. koljenu dobio je podogranke u Batini Gornjoj i Varaždinu, dok se ogranak u Gubaševu već u V. koljenu roda podijelio na magnatski i plemićki podogranak.

Glavna loza u Buzinu:

Kao što je rečeno, glavnu lozu u Buzinu i Maloj Mlaki nastavio je Gabrijel, plemićki sudac Zagrebačke županije, a od njegovih sinova samo je Stjepan, br. 43 (*~1640. †1712) imao djecu. Stjepan je imao zapaženu karijeru u državnoj službi, te je dosegnuo položaj banovca. Čak se šest puta ženio, a djecu je imao iz prvog braka sa Suzanom Stolneković, iz drugog braka s Anom Elizabetom Werneck od Freihoffa, te najveći broj iz četvrtog braka s Helenom Martom Patačić, sveukupno njih najmanje dvanaestero. Od njegovih sinova, najstariji je opet imenom Gabrijel, br. 69 (*~1665. †1708), i on je i dalje na majoratskom dobru u Turopolju, mlađi sin Juraj, br. 71 (*~1670. †1714.) utemeljio je ogranak u Gornjem Zagorju, a najmlađi sin Petar, br. 80 (*1697, †1768.) utemeljitelj je ogranka u Zlataru (Ratkovcu).

Antun, br. 235 (*~1730. †1786.), unuk Gabrijela (br. 69), proširio je posjede glavne loze u Turopolju i na područje župe Svete Klare, gdje je na dobru Čehi imao i glavno sijelo svoje loze, koja je u starijoj liniji izumrla s njegovim unukom Ljudevitom Ferdinandom, br. 383 (*1792. †1851.), poznatim profesorom Zagrebačke akademije i prisjednikom Sudbenoga stola Zagrebačke županije. Mlađi Antunov sin Danijel, br. 305 (*1777. †1849.) utemeljio je ogranak buzinske grane u Humu i Hraščini, koji se, međutim, ugasio već u sljedećem koljenu (IX. koljeno roda!) s Danijelovim sinom Eduardom Ferdinandom Teodorom, br. 389 (*1811. †1871.) Eduard je stekao i barunat, no nije imao potomaka, te se s njime ugasila mlađa linija glavne loze, odnosno ogranak buzinske grane u Humu, ali time je utrnula i cijela glavna loza buzinskih Jelačića.

Ogranak u Gornjem Zagorju:

Drugi sin podbana Stjepana (br. 43) satnik u Sredičkom, Juraj (br. 71) iz V. koljena roda utemeljio je ogranak buzinskih Jelačića u Gornjem Zagorju na posjedima u Jezeru i Erpenji. Od njegova dva sina samo je Aleksandar, br. 157 (*1708. †1783.) nastavio lozu, dok se loza njegova brata Ladislava, br. 159 (*1711, †1746./49.) ugasila već u sljedećem koljenu (VII. koljeno roda!) s njegovim sinom, zagrebačkim kanonikom Ignjatom Stjepanom, br. 253 (*1744, †1813.).

Od jedanaestero djece Aleksandra, lozu su nastavili sinovi Juraj Ivan Krstitelj, br. 241 (*1738. †1772.) i Nikola Maksimilijan, br. 244 (*1741. †1804.). Juraj (br. 241) je naslijedio majoratska dobra ogranka u Gornjem Zagorju, koje je i povečao kupivši dobro Plusku kamo je premjestio obiteljsko sijelo, te posjed Konščicu u okićkom okrugu, dio majčinog nasljedstva. Od njegove djece samo je sin Julijan, br. 307 (*1768. †poslije 1829.) nadživio oca. S Julijanovim sinom Adalbertom, br. 391 (*~1792. †1876.), fiškalom Zagrebačke županije, ugasila se u muškom spolu ova starija linija gornjozagorskog ogranka buzinskih Jelačića. Nikola (br. 244) preuzeo je najveći dio majčinog nasljedstva u brdovečkom okrugu (Laduč i Kraj), te utemeljio po drugi put jednu lozu Jelačića u Laduču. Taj ladučki podogranak naslijedio je mlađi sin Nikole, Stjepan, br. 314 (*1784. †1856.) s čijim sinom Rikardom Vinkom Stjepanom Viktorom, br. 404 (*1816. †1876.) ovaj se podogranak i ugasio. Stariji sin Nikole (br. 244) bojnik Vinko Šimun, br. 312 (*1776. †1824.) utemeljio je jankomirsku lozu ladučkog podogranka nakon što je preuzeo golemo nasljedstvo svoje supruge Narcise Jelačić (br. 284) u Jankomiru, a posjede u brdovečkom okrugu prepustio svom mlađem bratu. Vinko Šimun imao je dvojicu sinova koji su nastavili jankomirsku lozu. Stariji sin je Dragutin (Karlo) Vinko, br. 396 (*1802. †1878.), prisjednik Sudbenoga stola više županija koji je iz braka s Franjicom Josipom groficom Sermage porodio sina jedinca Julija Alojza Nikolu, br. 490 (*1835. †1908.), poznatog darovatelja golemog obiteljskog arhiva Hrvatskoj (tada Jugoslavenskoj) akademiji znanosti i umjetnosti. S Julijevim sinom Jankom Jurjem Hermanom, br. 602 (*1881. †1969.) izumrla je u muškom spolu jankomirska loza, ali i cijeli gornjozagorski ogranak buzinskih Jelačića. Naime, mlađi sin Vinka (br. 312) Albert Josip, br. 399 (*1806. †1869.), također prisjednik Županijskoga sudbenog stola, imao je brojno potomstvo, no niti jedan od njegovih sinova nije se ženio.

Ogranak u Ratkovcu (Zlataru):

Najmlađi sin podbana Stjepana (br. 43) plemićki sudac Zagrebačke i Virovitičke županije Petar (br. 80) iz V. koljena roda utemeljio je zlatarski ogranak zahvaljujući najvećim dijelom mirazu i nasljedstvu svoje supruge Barbare Kiš od Šaulovca. Ovaj ogranak buzinskih Jelačića cvate još i danas kako u svojoj glavnoj liniji tako i u svoja dva podogranka u Gornjoj Batini, odnosno Varaždinu.

Jedini Petrov sin koji je produžio lozu je Žigmund Ljudevit, br. 162 (*1722. †1771.). On se oženio vrlo kasno, ali je ipak dobio sina jedinca Stjepana Ivana, br. 254 (*1770. †1847.). Ovaj Jelačić iz VII. koljena roda imao je za razliku od svojih pređa mnogobrojno potomstvo. Njegov najstariji sin Kazimir Antun, br. 320 (*1818. †1898.) bio je sudac Kotarskoga suda i nastavio je glavnu liniju zlatarskog ogranka u Ratkovcu. Mlađi sin Stjepana (br. 254) je Ladislav Alojz, br. 321 (*1819. †1882.), također sudac Kotarskoga suda, čiji je sin pribavio dobra u Batini Gornjoj i tamo utemeljio zasebni podogranak, dok je najmlađi sin Stjepana (br. 254) Miroslav (Friderik) Matija, br. 323 (*1822. †1875.) rodočelnik takozvanog varaždinskog podogranka.

Glavnu liniju zlatarskog ogranka produžio je Kazimirov sin jedinac Marcel Nikola, br. 407 (*1851. †1892.). Iz njegova braka s Idom Ožegović od Barlabaševca potekao je sin Nikola Marcel, br. 502 (*1880. †1934.), kapetan fregate, čiji je pak sin Aleksandar Marcel Robert Donat, br. 606 (*1919. †1988.) autor opsežnog rodoslovlja Jelačićeva roda iz 1979. godine.

Podogranak u Batini utemeljio je Stjepan Antun, br. 412 (*1856. †1892.), sin Ladislava (br. 321). On je imao sinove Jurja Ladislava Stjepana, br. 503 (*1887. †1948.) i Ivana, br. 505 (*1889. †1938.), čiji potomci i danas žive.

Takozvani varaždinski podogranak produžio je Oskar, br. 416 (*~1855. †1898.), čiji unuci sada žive u Zagrebu.

Ogranak u Gubaševu:

Kao što je već rečeno, ovaj je ogranak utemeljio još Ivan (br. 17) iz III. koljena roda, drugi sin Petra (br. 8), rodočelnika buzinske grane. Posjede u Gubaševu Ivan je stekao ženidbom s Katarinom Gubaševečki. Za sada nam je od njegovih potomaka poznat jedino sin Andrija, br. 44 (*~1640. †1699./1706.). Dvojica Andrijih sinova, najstariji Ivan, br. 81 (*~1674. †poslije 1739.) i najmlađi ponovno Andrija, br. 87 (*1693. †1750.) osnivači su dva glavna podogranka, dok je linija njihova brata Franje, br. 82 (*~1876. †poslije 1717.) izumrla s njegovim unukom Ignjatom Antunom, br. 268 (*1745.), koji je najvjerojatnije isti s Ignjatom (†1774/75.), župnikom u Stupniku.

Ivan (br. 81) utemeljio je onaj podogranak, koji će s njegovim unukom iz VII. koljena roda dosegnuti magnatski status. Ivanov sin, koji je nastavio lozu je Antun, br. 168 (*~1706. †1766.), koji je iz braka s Barbarom Grošić porodio mnogobrojno potomstvo. Barbara Grošić donijela je Antunu svoj dio majčinog nasljedstva u turopoljskom Kurilovcu, te očinski dio u Petrinji, pa je Antun premjestio svoje obiteljsko sijelo iz gubaševečkog okruga na ove nove stečevine, dok je u Gubaševu ostala linija Antunova strica Andrije. Od dvanaestero Antunove djece lozu je, međutim, produžio samo sin Franjo Juraj, br. 259 (*1746. †1810.). On je dosegnuo čin podmaršala, stekao i barunski naslov, te ovom podogranku buzinskih Jelačića pribavio magnatski status, koji će nastaviti trojica njegovih sinova, svakako najslavniji Jelačići hrvatske povjesnice. Svi će oni dobiti grofovske povelje. Najstariji je Josip Juraj Franjo, br. 332 (*1801. †1859), bez sumnje najznačajnija ličnost cijelog roda, neporaženi vojskovođa na bojnom polju, hrvatski ban, rodoljub i reformator. Mlađi je Juraj Franjo, br. 335 (*1805. †1902.), podmaršal i podkapetan Trojednice, ali na žalost i posljednji muški potomak ove loze buzinskih Jelačića. Najmlađi od ove slavne braće, Antun Petar Franjo Borgia, br. 336 (*1807. †1875.) također je stekao pomaršalski čin, no pretežno je živio i umro izvan domovine. Na žalost, niti jedan od trojice braće nije imao sreće sa svojim potomstvom. Ban je iz braka s groficom Sofijom Stockau imao samo jednu kćerku, koja je umrla ubrzo po porodu. Jurjevi su svi sinovi umrli prije oca, dok su Antuna nadživjele samo kćerke od kojih se svega jedna udala, no čini se da i iz njezina braka nije bilo potomaka, tako da je loza izumrla polovicom 20. st. i u ženskom spolu.

Andrija (br. 87) nastavio je lozu u Gubaševu, gdje i danas obitavaju njegovi potomci. Andrijin jedini sin koji je preživio, Antun, br. 179 (*1732. †1778.) imao je trojicu sinova od kojih se linija najstarijeg Ivana, br. 274 (*1758. †1831.) ugasila već u sljedećem koljenu, dok su preostala dvojica, Andrija, br. 278 (*1770. †1840.) i Josip, br. 279 (*1774. †1840.) silno razgranali gubaševečki ogranak, od kojeg je još u prošlom stoljeću cvalo najmanje sedam loza.

4. Jelačići od Pretkovca (Krapine) (grana Gabrijela iz grbovnice iz 1579. god.)

Krapinsku granu utemeljio je Gabrijel, br. 9 (*~1568. †1632.), najmlađi od braće iz grbovnice iz 1579. i nositelj nove grbovnice iz 1614. godine. Njega se već na samom početku 17. st. nalazi na krapinskim posjedima (Začretje), koje će proširiti njegov sin Baltazar Adam st., br. 22 (*~1606. †1657.) novom stečevinom u Pretkovcu, te prema tom dobru ponijeti i predikat ove grane. Iz dva braka Gabrijela (br. 9) bilo je najmanje sedmero djece, no lozu je produžio samo Baltazar (br. 22). Iz Baltazarova braka s Juditom Trgovčić poznata su nam samo dva sina, od kojih je preživio i dosegnuo odraslu dob Baltazar Adam ml., br. 50 (*~1650. †1700.). I on je imao dva braka i najmanje četrnaestero djece, no jedini koji je imao potomstvo bio je sin iz drugog braka s Juditom Bužan, Juraj Josip, br. 101 (*~1698. †1755./60.), dugogodišnji plemićki sudac Varaždinske županije, koji u izvorima dolazi uglavnom samo pod svojim drugim imenom. Iz Josipova prvog braka s Anom Reš (Rees) potječe zagrebački kanonik Šimun Gabrijel, br. 182 (*1731. †1797.), a iz drugog braka s barunicom Anom Rozinom Vojnović imao je sina Dizmu, br. 184 (*~1741. †1794.), bojnika s kojim je na žalost i utrnula krapinska grana već u VI. koljenu Jelačićeva roda iz grbovnice iz 1579. godine.

Kratki pregled rodoslovlja Jelačića od Biševića

Rodočelnik roda Jelačića od Biševića je Krsto, br. 1 (*~1540. †poslije 1590.), službenik bana Franje Frankopana Slunjskog, koji mu je darovao dobro Bišević 1569. godine. Za sada nema sigurnih izvora koji otkrivaju tko su bili neposredni Krstini pređi. Od Krste teče neprekinuti rodoslovni niz kroz šest koljena do utrnuća roda početkom 19. st. Zna se za dvojicu njegovih sinova: Gabrijel st., br. 2 (*~1570. †1637./38.) produžio je lozu, dok je mlađi Vuk, br. 3 (*~1580. †1646./48.), kapetan Letovanića, imao samo jednu kćerku.

S dvojicom sinova Gabrijela st. (br. 2) i Suzane Ajtić rod se podijelio u dvije grane, stariju, kojoj je uz djedovinu u Biševiću pripao i dio majčina nasljedstva u Zameršju i mlađu, koja je utemeljila obiteljsko sijelo u Ravenu i Čanjevu u Križevačkoj županiji, stečevini mlađeg Gabrijelova sina nakon ženidbe s Helenom Praškovečki.

1. Starija grana u Biševiću i Zameršju

Glavnu lozu nastavio je Gabrijel ml., br. 7 (*~1610. †1637./38.), stariji sin Gabrijela st. (br. 2). On je umro mlad, vjerojatno ubrzo nakon vjenčanja s Juditom Ličković, pa je njegov sin Ivan st., br. 11 (*~1635. †1673./78.) nedvojbeno jedini potomak Gabrijela (br. 2). Ivan je oženio Anu Rozinu Gušić, kćerku Andrije i Marije Posarelli. Anina majka bila se preudala za Krstu Delišimunovića baruna od Kostanjevca, koji je, ne imajući vlastita potomstva, posinio svog zeta, zapravo muža svoje pastorke, zajedno s njihovim najstarijim sinom. Ivan je ubrzo nakon ovog posvojenja umro, ostavivši, osim spomenutog najstarijeg sina Franje Krste, br. 18 (*1666. †1712.), posvojenog Delišimunović, još i sinove Vuka Andriju, br. 19 (*~1668. †poslije 1673.), Jurja Žigmunda, br. 20 (*~1670. †1701./06) i Ivana ml. Antuna, br. 21 (*~1671. †1705./06.).

Franjo Krsto Jelačić od Biševića, posvojeni Delišimunović (br. 18), barun, grof, general-bojnik, oženio je Barbaru Sidoniju Peranski, jednu od posljednjih od slavnog roda Peranskih od Perne, poslije Zrinskih svakako najpoznatijeg izdanka plemena Šubića Bribirskih. Na žalost iz te veze nije bilo potomaka, te je Franjo Krsto umro kao posljedni muški potomak glavne loze roda Biševićkih. Od trojice njegove braće Vuk Andrija (br. 19) umro je u djetinjstvu, najmlađi sin Ivan Antun (br. 21) nije se ženio, dok je potomstvo imao jedino Juraj Žigmund (br. 20) i to kćerku jedinicu Anu, br. 37 (*~1692. †1719.), koja je udajom za Nikolu Jelačića od Buzina (Jelačići I., br. 74) ostvarila još jednu od ne baš tako rijetkih veza između dva roda Jelačića. Ona je posljednja od glavne loze Jelačića od Biševića.

2. Mlađa grana u Ravenu

Kao što je već rečeno, granu u Ravenu utemeljio je Juraj (br. 9), mlađi sin Gabrijela st. (br. 2). Iz veze s Helenom Praškovečki, koja mu je u miraz donijela posjede u Križevačkoj županiji, poistekao je samo jedan sin, no on je imao mnogobrojno potomstvo, od kojih su čak četvorica sinova produžili lozu. Mora da je gospodarska snaga Jurja bila prilično značajna, jer je vrlo dobro udao svoje kćerke: tako se Judita Marta (br. 12) udala za vrlo bogatog posjednika u Bežancu Jurja Gorupa, Katarinu (br. 13) oženio je Ladislav ml. Orehovečki (Orehoci), sinovac podbana i baruna Gašpara od moćne guščerovečke loze Orehovečkih iz Križevačke županije, dok se Marta (br. 16) udala u turopoljsku obitelj u snažnom usponu, Škrlce od Lomnice.

Franjo, br. 14 (*~1652. †1709.), sin jedinac Jurja (br. 9), imao je sa svojom drugom ženom najmanje petnaestero djece. Potomstvo su imali Ivan st., br. 26 (*1690. †1755./57.), Jakob Krsto, br. 30 (*1695. †1740.), Ignjat Antun, br. 35 (*1701. †1773.) i Stjepan Izak, br. 36 (*1704. †1760./61.).

Ivan st. (br. 26) imao je dva braka, no potomstvo samo iz prvog s Barbarom Kašnar. Njegov sin Josip Juraj, br. 39 (*1723. †1766./68.) umro je bez djece, a Katarina Klara, br. 38 (*1720. †1760.), jedna od dviju Josipovih kćerki koje su nadživjele roditelje, udala se u svom prvom braku za još jednog Jelačića iz darovnice iz 1579. god., Ivana Josipa iz hrastinskog ogranka prigorske grane, koji je također koristio predikat buzinske grane (Jelačići I., br. 116).

Jakob Krsto (br. 30) imao je također dva braka, a nadživjela ga je, čini se, samo kćerka Marija Rozalija Judita (br. 44), udana za Ignjata Kašnara.

I Ignjat Antun (br. 35) ženio se dva puta, a iz drugog braka s Klarom Somšić potekao je sin Mihael, br. 48 (*~1750. †1816.), koji nije imao djece i posljednji je muški pripadnik roda Jelačića od Biševića. Ignjatova kćerka je i Barbara, br. 54 (*1769. †1840.), posljednje poznato dijete Ignjata, koja je umrla svakako poslije 1839. god. kao zadnja od cijelog roda Jelačića od Biševića.

Stjepan Izak (br. 36) imao je iz prvog braka dvojicu sinova, koji su obojica dosegli odraslu dob, Kazimira Ladislava, br. 55 (*1725. †1788.) i Ignjata, br. 56 (*~1730. †poslije 1806.), no prema svemu sudeći obojica se nisu ženili, dok je sa svojom drugom suprugom Anom Levačić imao sina, koji je umro u djetinjstvu, te kćerku Doroteju Barbaru, br. 58 (*1753. †1836.), koja se udala za Grgura Markovića.

Tako se rod Jelačića od Biševića ugasio u VI. koljenu.

Sveukupno je u knjizi obrađen 691 pripadnik roda Jelačića od Prigorja, Pušče, Buzina i Pretkovca u dvanaest naraštaja, a od pripadnika roda Jelačića od Biševića obrađeno je njih 58 u šest naraštaja. Knjizi su priložene i table roda u tekstualnom i grafičkom obliku, te abecedni popisi svih obrađenih članova roda s njihovim bračnim drugovima i najbližom svojtom (roditeljima supruga muških članova).

La présente étude va essayer de reconstituer, par une stricte évaluation des sources existantes, un réseau précis et historiquement fondé des rapports familiaux entre les membres de toutes les branches de la famille Jelačić, largement ramifiée, ainsi que d’établir, pour chaque branche, l’existence de la propriété d’origine (propriété en majorat), qui définit non seulement la place de la branche en question dans l’arbre généalogique, mais également l’épithète familiale que les branches particulières portent. On tient à préciser qu’il s’agit ici uniquement des membres croates de la famille.
Malgré l’existence d’une énorme bibliographie sur la famille Jelačić, l’on ne dispose, jusqu’à aujourd’hui, d’aucune publication critique offrant une généalogie intégrale de cette famille nobiliaire. Néanmoins, comme ouvrages de référence dans ses recherches, l’auteur avait consulté l’article consacré à la famille Jelačić publié dans le sixième volume du Lexicon biographique croate (Hrvatski biografski leksikon; HBL dans la suite du texte), paru en 2005 (rédigé par Tatjana Radauš; HBL, 6., 2005, p. 378-387), ainsi que le grand aperçu généalogique composé par Aleksandar Jelačić (qui l’avait achevé en 1979 et reproduit en tant que copie tapée à la machine sous le titre La famille Jelačić; AJR plus loin dans le texte). Cette généalogie saurait difficilement constituer une source stricto sensu scientifique. Tout de même, elle représente le résultat de maints efforts, parfois absolument critico-scientifiques, parfois plus ou moins enthousiastes, en reflétant également des convictions traditionnelles ancrées dans la famille.
La matière est disposée suivant le même plan que dans les précédentes études du même auteur publiées dans l’édition “Tkalčić”. À savoir, chaque membre de la famille apparaît dans trois catégories de données. Dans la première catégorie l’on rangea les données certifiant l’exacte place qu’un membre de la famille occupe dans l’arbre généalogique, les documents étant disposés suivant l’ordre de leur relative importance à cet égard, nonobstant leur datation. Dans la deuxième catégorie l’on trouve les documents délivrés durant la vie d’un même membre de la famille, lesquels documents viennent corroborer, en plus de l’exacte date, les données citées dans la première catégorie. Il va de soi que les documents figurant dans cette deuxième catégorie suivent un ordre chronologique. La troisième catégorie, quant à elle, se prête à une analyse de la matière ainsi recueillie et distribuée, en la complétant par des données tirées de la bibliographie, résout d’éventuelles imprécisions et résume le tout en conclusions ou hypothèses. Un pareil procédé fut appliqué quant aux conjoints.
Dans l’histoire croate, la famille Jelačić fait son apparition relativement tard, dans la seconde moitié du XVIe siècle. Bien sûr, dans la littérature, l’on trouve des mentions remontant à une époque plus ancienne mais, le plus souvent, il s’agit des mentions faiblement ou aucunement documentées dont le rapport aux branches authentiques des Jelačić reste tout à fait imprécis et douteux.
L’une des premières mentions de la branche des Jelačić qui, après, assumera l’épithète „de Buzin“, est le brevet d’armoiries qui leur fut délivré à Prague par le roi Rudolf d’Habsbourg en date du 15 décembre 1579 (publié, selon Ivan Bojničić, dans l’Assemblée croate (le Sabor) en l’an 1587). Ledit brevet se réfère à Jean (nr. 2), ainsi qu’à ces frères Georges (nr. 5), Nicolas (nr. 7), Pierre (nr. 8) et Gabriel (nr. 9). Ces quatre frères sont des fondateurs des quatre branches des Jelačić: ceux de Prigorje (Brdovečko), de Pušča, de Buzin (dans le Turopolje) et de Pretkovec (près de Krapina). Un peu plus tôt l’on rencontre, dans les sources, les Jelačić de Bišević. Leur chef de lignée est Krsto (nr. 1) à qui, le 9 mai 1569, le ban François Frankopan de Slunj fait don, en récompense de sa loyauté dans le service, de la propriété Bišević située au pied de son bourg Gora sur la rivière Kupa. Pour le moment, l’on ne dispose d’aucune source authentique établissant un lien entre ces deux branches des Jelačić.

Sur les sources
La source la plus importante dont l’on se servit dans cette étude sont les archives familiales des différentes branches de la famille Jelačić. Les archives familiales qui se sont conservées appartiennent uniquement à la famille Jelačić qui est titulaire dudit brevet d’armoiries de 1579, tandis que le sort des archives de la famille de Bišević reste pour autant inconnu. Il est d’une grande importance que les archives existantes soient catégorisées – il existe des catalogues, des inventaires analitiques ainsi qu’un régeste satisfaisant. Elles sont conservées, pour la plupart, dans les Archives de l’Académie croate des Arts et des Sciences ainsi que dans les Archives d’État à Zagreb. Il ne faut aucunement négliger les archives familiales de certaines des familles avec lesquelles les Jelačić établirent des liens de parenté ou divers liens légaux et économiques. Outre lesdits héritages et archives familiaux, toute recherche généalogique – la présente étude ne faisant pas cas d’exception, s’adresse également aux diverses collections d’archives générales. À savoir, pour notre étude, ce sont, en premier lieu, des livres et documents issus des chancelleries (le locus credibilis) des Chapitres de Zagreb et de Čazma (conservés aujourd’hui dans les archives de l’Archevêché de Zagreb), ainsi que la collection intitulée “Documenta”, conservée dans les archives de l’Académie croate des Arts et des Sciences.
Les recherches s’appuyant sur des registres d’état civil ne sont pas des plus faciles, l’auteur ayant pu recenser plus d’une trentaine de paroisses où les actes de baptême, de mariage ou de décès des membres de la famille furent enregistrés. À cela, il faut encore ajouter toute une gamme de difficultés de nature générale lorsqu’il s’agit des registres d’état civil comme source historique, surtout dans le contexte croate. Il est universellement connu qu’aucun registre d’état civil de la Croatie continentale datant du XVIe siècle ne parvint à nous, alors que le nombre de ceux datant du XVIIe siècle reste plus que modeste. En plus, les registres anciens sont souvent très abîmés et manquant des données pour des périodes entières, de quelques mois à plusieurs années. La dispersion des registres en divers lieux ne facilite non plus la tâche du chercheur. Il faut souligner qu’on se servit, dans la préparation de cette étude, uniquement des registres entièrement disponibles dans des archives ecclésiastiques ou publiques. Les registres des paroisses ou de leurs filiales, pouvant contenir des données précieuses, notamment pour l’histoire des branches familiales des Jelačić toujours existantes, ne firent pas l’objet des présentes recherches. Ainsi, l’auteur avait-il à sa disposition les données remontant, au plus tôt, à la fin du XIXe et au début du XXe siècle, ce qui comprend encore la onzième génération pour toutes les branches, voire la 12e pour les branches les plus anciennes.

Les caveaux familiaux des Jelačić
Le plus ancien et le plus grand caveau familial de la famille Jelačić, à laquelle se réfère l’acte de donation de 1579, est celui se trouvant à l’intérieur du couvent franciscain, plus tard l’église paroissiale, à Marija Gorica, où étaient ensevelis les membres de la famille issus de toutes les branches. Cependant, certaines branches de la famille firent ériger des caveaux familiaux isolés, soit dans les églises dont leurs membres étaient les bienfaiteurs, soit sur leurs propres propriétés. Ainsi Vuk Jelačić, de la branche de Prigorje (nr. 108), fit-il bâtir le caveau familial à l’intérieur de l’église paroissiale à Stenjevec, où furent ensevelis, à part lui, d’autres membres de cette branche, ainsi que les membres de la lignée de la branche de Buzin qui, plus tard, entra en possession des propriétés des Jelačić de Prigorje. Les membres de la branche de Pušča avaient, quant à eux, leur caveau familial dans la chapelle de Sainte-Marie-Madeleine. Le premier caveau familial de la branche principale des Jelačić de Buzin se trouvait, selon toute probabilité, dans l’église paroissiale de Saint-Georges à Odra. Après l’acquisition de la propriété de Čehi, dans la seconde moitié du XVIIIe siècle, un autre caveau familial de cette branche va être aménagé à l’intérieur de l’église paroissiale à Sveta Klara. La branche “filiale”’ de Jankomir de la sous-branche des Jelačić de Buzin de Gornje Zagorje fit construire son caveau familial à Perjavica, dans la propriété féodale de Jankomir, lequel lieu de sépulture fut abandonné, après la Première Guerre mondiale, et les restes funéraires transférés dans la nouvelle tombe familiale se trouvant dans les petites arcades du cimetière principal de Zagreb, Mirogoj. La sous-branche de Ratkovec des Jelačić de Buzin avait son caveau familial situé sous le choeur de l’église paroissiale à Zlatar, où furent ensevelis de nombreux membres de cette branche, qui, plus tard, acquit également une tombe familiale dans les grandes arcades de Mirogoj. La „filiale“ de cette branche ayant résidence à Batina y possédait, près de Saint-Jacob, son caveau familial à elle. La branche principale des Jelačić de Buzin avait sans doute son premier caveau familial dans l’église de Sainte-Barbara à Brest, filiale de la paroisse de Petrinja (plus tard de Mala Gorica), ensuite l’on trouve un deuxième caveau de la même branche sur le cimetière de Saint-Georges à Zagreb et, enfin, un troisième caveau dans les grandes arcades de Mirogoj, où furent transférés, au début du XXe siècle, tous les restes funéraires de la tombe du cimetière de Saint-Georges. Enfin, en 1933, tous les membres de cette lignée, à l’exception du ban Joseph Jelačić, de son frère Antoine, et de la fillette du ban (11 membres de la famille en total) trouvèrent leur ultime lieu de repos dans le caveau monumental bâti dans la propriété familiale à Novi Dvori, suite à l’abandon total de la tombe familiale dans les grandes arcades de Mirogoj. Ce ne fut que par un concours de circonstances que les restes du ban Joseph, de son frère Antoine et de la fillette du ban, Anica, restèrent dans le caveau de la chapelle de Saint-Joseph, se trouvant également dans la propriété de Novi Dvori, lequel caveau n’avait jamais été censé assumer le rôle de caveau familial, ayant été destiné à n’être qu’un lieu de sépulture temporaire en vue de l’achèvement des travaux de construction sur le caveau monumental. Ce ne fut qu’en 1992, suite à une rénovation à fond de la chapelle de Saint-Joseph, ainsi que du caveau familial à Novi Dvori, que les restes du ban Joseph, de son frère Antoine et de la fillette du ban, Annie, furent transférés depuis leur lieu de sépulture temporaire dans le caveau familial à Novi Dvori, où gisent aujourd’hui 14 membres de cette lignée.

Aperçu sommaire de l’arbre généalogique des Jelačić figurant sur le brevet d’armoiries de 1579
Comme premier Jelačić appartenant à la famille qui, en plus du brevet stipulant la restitution de leur titre de noblesse, acquiert, en 1579, le brevet d’armoiries, les sources indiquent Jean, nr. 1 (*~1520, †avant 1569). Il fut le père du titulaire dudit brevet d’armoiries et, en même temps, le premier membre de la famille, historiquement attesté, jusqu’à qui l’on peut tracer une ininterrompue lignée généalogique. Ses quatres furent furent les fondateurs de quatre principales branches de la famille.

1. Les Jelačić de Prigorje (la branche de Jean du brevet de 1579)
Cette branche fut fondée par Jean, nr. 2 (*~1550, †après 1619). Comme l’aîné des quatre frères évoqués, fils de Jean, ledit Jean, nr. 2, hérita de la propriété féodale de la famille à Brdovec, avec curie à Prigorje, dont il prit l’épithète. Des deux de ses fils, ce fut Michel, nr. 10 (*~1588, †1652/54) qui continua la lignée, tandis que la lignée de son fils cadet, Nicolas, nr. 13 (*~1600, †1645) s’éteignit à la génération suivante.
Les deux fils de Michel (nr. 10) fondèrent les deux sous-branches de la branche de Prigorje: la sous-branche de Laduč est issue du plus aîné, Krsto, nr. 27 (*~1618, †1683/85), tandis que le benjamin, Michel, nr. 34 (*~1636, †avant 1687), établit celle de Hrastina. Le moyen frère, Georges, nr. 32 (*~1630, †1674) continua la branche principale de Prigorje.

La sous-branche à Laduč:
Cette branche fut continuée par le fils de Krsto, François, nr. 51 (~1650, †après 1695), qui, en revanche, n’eut que la postérité féminine. Ainsi cette première lignée des Jelačić avec propriété à Laduč, s’éteignit-elle, dans sa lignée masculine, déjà à la génération suivante.

La lignée principale à Prigorje Brdovečko:
Georges (nr. 32), qui continua la lignée principale, eut trois fils: l’aîné Jean, nr. 52 (*~1662, †1709) entra dans les ordres et devint vicaire général de l’ordre des Pauliens, son deuxième fils, Gabriel, nr. 53 (*~1664, †1703/04) continua la lignée, tandis que le sort du benjamin Georges, nr. 54 (*~1666, †après 1698) reste inconnu, bien qu’il soit possible que le nommé Georges soit l’un des fondateurs des Jelačić de Tuhelj, qui représenteraient ainsi la troisième sous-branche de la branche de Prigorje, cette conclusion manquant tout de même de preuves historiques irréfutables.
Gabriel (nr. 53) eut avec son épouse Barbara Bedeković les fils Vuk, nr. 108, (*1699, †1770) et Georges, nr. 111 (*1703, †1758). Georges (nr. 111) devint sous-préfet du comitat de Zagreb mais n’eut qu’une fille qui lui survécut. Vuk (nr. 108) est certainement l’un des plus illustres membres non seulement de la famille Jelačić de Prigorje mais de la gens dans sa totalité. Il bâtit une carrière militaire à succès en atteignant le grade de sous-colonel. En même temps, sur le plan économique, il rendit aux Jelačić de Prigorje leur éclat précédent. À partir du milieu du XVIIIe siècle il ne se servait plus de l’épithète „de Prigorje“, en assumant celui “de Buzin”. Il reste tout de même peu clair, jusqu’à notre époque, en vertu de quel droit ce changement ait-il été opéré. De sa nombreuse postérité ce furent les fils Georges-Vuk-Étienne, nr. 188 (*1738, †1807), Jean-Pierre-Ladislas, nr. 190 (*1742, †1813) et Balthasar, nr. 195 (*1751, †1804) qui eurent des enfants. Les enfants de Georges-Vuk-Étienne (nr. 188) ne survécurent pas à leurs parents. Jean-Pierre-Ladislas (nr. 190) administra de façon exemplaire sa part d’un riche héritage dans le district de Brdovec, en l’ayant même amplifié, mais ne laissa pas de postérité mâle. Il eut une fille, Narcissa-Amalie, nr. 284 (*1782, †1828). Vu que le troisième frère, Balthasar (nr. 195), lui non plus, n’eut pas de fils, Jean-Pierre-Ladislas est le dernier descendant mâle de la lignée principale des Jelačić de Prigorje. Sa fille Narcissa-Amalie (nr. 284) épousa Vincent Jelačić de Buzin (nr. 312) de la “filiale” de Laduč de la sous-branche de Gornje Zagorje, celle-ci, quant à elle, appartenant à la branche de Buzin, avec qui elle établit la “filiale” de Jankomir, sur base de considérables biens fonciers qu’elle hérita de son père. Le dernier membre de la lignée principale des Jelačić de Prigorje n’est cependant pas Narcissa-Amalie mais sa cousine Cécilie, nr. 287 (*~1782, †après 1843), fille de Balthasar (nr. 195).

La sous-branche à Hrastina:
Michel (nr. 34) eut deux fils, Pierre, nr. 56 (*~1670, †1707/12) et Étienne, nr. 59 (*~1678, †après 1740). Le sort de Pierre (nr. 56) n’est pas attesté mais il est possible qu’il soit le même qui, avec Georges, peut-être son cousin, nr. 54, apparaisse à Tuhelj, où tous les deux, à la fin du XVIIe siècle, baptisent leurs enfants, Pierre étant également mentionné comme propriétaire de la curie à Glogovec, plus tard siège des Jelačić de Tuhelj. Étienne (nr. 59) continua la lignée à Hrastina. Avec son épouse Ana Hergović il eut au moins seize enfants, de qui Jean-Joseph, nr. 116 (*~1708, †1758), Balthasar, nr. 121 (*~1722, †1763/66) et Antoine, nr. 131 (*~1740, †1800) laissèrent de la postérité. Jean-Joseph (nr. 116) fut juge nobiliaire du comitat de Zagreb et dans l’union avec Katarina Klara Jelačić de Bišević (les Jelačić II, nr. 38) eut au moins sept enfants, dont seulement deux filles parvinrent à l’âge adulte. L’unique fils de Balthasar (nr. 121), Georges-François, nr. 216 (*1763, †1824) fut assesseur du tribunal du département du comitat de Varaždin mais il semble qu’il n’eût pas d’enfants. Antoine (nr. 131) eut quatre fils qui survécurent à leur père mais aucun d’eux ne laissa de descendance. Ainsi la sous-branche à Hrastina s’éteignit-elle, dans sa lignée mâle, avec le fils d’Antoine, Joseph, nr. 221 (*1785, †1841/42). Joseph (nr. 221) serait à la fois le dernier descendant mâle de tous les Jelačić de Prigorje, sous condition qu’on soustraie toute la lignée des Jelačić de Tuhelj, encore existante, ne disposant pas de preuves incontestables que ladite lignée soit issue de la branche de Prigorje.

Les Jelačić à Tuhelj:
Ici l’on part de l’hypothèse que la lignée des Jelačić de Tuhelj est, elle aussi, issue de la branche de Prigorje, titulaire du brevet de 1579. (cfr. Uvod, p. Error! Bookmark not defined.). Comme l’on a déjà dit, les premiers Jelačić consignés dans les registres d’état civil de la paroisse de Tuhelj sont certains Georges et Pierre qui naquirent, si l’on juge selon les années de baptême de leurs enfants, dans la seconde moitié du XVIIe siècle et pourraient être les mêmes que Georges (nr. 54) de la lignée principale et Pierre (nr. 56) de la sous-branche à Hrastina. Si c’est le cas, alors les deux eurent respectivement un fils: celui de Georges (nr. 54) fut aussi prénommé Georges, nr. 112 (*1698, †après 1724) et celui de Pierre (nr. 56) porta le nom de Gabriel, nr. 113 (*1701). D’après les données disponibles, Georges eut une fille tandis que l’on ne sait rien d’une possible postérité de Gabriel. Cependant, à cette même génération, l’on rencontre à Tuhelj un autre Jean, nr. 115 (*~1696, †après 1724), dont les ancêtres immédiats ne nous sont pas connus, mais ce pourraient très bien être soit l’évoqué Georges (nr. 54) soit Pierre (nr. 56). Des enfants connus de Jean, il me semble qu’aucun ne survécut à ses parents mais ce fait n’est pas entièrement attesté. À la génération suivante (la quatrième génération de la lignée de Tuhelj, voire la huitième de la famille concernée par le brevet de 1579), l’on rencontre à Tuhelj encore quatre membres de la famille Jelačić, pour le moment également de parents inconnus, parmi lesquels l’on trouve Jean, nr. 288 (*~1750, †1822) de qui tirent leur origine tous les Jelačić de Tuhelj vivant aujourd’hui. Des quatre fils de Jean la lignée ne fut continuée que par, de nouveau, Jean, nr. 364 (*1780, †après 1825), qui eut six fils. Tous les six laissèrent de la postérité mais ce ne furent que deux qui continuèrent la lignée. Ainsi le fils de Jean, Mirko, nr. 450 (*~1806, †après 1865) laissa-t-il une nombreuse postérité dont ses fils Étienne, nr. 554 (*1836, †1908), François, nr. 559 (*1849, †1915) et Paul, nr. 561 (*1854, †1940) eurent des enfants. Le frère de Mirko, Antoine, nr. 453 (*1811, †après 1859) eut un fils, André, nr. 568 (*1841, †1894). Leurs descendants résident aujourd’hui encore à Tuhelj.

2. Les Jelačić de Pušča (la branche de Georges mentionné par le brevet d’armoiries de 1579)
Georges de Pušča, nr. 5 (*~1560, †après 1614), qui est cité par les sources, en tant que vassal de Nicolas Gregorijanec dans ses propriétés de Susedgrad, tout à la fin du XVIe siècle, est sans aucun doute le même que Georges concerné par le brevet de 1579 mais également le même que Georges, le père de Michel, nr. 15 (*~1605, †après 1650). Le nommé Michel, fils de Georges, porte ladite épithète “de Pušča” et c’est de lui que tire son origine toute la branche des Jelačić de Pušča, qui, à la troisième génération (quatrième de la gens!) continue avec Étienne de Pušča, nr. 39 (*~1640, †avant 1690), très probablement fils de Michel et de son épouse, née Trgovčić. Du nommé Étienne l’on peut suivre une lignée ininterrompue de ses descendants jusqu’à nos jours.
Des trois fils d’Étienne, la lignée fut continuée par Pierre (l’aîné), nr. 63 (*~1675, †1729/32). De sa liaison illégitime avec Hélène Grdanović naquit, parmi d’autres enfants, Jean, nr. 136 (*1708, †après 1769). Puisque ladite liaison fut plus tard légitimisée par un mariage, Jean devint ainsi héritier légitime de son père dans les propriétés de Pušča et continua la lignée. Des deux fils de Jean, ce ne fut que l’aîné, Pierre, nr. 227 (*1729, †1798) qui eut une descendance qui survécut à ses parents. Pierre, lui aussi, eut deux fils dont, de nouveau, seulement un qui continua la lignée. Ce fut Jean, nr. 295 (*1760, †après 1818), qui eut une nombreuse postérité. Cependant, seulement son fils Jean, nr. 377 (*1790, †1869) eut des descendants mâles qui, pour la première fois, ramifièrent la branche des Jelačić de Pušča en trois sous-branches.
La première sous-branche des Jelačić de Pušča remonte à Simon, nr. br. 479 (*1816, †1898), la deuxième à son frère François, nr. 483 (*1824, †1896) et la troisième au benjamin Georges, nr. 485 (*1830, †1919). Il paraît que seulement les descendants du petit-fils de Simon, Vincent, nr. 669 (*1886, †1940) résident encore à Pušča, i.e. à Sveta Magdalena (Sainte-Madeleine).

3. Les Jelačić de Buzin (branche de Pierre mentionné dans le brevet de 1579)
La branche la plus grande et la plus étendue des Jelačić du brevet de 1579 fut fondée par Pierre, nr. 8 (*~1566, †avant 1633). Son fils aîné Gabriel, nr. 16 (*~1610, †1661) continua la lignée principale ayant résidence dans les propriétés de Buzin; son deuxième fils, Jean, nr. 17 (*~1612, †1653/54) fonda une branche à part à Gubaševo, tandis que le troisième, François (junior), nr. 18 (*~1614, †1673/74), resta également sur sa part des propriétés à Buzin. Par leurs liaisons de mariage, ses fils acquirent, très probablement, encore des propriétés dans le comitat de Varaždin. De la branche principale furent issues, à la cinquième génération, les sous-branches à Gornje Zagorje et à Ratkovec, et à la huitième la sous-branche à Hum et à Hraščina. Il s’en ensuit que, dans son développement, la branche de Buzin donna, hormis sa lignée principale dans le Turopolje, encore quatre sous-branches: à Gubaševo, à Gornje Zagorje, à Ratkovec et à Hum. La sous-branche à Gornje Zagorje forma, à la septième génération, une “filiale” à Laduč. Ainsi, cette propriété dans le district de Brdovec vint-elle, pour une seconde fois, en possession de la famille Jelačić, après avoir été perdue, à la suite de l’extinction, à la sixième génération, de la sous-branche de Laduč des Jelačić de Prigorje. La “filiale” à Laduč se divise encore une fois, à la huitième génération, en formant, cette fois-ci, un “rejeton” à Jankomir. La sous-branche à Ratkovec s’étendit, à la huitième génération, sur les propriétés à Batina Gornja et à Varaždin, tandis que celle à Gubaševo se voit, déjà à la cinquième génération, divisée en famille de magnats et branche nobiliaire.

La branche principale à Buzin:
Comme l’on a déjà dit, la branche principale à Buzin et à Mala Mlaka continue avec Gabriel, juge nobiliaire du comitat de Zagreb. De ses fils, ce ne fut qu’Étienne, nr. 43 (*~1640, †1712) qui eut des enfants. Étienne se distingua dans le service d’État, en atteignant la fonction de vice-ban. Il se maria six fois et eut des enfants de son premier mariage avec Suzanne Stolneković, de son deuxième mariage avec Anne-Élisabeth Werneck von Freihoff, et, le plus grand nombre, de son quatrième mariage avec Hélène-Marthe Patačić. De ses fils, l’aîné Gabriel, nr. 69 (*~1665, †1708) resta dans la propriété familiale dans le Turopolje, le deuxième fils, Georges, nr. 71 (*~1670, †1714), fonda la sous-branche à Gornje Zagorje, tandis que le benjamin Pierre, nr. 80 (*1697, †1768), est le fondateur de la sous-branche à Zlatar (Ratkovec).
Antoine, nr. 235 (*~1730, †1786), le petit-fils de Gabriel (nr. 69), étendit les propriétés da la branche principale de Turopolje sur le territoire de la paroisse de Sainte-Claire, où, dans la propriété de Čehi il établit le siège de sa lignée, qui s’éteignit, dans la ligne aînée, avec son petit-fils Ljudevit-Ferdinand, nr. 383 (*1792, †1851), professeur de renommée de l’Académie de Zagreb et assesseur du tribunal du comitat de Zagreb. Le fils cadet d’Antoine, Daniel, nr. 305 (*1777, †1849), fonda la sous-branche à Hum et à Hraščina, qui s’éteignit déjà à la génération suivante (la neuvième de la gens!) avec son fils Édouard-Ferdinand-Théodore, nr. 389 (*1811, †1871). Édouard même acquit le titre de baron mais ne laissa pas de postérité. Ainsi, avec lui s’éteint la ligne cadette de la lignée principale, i. e. la sous-branche à Hum. Du coup, toute la lignée principale des Jelačić de Buzin touche, ainsi, à sa fin.

La sous-branche à Gornje Zagorje:
Le deuxième fils du vice-ban Étienne (nr. 43), capitaine à Sredičko, Georges (nr. 71), de la cinquième génération de la gens, fonda la sous-branche des Jelačić de Buzin à Gornje Zagorje, et cela dans les propriétés à Jezero et à Erpenja. De ses deux fils, seulement Alexandre, nr. 157 (*1708, †1783) continua la lignée, tandis que la lignée de son frère Ladislas, nr. 159 (*1711, †1746/49) s’éteignit déjà à la génération suivante (septième génération de la gens!) avec son fils, le chanoine de Zagreb, Ignace-Étienne, nr. 253 (*1744, †1813).
De onze enfants d’Alexandre, c’est avec George-Jean-Baptiste, nr. 241 (*1738, †1772), et Nicolas-Maximilien, nr. 244 (*1741, †1804), que la lignée continue. Georges (nr. 223) hérita des biens de famille à Gornje Zagorje, qu’il agrandit en acquérant la propriété de Pluska où il fit transférer le siège de la famille. De sa mère, il hérita la propriété de Konščica dans le district d’Okić. De ses enfants, ce ne fut que son fils Julien, nr. 307 (*1768, †après 1829) qui survécut à son père. Avec le fils de Julien, Adalbert, nr. 391 (*~1792, †1876), avocat du comitat de Zagreb, s’éteignit, dans sa lignée mâle, cette ligne aînée de la sous-branche de Gornje Zagorje des Jelačić de Buzin. Nicolas (nr. 244) prit possession de la plus grande partie de son héritage maternel dans le district de Brdovec (Laduč et Kraj), et fonda, pour la deuxième fois, une lignée des Jelačić à Laduč. Ce fut le fils cadet de Nicolas, Étienne, nr. 314 (*1784, †1856) qui hérita de la “filiale” à Laduč. Ladite “filiale” s’éteint avec son fils Richard-Vincent-Étienne-Victor, nr. 404 (*1816, †1876). Le fils aîné de Nicolas (nr. 244), le commandant Vincent-Simon, nr. 312 (*1776, †1824) fonda la lignée de Jankomir de ladite “filiale” de Laduč, après être venu en possession d’un énorme héritage de son épouse, Narcissa Jelačić (nr. 284) à Jankomir et cédé les propriétés dans le district de Brdovec à son frère cadet. Vincent-Simon eut deux fils qui continuèrent la lignée familiale. Le fils aîné, Charles-Vincent, nr. 396 (*1802, †1878), assesseur du tribunal dans plusieurs comitats, eut, de son mariage avec Françoise-Joséphine, comtesse Sermage, un fils unique, Julien-Louis-Nicolas, nr. 490 (*1835, †1908), célèbre donateur des immenses archives familiales à l’Académie croate (alors yougoslave) des Arts et des Sciences. Avec le fils de Julien, Jean-Maria-Georges-Hermann, nr. 602 (*1881, †1969), s’éteint, dans sa lignée mâle, la “filiale” de Jankomir, ainsi que la sous-branche de Gornje Zagorje dans son intégralité. Le fils cadet de Vincent (nr. 312), Albert-Joseph, nr. 399 (*1806, †1869), également assesseur du tribunal du comitat, eut une nombreuse postérité mais aucun de ses fils ne se maria.

La sous-branche à Ratkovec (Zlatar):
Le plus jeune fils du vice-ban Étienne (nr. 43), juge nobiliaire des comitats de Zagreb et de Virovitica, Pierre (nr. 80), de la cinquième génération de la gens, fonda la sous-branche à Ratkovec, grâce, le plus, à la dot et l’héritage de son épouse Barbara Kiš de Šaulovec. Cette branche des Jelačić de Buzin continue à exister encore aujour’hui, tant dans sa lignée principale que dans ses deux „filiales“ à Gornja Batina, voire à Varaždin.
Le seul fils de Pierre à avoir continué la lignée est Sigismond-Ljudevit, nr. 162 (*1722, †1771). Il se maria assez tard mais eut cependant un fils unique, Étienne-Jean, nr. 254 (*1770, †1847). Le nommé Jelačić de la septième génération de la gens eut, à la différence de ses ancêtres, une nombreuse postérité. Son fils aîné, Casimir-Antoine, nr. 320 (*1818, †1898), fut juge du Tribunal du district et continua la lignée principale de la sous-branche à Ratkovec. Le fils cadet d’Étienne (nr. 254) est Ladislas-Louis, nr. 321 (*1819, †1882), également juge du Tribunal du district, dont le fils acquit les propriétés à Batina Gornja et y établit une “filiale” à part, tandis que le plus jeune fils d’Étienne (nr. 254), Frédéric-Mathieu, nr. 323 (*1822, †1875) va fonder la soi-disante “filiale” de Varaždin.
La ligne principale de la sous-branche de Zlatar continue avec le fils unique de Casimir, Marcel-Nicolas, nr. 407 (*1851, †1892). De son mariage avec Ida Ožegović de Barlabaševec naquit un fils, Nicolas-Marcel, nr. 502 (*1880, †1934), capitaine de frégate, dont le fils Alexandre-Marcel-Robert-Donat, nr. 606 (*1919, †1988) est l’auteur de l’aperçu généalogique exhaustif de la famille Jelačić, achevé en 1979.
La sous-branche à Batina fut établie par Étienne-Antoine, nr. 412 (*1856, †1892), fils de Ladislas (nr. 321). Il eut des fils: Georges-Ladislas-Étienne, nr. 503 (*1887, †1948) et Jean, nr. 505 (*1889, †1938), dont les descendants vivent toujours.
La soi-disante “filiale” de Varaždin continue avec Oscar, nr. 416 (*~1855, †1898), dont les petits-enfants vivent aujourd’hui à Zagreb.

La sous-branche à Gubaševo:
Comme il fut déjà dit, cette sous-branche fut établie par Jean (nr. 17), de la troisième génération de la gens, le deuxième fils de Pierre (nr. 8), fondateur de la branche de Buzin. Les propriétés à Gubaševo, Jean les acquit par son mariage avec Catherine Gubaševečki. Pour le moment, l’on ne connaît que le nom d’un de ses enfants: son fils André, nr. 44 (*~1640, †1699/1706). Deux fils d’André, l’aîné Jean, nr. 81 (*~1674, †après 1739), et le plus jeune, André, nr. 87 (*1693, †1750), fondèrent deux sous-branches principales, tandis que la ligne de leur frère François, nr. 82 (*~1876, †après 1717), s’éteint avec son petit-fils Ignace-Antoine, nr. 268 (*1745), qui serait le même qu’Ignace (†1774/75), curé à Stupnik.
Jean (nr. 81) fonda la sous-branche qui, avec son petit-fils de la septième génération de la gens, sera érigée en majorat. Le fils de Jean qui continua la lignée fut Antoine, nr. 168 (*~1706, †1766), qui eut, de son mariage avec Barbara Grošić, une nombreuse postérité. Barbara Grošić apporta en mariage sa partie de son héritage maternel à Kurilovec, dans le Turopolje, ainsi que la partie lui incombant de son héritage paternel à Petrinja. Ainsi, Antoine fit-il transférer le siège familial du district de Gubaševo sur ces biens nouvellement acquis, tandis qu’à Gubaševo reste la ligne de l’oncle d’Antoine, André. Des douze enfants d’Antoine la lignée ne fut cependant continuée que par son fils François-Georges, nr. 259 (*1746, †1810). Il atteignit le grade de sous-maréchal, acquit le titre de baron ainsi que le statut de majorat pour cette sous-branche des Jelačić de Buzin, lequel statut passe à ses trois fils, certainement les plus célèbres Jelačić de l’histoire croate. Eux tous vont recevoir des lettres patentes leur conférant le titre de comte. L’aîné d’eux fut Joseph-Georges-François, nr. 332 (*1801, †1859), sans doute la personnalité la plus en vue de toute la gens, chef d’armée imbattu sur le champ de bataille, ban croate, patriote et réformateur. Le deuxième frère, Georges-François, nr. 335 (*1805, †1902), sous-maréchal et sous-capitaine du Royaume tripartite, fut également le dernier descendant mâle de cette lignée des Jelačić de Buzin. Le plus jeune des trois frères, Antoine-Pierre-François-Borgia, nr. 336 (*1807, †1875), obtint, lui aussi, le grade de sous-maréchal mais vécut, pour la plupart de sa vie, à l’étranger où il mourut. Malheureusement, aucun des frères n’eut de chance quant à sa postérité. Le ban n’eut qu’une fille, de son mariage avec la comtesse Sophie Stockau, qui mourut peu après la naissance. Les fils de Georges moururent tous avant son père tandis qu’à Antoine ne survécurent que des filles. D’elles, seulement une se maria mais dans ce mariage il n’y eut pas d’enfants. Ainsi, la lignée s’éteignit-elle à la moitié du XXe siècle dans sa ligne féminine aussi.
André (nr. 87) continua la lignée à Gubaševo où continuent à vivre ses descendants. L’unique fils d’André qui survécut, Antoine, nr. 179 (*1732, †1778), eut trois fils. La ligne de l’aîné Jean, nr. 274 (*1758, †1831) ne dépassa pas la génération suivante, alors que les deux autres, André, nr. 278 (*1770, †1840) et Joseph, nr. 279 (*1774, †1840) laissèrent une nombreuse postérité dont, dans le siècle passé, fleurissaient encore au moins sept lignées différentes.

4. Les Jelačić de Pretkovec (Krapina) (la branche de Gabriel du brevet d’armoiries de 1579)
La branche de Krapina fut établie par Gabriel, nr. 9 (*~1568, †1632), le plus jeune des frères mentionnés dans le brevet de 1579, et titulaire du nouveau brevet d’armoiries datant de 1614. On le trouve déjà tout au début du XVIIe siècle dans les propriétés de Krapina (Začretje) qu’agrandira, plus tard, son fils Balthasar-Adam (l’aîné), nr. 22 (*~1606, †1657) par une nouvelle acquisition à Pretkovec, lequel bien lui confère également la nouvelle épithète (“de Pretkovec”). Des deux mariages de Gabriel (nr. 9) naquirent au moins sept enfants mais la lignée ne continue qu’avec Balthasar (nr. 22). Du mariage de Balthasar avec Judith Trgovčić, l’on ne connaît que deux fils, dont seulement un, Balthasar-Adam (junior), nr. 50 (*~1650, †1700), atteignit l’âge adulte. Il se maria également deux fois et eut au moins quatorze enfants mais le seul à avoir laissé de la postérité fut un fils de son second mariage avec Judith Bužan, Georges-Joseph, nr. 101 (*~1698, †1755/60), pendant des années juge nobiliaire du comitat de Varaždin, que les sources évoquent en général sous son second prénom. Dans son premier mariage avec Anne Reš (Rees) naquit le chanoine de Zagreb, Simon-Gabriel, nr. 182 (*1731, †1797). Dans son second mariage avec la baronne Anne-Rosine Vojnović il eut un fils appelé Dizmo, nr. 184 (*~1741, †1794), commandant, dont le nom vient clore la branche de Krapina, déjà à la sixième génération de la gens.

Aperçu sommaire de l’arbre généalogique des Jelačić de Bišević
Comme fondateur de la branche des Jelačić de Bišević l’on cite Christophe, nr. 1 (*~1540, †après 1590), qui fut dans le service du ban François Frankopan de Slunj qui lui fit don, en 1569, du bien Bišević. Pour le moment l’on ne dispose pas de sources authentiques nous révélant les ancêtres immédiats de Christophe. De Christophe l’on peut suivre une ligne généalogique ininterrompue à travers six générations jusqu’à l’extinction de la branche au début du XIXe siècle. Il nous est parvenu les noms de deux de ses fils: Gabriel (l’aîné), nr. 2 (*~1570, †1637/38), avec qui la lignée continue, et Vuk, plus jeune, nr. 3 (*~1580, †1646/48), capitaine de Letovanić, qui eut seulement une fille.
Avec les deux fils de Gabriel (l’aîné), nr. 2, et Suzanne Ajtić la branche se divisa en deux sous-branches: l’aînée, à laquelle incomba, en plus de la propriété familiale à Bišević, une partie de l’héritage maternel à Zameršje, et la cadette qui établit son siège familial à Raven et Čanjevo, dans le comitat de Križevci, lesquels biens vinrent en possession du fils cadet de Gabriel par son mariage avec Hélène Praškovečki.

1. La sous-branche aînée à Bišević et Zameršje
La lignée principale continue avec Gabriel (junior), nr. 7 (*~1610, †1637/38), fils aîné de Gabriel (nr. 2). Il mourut jeune, peu après son mariage avec Judith Ličković, en laissant un fils, Jean (l’aîné), nr. 11 (*~1635, †1673/78), sans doute le seul descendant de Gabriel (nr. 2). Jean épousa Anne-Rosine Gušić, la fille d’André et de Marie Posarelli. La mère d’Anne épousa, en secondes noces, Christophe Delišimunović, baron de Kostanjevec, qui, n’ayant pas de postérité, adopta son beau-fils, c’est-à-dire le mari de sa belle-fille, avec leur fils aîné. Jean mourut peu après l’adoption, laissant, en outre du fils aîné François-Christophe, nr. 18 (*1666, †1712), adopté Delišimunović, les fils Vuk-André, nr. 19 (*~1668, †après 1673), Georges-Sigismond, nr. 20 (*~1670, †1701/06) et Jean-Antoine, nr. 21 (*~1671, †1705/06).
François-Christophe Jelačić de Bišević, adopté Delišimunović (nr. 18), baron, comte, général de division, épousa Barbara-Sidonie Peranski, l’un des derniers membres de la célèbre famille Peranski de Perna, après les Zrinski certainement le plus célèbre “rejeton” de la famille Šubić de Bribir. De cette union il n’y eut malheureusement pas de postérité et François-Christophe mourut en tant que dernier descendant mâle de la lignée principale de la branche de Bišević. De trois de ses frères, Vuk-André (nr. 19) mourut dans l’enfance, le plus jeune, Jean-Antoine (nr. 21) ne se maria pas, et ce ne fut que Georges-Sigismond (nr. 20) qui eut des enfants, à savoir une fille, Anne, nr. 37 (*~1692, †1719), qui, par son mariage avec Nicolas Jelačić de Buzin (Jelačić I, nr. 74) forma l’une de pas tellement rares liaisons entre les deux familles Jelačić. Anne est le dernier membre de la lignée principale des Jelačić de Bišević.

2. La sous-branche cadette à Raven
Comme il fut déjà dit, la sous-branche à Raven commence avec Georges (nr. 9), fils cadet de Gabriel (nr. 2). De son union avec Hélène Praškovečki, qui lui apporta en dot des propriétés dans le comitat de Križevci, naquit un fils unique, qui, à son tour, laissa une nombreuse descendance, dont quatre fils continuèrent la lignée. Le pouvoir économique de Georges aurait dû être considérable puisqu’il maria ses trois filles dans des familles influentes: Judith-Marie (nr. 12) épousa un riche propriétaire de Bežanec, Georges Gorup; Catherine (nr. 13) épousa Ladislas (junior) Orehovečki (Orehoci), neveu du vice-ban et baron Gaspar Orehovečki de Guščerovec, dans le comitat de Križevci, tandis que Marthe (nr. 16) entra dans une famille en ascension sociale de Turopolje, les Škrlec de Lomnica.
François, nr. 14 (*~1652, †1709), fils unique de Georges (nr. 9), eut, avec sa seconde épouse, au moins quinze enfants. Quatre parmi eux laissèrent une descendance: Jean (l’aîné), nr. 26 (*1690, †1755/57), Jacob-Christophe, nr. 30 (*1695, †1740), Ignace-Antoine, nr. 35 (*1701, †1773) et Étienne-Isaac, nr. 36 (*1704, †1760/61).
Jean (nr. 26) se maria deux fois mais n’eut des enfants que dans son second mariage avec Barbara Kašnar. Son fils Joseph-Georges, nr. 39 (*1723, †1766/68) mourut sans descendance; l’une de ses deux filles qui survécurent à leurs parents, Catherine-Claire, nr. 38 (*1720, †1760), épousa, en ses premières noces, l’un des Jelačić du brevet de 1579, Jean-Joseph de la sous-branche de Hrastina de la branche de Prigorje, qui se servait également de l’épithète de la branche de Buzin (les Jelačić I., nr. 116).
Jacob-Christophe (nr. 30) se maria également deux fois. De ses enfants, ce ne fut qu’une fille, Marie-Rosalie-Judith (nr. 44), mariée à Ignace Kašnar, qui survécut à son père.
Ignace-Antoine, lui aussi, conclut deux mariages: de ses secondes noces avec Claire Somšić fut issu Michel, nr. 48 (*~1750, †1816), qui n’eut pas d’enfants et représente, ainsi, le dernier membre mâle des Jelačić de Bišević. La fille d’Ignace est également Barbara, nr. 54 (*1769, †1840), le dernier enfant connu de lui, qui mourut certainement après 1839, comme dernier membre de toute la famille Jelačić de Bišević.
Étienne-Isaac (nr. 36) eut, de son premier mariage, deux fils qui, les deux, atteignirent l’âge adulte: Casimir-Ladislas, nr. 55 (*1725, †1788) et Ignace, nr. 56 (*~1730, †après 1806) mais, à en juger d’après les documents, aucun des deux ne se maria. Avec sa seconde épouse, Anne Levačić, Étienne-Ignace eut un fils qui mourut dans le bas âge et une fille, Dorothée-Barbara, nr. 58 (*1753, †1836), qui épousa Grégoire Marković.
Ainsi, la famille Jelačić de Bišević s’éteint-elle à la sixième génération.
Au total, l’ouvrage cite 691 membres de la famille Jelačić, des branches de Prigorje, Pušča, Buzin et Pretkovec à travers douze générations, tandis que des Jelačić de Bišević, l’on y recense 58 membres à travers six générations. À la fin de l’ouvrage, l’on trouvera également des tableaux généalogiques (version texte et image), ainsi que la liste alphabétique de tous les membres de la famille traités, avec leurs conjoints et l’immédiate belle-famille (parents des épouses des membres mâles).

Traduit par Jelena Puškarić

Diese genealogische Abhandlung versucht aufgrund einer strengen Evalu­ation der bekannten Quellen sämtliche historisch begründete verwand­schaft­liche Beziehungen zwischen den Angehörigen aller kroatischen Linien des weitverzweigten Jelačić-Geschlechtes herzustellen, sowie das Stammgut jeder Familie (Familienfideikomiss), das nicht nur die Stellung im Stammbaum sondern auch das Prädikat einzelner Zweige bestimmt, zu erforschen.
Trotz einer umfangreichen Bibliographie über die Familie Jelačić, die bis heute gesammelt werden konnte, wurde kein kritischer und vollständiger Stammbaum veröffentlicht. Als Referenzwerk diente dem Autor während seiner Forschung das auf die Familie Jelačić bezogene Schlagwort des im Jahr 2005 veröffentlichten sechsten Bandes des Kroatischen Biographischen Lexikons (weiter HBL), das von Tatjana Radauš verfasst wurde (HBL, 6., 2005, S. 378-387), sowie die grosse Abstammungstafel, die Aleksandar Jelačić unter dem Titel Das Geschlecht Jelačić (weiter AJR) im Jahr 1979 beendete und als Druckvorlage publizierte. Diese Arbeit, obwohl sie in ihrer Gesamtheit eigentlich schwer als eine ausschlieslich wissenschaftliche Quelle perzipiert werden kann, ist ohne Zweifel ein Ergebnis zahlreicher wissenchaftlich-kritischer aber zuweilen auch mehr oder weniger enthusiastischer Bemühungen sowie familiär-traditioneller Überzeugungen.
Die Aufteilung des Textes folgt der Struktur der früheren in der Tkalčić-Reihe veröffentlichten Arbeiten desselben Autors. Über jeden Familien­angehörigen wurden 3 Datengruppen erforscht. Die erste Gruppe umfasst alle Quellen, die die genaue Stellung des einzelnen Angehörigen im Stammbaum bestimmen. Die Dokumente sind gemäss ihrer Bedeutung für die Klärung dieser Frage und nicht nach der Chronologie ihrer Entstehung vorgeführt. Die zweite Gruppe besteht aus Unterlagen, die ausschliesslich zur Lebenszeit eines bestimmten Familienangehörigen entstanden. Sie bestätigen aufgrund einer genauen Zeitangabe die Angaben der ersten Gruppe und verknüpfen jeden einzelnen auf diese Weise ermittelten Angehörigen mit anderen Schlüssel­informationen aus seiner Biographie. Natürlich sind die Unterlagen dieser Sondergruppe crhonologisch aufgereiht. Die dritte Gruppe setzt sich dann mit diesen auf diese Art und Weise gesammelten und eingeordneten Unterlagen auseinander, ergänzt sie mit zusätzlichen Informationen aus der Literatur, erläutert mögliche Unklarheiten, zieht Schlüsse oder äussert Vermutungen. Ein ähnliches Verfahren wurde auch bezüglich der EhepratnerInnen angewendet.
In der kroatischen Geschichte kommt das Geschlecht Jelačić in den Quellen systematisch relativ spät vor, erst in der zweiten Hälfte des 16. Jhs. Natürlich ist die Situation im Bereich der Literatur ganz anders, aber die durch historische Unterlagen belegten Informationen über die Familie sind eher spärlich und ihr Verhältnis zu den authentischen Geschlechtern völlig unklar und durchaus fraglich.
Eine der ersten Erwähnungen des Geschlechtes, das später am häufigsten das Prädikat “von Buzin” tragen wird, ist eigentlich sein Wappenbrief, den der Familie König Rudolf von Habsburg am 15. Dezember 1579 in Prag erteilte, und der, nach Ivan Bojničić, auf dem Kroatischen Landtag im Jahr 1587 verlautbart wurde. Er bezieht such auf Ivan (Nr. 2), sowie seine Brüder Juraj (Nr. 5), Nikola (Nr. 7), Petar (Nr. 8) und Gabrijel (Nr. 9). Diese vier Brüder gründeten vier Familienzweige: von Prigorje (Brdovečko), von Pušča, von Buzin (in Turopolje) und von Pretkovec (bei Krapina). Etwas davor meldete sich in den Quellen auch das Geschlecht Jelačić von Bišević. Sein Stammvater war Krsto (Nr. 1), dem am 9. Mai 1569 Banus Franjo Frankopan Slunjski wegen seines treuen Dienstes den Grundbesitz Bišević unter der Stadt Gora am Fluss Kupa abtrat. Bis heute fand man keine glaubwürdige Quelle, die diese zwei Geschlechter verknüpfen würde.

Quellenübersicht
Die wichtigsten Quellen, die in dieser Abhandlung benutzt wurden, sind natürlich Familienarchive verschiedener Familienzweige. Das bedeutendste stammt natürlich vom Geschlecht aus dem Wappenbrief vom Jahr 1579 ab. Das Schicksal des Familienarchivs der Linie von Bišević ist bis heute unbekannt. Die Tatsache, dass die bestehenden Familienarchive erschlossen und mit Katalogen, analytischen Inventaren und zufriedenstellenden Regesten versehen sind, ist von grosser Bedeutung. Sie werden zum grössten Teil im Archiv der Kroatischen Akademie der Wissenschaften und Künste und im Staatsarchiv in Zagreb aufbewart. Nicht weniger wichtig sind auch die Archive anderer Familien die zur Familie Jelačić verwandschaftliche oder verschiedene Vermögens- und Rechtsbeziehungen pflegten. Ausser der angeführten Familiennachlässe und –Registraturen, als unumgängliche Quelle fur alle genealogischen Forschungen gelten auch einige allgemeine Archivsammlungen. An erster Stelle handelt es sich dabei um die Akten der glaubwürdigen Orte des Zagreber und Čazmaner Kapitels im Erzbischöflichen Archiv in Zagreb sowie um die Sammlung “Documenta” im Archiv der Kroatischen Akademie der Wissenschaften und Künste.
Die Erforschung des Stammbaums anhand der Matrikel war eine grosse Herausforderung, da der Autor mehr als dreissig Pfarreien aufzählen musste, auf deren Gebiet die Familienangehörigen getauft, verheiratet oder begraben wurden. Dazu kamen auch noch allgemein bekannte Schwierigkeiten jeder Matrikelforschung, besonders in unseren Umständen, wie z. B., dass keine Matrikel aus dem 16. Jh. für das kroatische Binnenland vorliegen, und die aus dem 17. Jh. können an den Fingern abgezählt werden. Die ältesten sind dann noch meistens schwer beschädigt oder es fehlen Belege von einigen Monaten bis zu einigen Jahren. Auch die Tatsache, dass die Matrikel überall zerstreut sind, erleichter die Forschung nicht. Letzten Endes ist hervorzuheben, dass für diese Arbeit nur die Matrikel benutzt wurden, die in Kirchen- oder Staatsarchiven gänzlich zugänglich sind. Die Matrikel der Pfarr- und örtlichen Standesämter wurden nicht berücksichtigt, was natürlich für die noch bestehenden Familienlienien von gewisser Bedeutung ist. Dem Autor standen die Angaben bis zum Ende des 19., bzw. bis zum Anfang des 20. Jhs. zur Verfügung, bzw. sie reichen bis zur XI. Generation für alle Geschlechteszweige und XII. Generation der ältesten Familienlinien.

Familiengrabstätten des Adelsgeschlechtes Jelačić
Die älteste und grösste Familiengrabstätte des Geschlechtes aus der Schenkungsurkunde vom Jahr 1579 befindet sich im Franziskanerkloster und späterer Pfarrkirche in Marija Gorica, wo die Familienangehörigen aller Zweige bestattet wurden. Einzelne Zweige hatten aber auch ihre eigene Familiengrabstätten in ihren Patronatskirchen oder als separate Objekte auf ihren Grundbesitzen. So richtete Vuk Jelačić aus dem Familienzweig Prigorje (Nr. 108) ein Grabmal in der Pfarrkirche in Stenjevec, wo ausser ihm auch andere Familienmitglieder dieses Zwieges und sogar des Zweiges Buzin, der später die Grundbesitze des Zweiges Prigorje erbte, begraben wurden. Die Angehörigen des Familienzweiges Pušča hatten ihre Grabstätte in der Kapelle der hl. Maria Magdalena. Die ursprüngliche Familiengruft des Hauptzweiges Buzin befand sich höchstwahrscheinlich in der Pfarrkirche des hl. Georg in Odra. Nach dem Erwerb des Gutes Čehi in der zweiten Hälfte des 18. Jhs., wurde die Familiengrabstätte in die Pfarrkirche der hl. Klara verlegt. Die Nebenlinie des Zweiges Buzin in Gornje Zagorje, errichtete ihre Grabstätte in Perjavica auf der Grundherrschaft Jankomir, die nach dem Ersten Weltkrieg verlassen wurde. Die sterblichen Überreste wurden dann in die neue Grabstätte unter den kleinen Arkaden auf dem Friedhof Mirogoj verlegt. Die Nebenlinie Ratkovec des Zweiges Buzin verfügte über eine Familiengruft unter dem Chor in der Pfarrkirche in Zlatar, wo viele Familienmitglieder ihre letzte Ruhestätte fanden. Später erwarb die Familie eine Familiengruft unter den grossen Arkaden auf dem Friedhof Mirogoj. Eine Abzweigung dieser Nebenlinie in Batina hatte dort (bei hl. Jakob) ihren Familiengrab. Die Magnatenfamilie von Buzin hatte ohne Zweifel ihre erste Familiengrabstätte in der Kirche der hl. Barbara in Brest errichtet, die eine Filiale der Pfarrei in Petrinja (später Pfarrei Mala Gorica) war. Später errichtete man eine Gragbstätte auf dem Friedhof des hl. Georgs in Zagreb und endlich unter den grossen Arkaden von Mirogoj, wo zu Beginn des 20. Jhs. alle sterblichen Überreste der Familienmitglieder übertragen wurden. Seine ewige Ruhestätte fand dieser Zweig aber erst im Jahr 1933, als alle Angehörigen ausser Banus Josip, seinem Töchterchen und seinem Bruder Antun (insgesamt 11 Personen), in das monumentale Grabmal auf dem Grundbesitz in Novi Dvori übertragen wurden. Die Grabstätte unter Arkaden von Mirogoj wurde verlassen und nur durch ein Zusammentreffen von Umständen blieben die Überreste von Josip, Antun und Anica Jelačić im Grab der Hofkapelle des hl. Joseph in Novi Dvori. Die erwähnete Kapelle wurde nie als Familiengrabstätte vorgesehen, sie sollte eigentlich nur als vorläufige Begräbnisstätte bis zum Bauabschluss der grossen Familiengruft fungieren. Erst im Jahr 1992, nach einer gründlichen Renovierung der Kapelle des hl. Joseph sowie der Familiengrabstätte in Novi Dvori, wurden die sterblichen Überreste von Banus Josip, seinem Bruder Antun und Töchterchen Ana aus dem vorläufigen Grab in die Familiengrabstätte überführt, und so wurden dort 14 Angehörige dieses Zweiges begraben.

Ein kurzer Überblick über den Stammbaum des Adelsgeschlechtes Jelačić aus dem Wappenbrief vom Jahr 1579
Der erste in den historischen Quellen erwähnte Jelačić, der zweifellos dem Geschlecht angehörte, dem neben der Bestätigung des Adelstitels auch der Wappenbrief aus dem Jahr 1579 erteilt wurde, war Ivan, Nr. 1 (*~1520 †vor 1569). Er war Vater des Wappenbriefempfängers und zugleich der erste historisch belegte Familienangehörige, dem eine ununterbrochene Stammfolge entstammt. Seine vier Söhne waren die Stammväter von 4 Hauptzweigen des Geschlechtes.

1. Die Jelačić von Prigorje (der Zweig des Ivan aus dem Wappenbrief vom Jahr 1579)
Diesen Hauptzweig gründete Ivan, Nr. 2 (*~1550 †nach 1619). Als ältester der vier erwähnten Brüder, der Söhne Ivans, erbte Ivan das Stammgut Brdovec mit Hauptwohnsitz und Kurie in Prigorje und erhielt das Prädiktat nach diesem Toponym. Von seinen zwei Söhnen setzte der ältere Mihael, Nr. 10 (*~1588 †1652/54), die Familienline fort, während die Linie des jüngeren Sohnes Nikola, Nr. 13 (*~1600 †1645), schon in der nächsten Generation erlosch.
Die zwei Söhne von Mihael (Nr. 10) gründeten zwei Nebenlinien des Zweiges Prigorje: die Nebenlinie in Laduč stammt vom ältesten Krsto, Nr. 27 (*~1618 †1683/85), und die Nebenlinie in Hrastina vom jüngsten Mihael, Nr. 34 (*~1636 †vor 1687). Der mittlere Bruder Juraj, Nr. 32 (*~1630 †1674) führte den Hauptzweig in Prigorje fort.

Nebenlinie in Laduč:
Diese Linie setzte Franjo, Nr. 51 (~1650 †nach 1695), Sohn von Krsto fort, aber er kriegte nur Töchter und so erlosch diese erste Nebenlinie der Familie Jelačić in Laduč im männlichen Geschlecht schon in der nächsten Generation.

Hauptzweig in Prigorje Brdovečko:
Juraj (Nr. 32), der den Hauptzweig fortsetze, hatte drei Söhne: der älteste Ivan, Nr. 52 (*~1662 †1709), wurde zum Priester geweiht und zum Generalvikar des Paulinerordens gewählt, der jüngere Gabrijel, Nr. 53 (*~1664 †1703/04), führte die Linie fort, während das Schicksal des jüngsten Juraj, Nr. 54 (*~1666 †nach1698), unbekannt blieb, obwohl die Möglichkeit besteht, dass dieser Juraj einer der Stammväter des Zweiges Tuhelj war. Diese Nebenlinie wäre dann die dritte, aber für diese Vermutung gibt es keine historisch klar belegte Beweise.
Gabrijel (Nr. 53) hatte mit seiner Frau Barbara Bedeković Söhne Vuk, Nr. 108 (*1699 †1770), und Juraj, Nr. 111. (*1703 †1758). Juraj (Nr. 111) wurde Vizegespan der Zagreber Gespanschaft, aber er hatte nur eine Tochter, die ihn überlebte. Vuk (Nr. 108) war gewiss eines der angesehensten Mitglieder des ganzen Geschlechtes, nicht nur des Zweiges Prigorje. Er hatte eine erolgreiche militärische Laufbahn und wurde Oberstleutnant. Er steigerte auch die wirtschaftliche Kraft der Familienzweiges. Ab der Mitte des 18. Jhs. gab er das Prädikat “von Prigorje” auf und entschied sich für das das Prädikat “von Buzin”, obwohl die Frage offen bleibt, aufgrund welchen Rechts. Von seinen zahlreichen Nachkommen hatten die Kinder Juraj Vuk Stjepan, Nr. 188 (*1738 †1807), Ivan Petar Ladislav, Nr. 190 (*1742 †1813), und Baltazar, Nr. 195 (*1751 †1804). Die Kinder von Juraj Vuk Stjepan (Nr. 188) überlebten ihre Eltern nicht. Ivan Petar Ladislav (Nr. 190) verwaltete vorbildlich seinen Teil der grossen Erbschaft im Bezirk Brdovec und erweiterte seinen Besitz durch neuen Erwerb. Ihn erbte seine Tochter Narcisa Amalija, Nr. 284 (*1782 †1828). Da aber auch der dritte Bruder Balthasar (Nr. 195) nur Töchter hatte, war Ivan Petar Ladislav der letzte männliche Nachkomme des Hauptzweiges Prigorje. Seine Tochter Narcisa (Nr. 284) heiratete Vinko Jelačić von Buzin (Nr. 312) der Nebenlinie Laduč, die dem Zweig Gornje Zagorje und dem Hauptzweig Buzin entstammte. Die beiden gründeten eine Nebenlinie in Jankomir auf der Grundlage des grossen Herrschaftsgutes, das sie von ihrem Vater erbte. Das letzte Mitglied des Hauptzweiges Prigorje war allredings nicht Narcisa sondern ihre Cousine Cecilija, Nr. 287 (*~1782 †nach 1843), Tochter von Balthasar (Nr. 195).

Nebenlinie in Hrastina:
Mihael (Nr. 34) hatte zwei Söhne, Petar, Nr. 56 (*~1670 †1707/12) und Stjepan, Nr. 59 (*~1678 †nach 1740). Das Schicksal von Petar (Nr. 56) ist nicht sicher, aber es besteht die Möglichkeit, dass er der Petar war, der gemeinsam mit Juraj, vuelleicht seinem Cousin, Nr. 54, in Tuhelj auftauchte, wo die beiden am Ende des 17. Jhs. ihre Kindern tauften. Petar wäre demnach der Grundbesitzer der Kurie in Glogovec, die später zum Hauptwohnsitz der Jelačić von Tuhelj wurde. Stjepan (Nr. 59) setzte die Linie in Hrastina fort. Mit seiner Frau hatte er mindestens sechszehn Kinder. Die Nachkommen hatten Ivan Josip, Nr. 116 (*~1708 † 1758), Baltazar, Nr. 121 (*~1722 †1763/66), und Antun, Nr. 131 (*~1740 †1800). Ivan Josip (Nr. 116) war der Adelsrichter der Zagreber Gespanschaft und aus seiner Ehe mit Katarina Klara Jelačić von Bišćević (Jelačić II., Nr. 38) stammten mindestens sieben Kinder, von denen das reife Alter nur zwei Töchter erreichten. Der einzige Sohn von Baltazar (Nr. 121), Juraj Franjo, Nr. 216 (*1763 †1824), war der Beisitzer der Gerichtstafel der Varaždiner Gespanschaft, aber es scheint, dass er kinderlos war. Antun (Nr. 131) hatte vier Söhne, welche den Vater überlebten, aber keiner von ihnen hatte Nachkommen und so erlosch die Nebenlinie in Hrastina im männlichen Geschlecht mit Josip, Nr. 221 (*1785 †1841/42), Sohn von Antun. Josip (Nr. 221) war auch der letzte Nachkomme des ganzen Hauptzweiges Prigorje, natürlich ausgenommen der Familienlinie Jelačić von Tuhelj, die auch heute floriert. Noch immer gibt es aber keine unbestreitbaren Beweise, dass es sich dabei um eine Abzweigung der Linie Prigorje handelt.

Die Jelačić in Tuhelj:
Man geht davon aus, dass diese Familienlinie auch zum Hauptzweig Prigorje aus dem Wappenbrief vom Jahr 1579 gehört. Wie schon erwähnt wurde, waren die ersten Mitglieder der Familie Jelačić, die in den Matrikeln der Pfarrei von Tuhelj vorkommen, ein gewisser Juraj und ein gewisser Petar, die nach den Zeitangaben der Taufe ihrer Kinder, in der zweiten Hälfte des 17. Jhs. geboren wären. Es könnte sich dabei um vom Hauptzweig Prigorje abstammenden Juraj (Nr. 54) und von seiner Nebenlinie in Hrastina abstammenden Petar (Nr. 56) handeln. Falls diese Vermutung bestätigt wird, hätte Juraj (Nr. 54) einen Sohn, der auch Juraj, Nr. 112 (*1698 †nach 1724), hiess. Der Sohn von Petar (Nr. 56) hiess Gabrijel, Nr. 113 (*1701). Man weiss, dass Juraj eine Tochter hatte, aber über die Nachkommen von Gabrijel ist nichts bekannt. In dieser Generation taucht in Tuhelj auch ein Ivan, Nr. 115 (*~1696 †nach 1724), auf, dessen unmittelbaren Vorfahren uns unbekannt bleiben, aber es könnte sich dabei um den schon erwähnten Juraj (Nr. 54) oder Petar (Nr. 56) handeln. Es scheint aber, dass keine Kinder Ivans ihre Eltern überlebten, was wiederum nicht mit absoluter Sicherheit bestätigt werden kann. In der nächsten Generation (IV. Generation der Nebenlinie in Tuhelj, bzw. VIII. Generation des Geschlechtes aus dem Wappenbrief vom Jahre 1579), erschienen in Tuhelj noch vier Angehörige der Familie, deren Eltern zur Zeit noch unbekannt sind, darunter auch Ivan, Nr. 288 (*~1750 †1822), von welchem alle heutigen Angehörigen der Familie von Tuhelj abstammen. Von vier Söhnen des Ivan, setzte nur wieder ein Ivan, Nr. 364 (*1780 †nach 1825), die Familienlinie fort, welcher, wie es scheint, sogar sechs Söhne hatte. Alle Söhne hatten Nachkommen, aber die Linie führten nur zwei von ihnen fort. So hatte der Sohn von Ivan, Mirko, Nr. 450 (*~1806 †nach 1865) viele Nachkommen, von denen Stjepan, Nr. 554 (*1836 †1908), Franjo, Nr. 559 (*1849 †1915) und Pavao, Nr. 561 (*1854 †1940), Kinder hatten. Der Bruder von Mirko, Antun, Nr. 453 (*1811 †nach 1859), kriegte einen Sohn, Andrija, Nr. 568 (*1841 †1894). Ihre Nachkommen leben noch heute in Tuhelj.

2. Die Jelačić von Pušča (der Zweig des Juraj aus dem Wappenbrief vom Jahr 1579)
Juraj aus Pušča, Nr. 5 (*~1560 †nach 1614), wird in den historischen Quellen als Lehnsmann von Nikola Gregorijanec mit seinen Grundbesitzen bei Susedgrad am Ende des 16 Jhs. erwähnt. Er ist ohne Zweifel Juraj aus dem Wappenbrief und Vater von Michael, Nr. 15 (*~1605 † nach 1650). Von diesem Mihael, der das Prädikat “von Pušča” trug, und seiner Frau geb. Trgovičić, stammt der ganze Zweig Jelačić von Pušča ab, der in der III. Generation (IV. Generation des Geschlechtes!) mit Stjepan, Nr. 39 (*~1640 †vor 1690), fortgefürht wurde. Die Stammfolge kann bis heute unuterbrochen verfolgt werden.
Von seinen drei Söhnen setzte Petar d. Ä., Nr. 63 (*~1675 †1729./32), die Familienlinie fort. Aus einer unehelichen Beziehung mit Helena Grdanović hatte er auch Sohn Ivan, br. 135 (*1708 †nach 1769). Als erwähnte Beziehung durch die Eheschliessung legitimiert wurde, wurde er zum rechtmässigen Erben seines Vaters. Er setzte die Familienline fort und erbte das Hersschaftsgut in Pušča. Von seinen zwei Söhnen hatte nur der ältere Petar, Nr. 227 (*1729 †1798), Kinder, die ihre Eltern überlebten. Von zwei Söhnen des Petar, setzte die Linie nur Ivan, Nr. 295 (*1760 †nach 1818), fort. Er hatte viele Nachkommen, aber von ihnen hatte nur sein Sohn Ivan, Nr. 377 (*1790 †1869), auch Söhne. Die Brüder teilten zum ersten Mal die Familie Jelačić von Pušča in drei Zweige auf.
Die erste Nebenlinie des Zweiges Pušča stammt von Šimun, Nr. 479 (*1816 †1898), ab, die zweite von seinem Bruder Franjo, Nr. 483 (*1824 †1896), und die dritte vom jüngsten Juraj, Nr. 485 (*1830 †1919). Es scheint, dass heute nur die Nachkommen von Vinko, Nr. 669 (*1886 †1940), dem Enkel von Šimun, ihren Wohnsitz in Pušča, bzw. Sveta Magdalena, haben.

3. Die Jelačić von Buzin (der Zweig des Petar aus dem Wappenbrief vom Jahr 1579)
Den Zweig mit der grössten Anzahl der Nebenlinien des Geschlechtes aus dem Wappenbrief vom Jahr 1579, gründete Petar, Nr. 8 (*~1566 †vor 1633). Sein ältester Sohn Gabrijel, Nr. 16 (*~1610 †1661), setzte den Hauptzweig auf den Herrschaftsgütern von Buzin, der jüngere Bruder Ivan, Nr. 17 (*~1612 †1653/54), gründete eine neue Nebenlinie in Gubaševo, während der jüngste Franjo d.J., Nr. 18 (*~1614 †1673/74), in Buzin blieb und verwaltete seinen Teil des Grundbesitzes. Seine Söhne sollten aber durch ihre Vermählungen die Grundbesitze in Varaždiner Gespanschaft erworben haben. Dem Hauptzweig entstammten in der V. Generation auch die Nebenlinien in Gornje Zagorje und Ratkovec, und in der VIII. Generation die Nebenlinien in Hum und Hraščina. Demnach hat der Zweig Buzin in Folge seiner Entwicklung ausser dem Hauptzweig in Turopolje noch 4 Nebenlinien hervorgebracht: in Gubaševo, Gornje Zagorje, Ratkovec und Hum. Von der Nebenlinie in Gornje Zagorje schied in der VII. Generation eine neue Abzweigung in Laduč aus, wodurch das Gut im Bezirk Brdovec schon zum zweiten Mal in Besitz der Familie Jelačić gelangte, nachdem es durch das Aussterben der Nebenlinie in Laduč in der VI. Generation des Geschlechtes Prigorje verloren worden war. Von dieser Abzweigung in Laduč löste sich in der VIII. Generation eine Nebenlinie in Jankomir los. Die Nebenlinie in Ratkovec teilte sich in der VIII. Generation in Nebenlinien in Batina Gornja und Varaždin auf, während sich die Nebenlinie in Gubaševo schon in der V. Generation in Magnaten- und Adelslinie trennte.

Hauptzweig in Buzin:
Wie schon erwähnt, den Hauptzweig in Buzin und Mala Mlaka setzte Gabrijel fort, Adelsrichter der Zagreber Gespanschaft. Von seinen Söhnen hatte aber nur Stjepan, Nr. 43 (*~1640 †1712), Kinder. Stjepan hatte eine erfolgreiche Karriere im Staatsdienst und wurde zum Vizebanus. Er ehelichte sogar sechs Frauen: Kinder hatte er aus erster Ehe mit Suzana Stolneković, aus zweiter Ehe mit Ana Elizabeta Werneck von Freihoff, und die anderen (die Mehrheit) stammten aus seiner vierten Ehe mit Helena Marta Patačić. Insgesamt hatte er mindestens 12 Kinder. Von seinen Söhnen hiess der älteste wieder Gabrijel, Nr. 69 (*~1665 †1708), und er blieb auf dem Stammgut in Turopolje, der jüngere Juraj, Nr. 71 (*~1670 †1714) gründete die Nebenlinie in Gornje Zagorje, und der jüngste Petar, Nr. 80 (*1697 †1768) eine Nebenlinie in Zlatar (Ratkovec).
Antun, Nr. 235 (*~1730 †1786), der Enkel von Gabrijel (Nr. 69), erweiterte den Besitz des Hauptzweiges in Turopolje auf das Gebiet der Pfarrei der hl. Klara, wo auf dem Gut Čehi die Familienlinie ihren Hauptwohnsitz hatte. Die ältere Linie erlosch aber mit dem Enkel von Antun, Ljudevit Ferdinand, Nr. 383 (*1792 †185), einem angesehenem Professor der Zagreber Akademie und Beisitzer der Gerichtstafel der Zagreber Gespanschaft. Der jüngere Sohn von Antun, Danijel, Nr. 305 (*1777 †1849), gründete die Nebenlinie des Hauptzweiges Buzin in Hum und Hraščina, welche aber schon in der nächsten Generation (IX. Generation des Geschlechtes!) mit Danijels Sohn Eduard Ferdinand Teodor, Nr. 389 (*1811 †1871), erlosch. Eduard wurde sogar Barontitel verliehen, aber da er keine Nachkommen hatte, ging nicht nur diese jüngere Nebenlinie sondern auch der ganze Hauptzweig des Geschlechtes Buzin ein.

Nebenlinie in Gornje Zagorje:
Der zweite Sohn des Vizebanus Stjepan (Nr. 43), Juraj (Nr. 71), Hauptmann in Sredičko, der zur V. Generation des Geschlechtes gehörte, gründete die Nebenlinie der Famile Jelačić von Buzin in Gornje Zagorje auf den Herschafftsgütern Jezero und Erpenji. Von seinen zwei Söhnen setzte nur Aleksandar, Nr. 157 (*1708 †1783), die Nebenlinie fort, während die Nebenlinie seines Bruders Ladislav, Nr. 159 (*1711 †1746/49), schon in der nächsten Generation (VII. Generation des Geschlechtes!) mit seinem Sohn und Zagreber Domherr Ignjat Stjepan, Nr. 253 (*1744 †1813), erlosch.
Von elf Kindern, die Aleksandar zeugte, führten die Nebenlinie die Söhne Juraj Ivan Krstitelj, Nr. 241 (*1738 †1772), und Nikola Maksimilijan, Nr. 244 (*1741 †1804), fort. Juraj (Nr. 241) erbte das Stammgut in Gornje Zagorje, das er auch vergrössern konnte, indem er das Gut Pluska kaufte, wohin er auch den Hauptwohnsitz der Familie verlegte. Er kaufte auch das Gut Konščica im Bezirk Okić, ein Teil des Muttererbes. Von seinen Kindern überlebte ihn nur Sohn Julijan, Nr. 307 (*1768 †nach 1829). Mit Julians Sohn Adalbert, Nr. 391 (*~1792 †1876), einem Fiskal der Zagreber Gespanschaft, erlosch diese ältere Nebenlinie des Zweiges Buzin im männlichen Geschlecht. Nikola (Nr. 244) trat den Grossteil des Muttererbes im Bezirk Brdovec (Laduč und Kraj) an und gründete zum zweiten Mal eine Nebenlinie in Laduč. Diese Linie erbte der jüngere Sohn von Nikola, Stjepan, Nr. 314 (*1784 †1856), mit dessen Sohn Rikard Vinko Stjepan Viktor, Nr. 404 (*1816 †1876), aber auch sie erlosch. Der ältere Sohn von Nikola (Nr. 244), Major Vinko Šimun, Nr. 312 (*1776 †1824), gründete eine Nebenlinie in Jankomir als Abzweigung der Linie in Laduč, nachdem er das grosse Erbe seiner Frau Narcisa Jelačić (Nr. 284) angetreten hatte. Die Herrschaften im Bezirk Brdovec überliess er seinem jüngeren Bruder. Vinko Šimun hatte zwei Söhne, die die Nebenlinie in Jankomir fortgesetzt haben. Der ältere Karl Vinko, Nr. 396 (*1802 †1878), war Beisitzer der Gerichtstafel mehrerer Gespanschaften, und aus Ehe mit Franjica Josipa Gräfin Sermage hatte er den einzigen Sohn Julije Alojz Nikola, Nr. 490 (*1835 †1908), der durch die Übergabe des grossen Familienarchivs an die Kroatische (damals Jugoslawische) Akademie der Wissenschaften und Künste bekannt wurde. Mit dem Sohn von Julije Janko Juraj Herman, Nr. 602 (*1881 †1969), erlosch im männlichen Geschlecht die Nebenlinie Jankomir, aber auch die ganze Familienlinie Gornje Zagorje des Zweiges Jelačić von Buzin. Nämlich, der jüngere Sohn von Vinko (Nr. 312) Albert Josip, Nr. 399 (*1806 †1869), auch Beisitzer der Gerichtstafel der Gespanschaft, hatte eine grosse Nachkommenschaft, aber keiner seiner Söhne heiratete.

Nebenlinie in Ratkovec (Zlatar):
Der jüngste Sohn des Vizebanus Stjepan (Nr. 43), Adelsrichter der Gespanschaften Zagreb und Virovitica Petar (Nr. 80) und ein Spross der V. Generation des Geschlechtes, konnte eine Nebenlinie in Zlatar zum grössten Teil dank dem Mitgift und Erbe seiner Frau Barbara Kiš von Šaulovec gründen. Heute floriert noch sowohl ihr Hauptzweig als auch ihre Nebenlinien in Gornja Batina, bzw. Varaždin.
Der einzige Sohn von Petar, der die Nebenlinie fortsetzte, war Sigismund Ludovik, Nr. 162 (*1722 †1771). Er heiratete sehr spät, aber bekam Sohn Stjepan Ivan, Nr. 254 (*1770 †1847). Dieser Jelačić, ein Spross der VII. Generation des Geschlechtes, hatte im Unterschied zu seinen Vorfahren eine grosse Nachkommenschaft. Sein ältester Sohn Kazimir Antun, Nr. 320 (*1818 †1898), war ein Richter des Bezirkgerichtes und konnte die Hauptlinie der Abzweigung Zlatar in Ratkovec fortsetzen. Der jüngere Sohn von Stjepan (Nr. 254), Ladislav Alojz, Nr. 321 (*1819 †1882), war auch der Richter des Bezirksgerichtes. Sein Sohn erwarb die Hersschaftsgüter in Batina Gornja und gründete eine neue Nebenlinie. Der jüngste Sohn von Stjepan (Nr. 254) Friderik Matija, Nr. 323 (*1822 †1875), wurde zum Stammvater der sog. Varaždiner-Nebenlinie.
Die Hauptlinie Zlatar führte der einzige Sohn Kazimirs fort, Marcel Nikola, Nr. 407 (*1851 †1892). Aus seiner Ehe mit Ida Ožegović von Barlabaševec stammt Sohn Nikola Marcel, Nr. 502 (*1880 †1934), Fregattenkapitän. Sein Sohn ist Aleksandar Marcel Robert Donat, Nr. 606 (*1919 †1988), Autor der umfassenden Genealogie des Geschlechtes Jelačić aus dem Jahr 1979.
Die Nebenlinie in Batina gründete Stjepan Antun, Nr. 412 (*1856 †1892), Sohn von Ladislav (Nr. 321). Die Nachkommen seiner Söhne Juraj Ladislav Stjepan, Nr. 503 (*1887 †1948), und Ivan, Nr. 505 (*1889 †1938), leben noch heute.
Die sog. Nebenlinie Varaždin setzte Oskar, Nr. 416 (*~1855 †1898), fort. Seine Einkel leben noch heute in Zagreb.

Nebenlinie in Gubaševo:
Diese Nebenlinie gründete Ivan (Nr. 17), Spross der III. Generation des Geschlechtes und zweiter Sohn von Peter (Nr. 8), dem Stammvater des Zweiges Buzin. Die Herrschaftsgüter in Gubaševo erwarb Ivan durch die Heirat mit Katarina Gubaševečki. Zu diesem Zeitpunkt ist uns von seinen Nachkommen nur Sohn Andrija, Nr. 44 (*~1640 †1699/1706), bekannt. Die zwei Söhne von Andrija, der ältere Ivan, Nr. 81 (*~1674 †nach 1739), und der jüngere Andrija, Nr. 87 (*1693 †1750), gründeten zwei Nebenlinien, während die Nebenlinie ihres Bruders Franjo, Nr. 82 (*~1876 †nach 1717), mit seinem Enkel Ignjat Antun, Nr. 268 (*1745), der vermutlich Ignjat (†1774/75.), dem Pfarrer in Stupnik, entspricht, erlosch.
Ivan (Nr. 81) gründete jene Nebenlinie, die mit seinem Enkel in der VII. Generation den Magnatenstatus erlangte. Ivans Sohn, Antun, Nr. 168 (*~1706 †1766), zeugte in der Ehe mit Barbara Grošić viele Kinder. Barbara Grošić brachte ihr beträchtliches Muttererbe, Grundbesitz Kurilovec in Turopolje, in die Ehe mit, und als Vattererbe gehörte dazu der Besitz in Petrinja. Antun wählte als Hauptwohnsitz die neuen Herrschaftsgüter und verliess Bezirk Gubaševo. In Gubaševo blieb die Linie seines Onkels Andrija. Von Antuns zwölf Kindern setzte die Linie nur Sohn Franjo Juraj, Nr. 259 (*1746 †1810), fort. Er erlangte den Rang eines Feldmarschalleutnants sowie den Barontitel und verschaffte dieser Linie dadurch den Magnatenstatus, den seine drei Söhne, die zu den berühmtesten Familienmitgliedern in der kroatischen Geschichte gehörten, weiter fortführen werden. Alle drei wurden in den Grafenstand erhoben. Der älteste von ihnen Josip Juraj Franjo, Nr. 332 (*180. †1859), war ohne Zweifel die berühmteste Persönlichkeit des ganzen Geschlechtes, der unbesiegte Feldherr auf dem Schlachtfeld, Banus von Kroatien, Patriot und Reformator, der jüngere Juraj Franjo, Nr. 335 (*1805 †1902), auch Feldmarschalleutnant und Vizehauptmann des Dreieinigen Königreichs, aber leider auch der letzte männliche Nachkomme dieser Nebenlinie. Der jüngste dieser drei berühmten Brüder Antun Petar Franjo Borgia, Nr. 336 (*1807 †1875), erlangte auch den Rang eines Feldmarschalleutnants, aber er lebte überwiegend im Ausland, wo er auch starb. Keiner der Brüder hatte Glück mit Nachkommen. Der Banus hatte aus seiner Ehe mit Gräfin Sofija Stockau nur eine Tochter, die bald nach der Geburt starb. Alle Söhne von Juraj starben vor dem Vater, während Antun nur seine Töchter überlebten, da aber nur eine heiratete, und, wie es scheint, keine Kinder hatte, erlosch diese Familienlinie Mitte des 20. Jh. auch im weiblichen Geschlecht.
Andrija (Nr. 87) setzte die Nebenlinie in Gubaševo, wo auch heute seine Nachkommen leben, fort. Der einzige Sohn von Andrija, der überlebte, war Antun, Nr. 179 (*1732 †1778). Er hatte drei Söhne, von denen die Nebenlinie des ältesten Ivan, Nr. 274 (*1758 †1831) schon in der nächsten Generation erlosch, während die übrigen zwei, Andrija, Nr. 278 (*1770 †1840), und Josip, Nr. 279 (*1774 †1840), die Nebenlinie von Gubaševo weitverzweigten. Noch im letzten Jahrhundert florierten mindestens sieben Nebenlinien dieser Abzweigung.

4. Die Jelačić von Pretkovec (Krapina) (der Zweig des Gabrijel aus dem Wappenbrief vom 1579)
Den Zweig in Krapina gründete Gabrijel, Nr. 9 (*~1568 †1632), der jüngste der Gebrüder aus dem Wappenbrief vom Jahre 1579, sowie der Träger des neuen Wappenbriefes vom Jahr 1614. Er wird schon anfangs des 17. Jhs. in den Quellen über die Grundbesitzer in Krapina (Začretje) erwähnt. Seinen Besitz wird sein Sohn Baltazar Adam d. Ä., Nr. 22 (*~1606 †1657), durch den neuen Erwerb in Pretkovec erweitern und das neue Prädikat nach dem Namen dieses Herrschaftsgutes übernehmen. Aus zwei Ehen hatte Gabrijel (Nr. 9) mindestens sieben Kinder, aber die Nebenlinie setzte nur Baltazar (Nr. 22) fort. Aus seiner Ehe mit Judita Trgovčić hatte er mindestens zwei Söhne, von denen nur Baltazar Adam d. J., Nr. 50 (*~1650 †1700), das reife Alter erreichte. Er war auch zweimal verheiratet und hatte mindenstens vierzehn Kinder, aber das einzige Kind, das auch Nachkommen bekam, war sein Sohn aus zweiter Ehe mit Judita Bužan, Juraj Josip, Nr. 101 (*~1698 †1755/6), langjähriger Adelsrichter der Varaždiner Gespanschaft, der in der Quellen hauptsächlich nur unter seinem zweiten Namen erscheint. Aus erster Ehe mit Ana Reš (Rees) stammt der Zagreber Domherr Šimun Gabrijel, Nr. 182 (*1731 †1797), und aus zweiter Ehe mit Baronin Ana Rozina Vojnović hatte er Sohn Dizma, Nr. 184 (*~1741 †1794), einen Major. Mit ihm erlosch leider dieser Zweig des Geschlechtes aus dem Wappenbrief vom Jahr 1579 schon in der VI. Generation.

Ein kruzer Überblick über den Stammbaum der Jelačić von Bišević
Der Stammvater des Geschlechtes Jelačić von Bišević war Krsto, Nr. 1 (*~1540 †nach 1590), der im Dinest des Banus Franjo Frankopan Slunjski stand, und dem der Banus das Gut Bišević im Jahr 1569 schenkte. Zur Zeit gibt es keine glaubwürdige Quellen mit Angaben über seine unmittelbaren Vorfahren. Von ihm aus kann eine ununterbrochene genealogische Reihe durch sechs Generation bis zur Erlöschung des Geschlechtes anfangs des 19. Jhs. verfolgt werden. Man weiss Bescheid, dass er zwei Söhne hatte: Gabrijel d. Ä., Nr. 2 (*~1570 †1637./38), setzte die Nebenlinie fort, während der jüngere Vuk, Nr. 3 (*~1580 †1646/48), Hauptmann von Letovanić, nur eine Tochter hatte.
Da Gabrijel d. Ä. (Nr. 2) mit Suzana Ajtić zwei Söhne hatte, wurde das Geschlecht in zwei Linien verzweigt, die ältere, der das Stammgut in Bišević sowie ein Anteil am Muttererbe in Zameršje zuteil wurde, und die jüngere, die den Hauptwohnsitz in Reven und Čanjevo auf dem Gebiet der Gespanschaft Križevci verlegte, auf das Gut, welches der jüngere Gabrijel nach seiner Hochzeit mit Helena Preškovečki erwarb.

1. Der ältere Zweig in Bišević und Zameršje
Den Hauptzweig setzte Gabrijel d. J., Nr. 7 (*~1610 †1637/38), fort, der ältere Sohn von Gabrijel d. Ä. (Nr. 2). Er starb jung, wahrscheinlich sehr schnell nach seiner Hochzeit mit Judita Ličković. Sein Sohn Ivan d.Ä., Nr. 11 (*~1635 †1673/78), war daher ohne Zweifel sein einziger Nachkomme. Ivan heiratete Ana Rozina Gušić, Tochter von Andrija und Marija Posarelli. Die Mutter von Ana heiratete wieder Krsto Delišimunović, Baron von Kostanjevec, der, da er keine eigene Kinder hatte, seinen Schwiegersohn, eigentlich den Ehemann seiner Stieftochter mitsamt seinem ältesten Sohn, adoptierte. Ivan starb bald danach und liess hinter sich ausser dem schon erwähnten ältesten Sohn Franjo Krsto, Nr. 18 (*1666 †1712), adoptiert Delišimunović, auch Söhne Vuk Andrija, Nr. 19 (*~1668 †nach 1673), Juraj Žigmund, Nr. 20 (*~1670 †1701/06) und Ivan d. J. Antun, Nr. 21 (*~1671 †1705/06).
Franjo Krsto Jelačić von Bišević, adoptiert Delišimunović (Nr. 18), Baron, Graf und Genralmajor, heiratete Barbara Sidonija Peranski, eines der letzten Sprosse des ruhmreichen Geschlechtes Peranski von Perna, später Zrinski, freilich eines der bekanntesten Zweige des Stammes Šubić Bribirski. Leider hatten sie keine Kinder, so starb Franjo Krsto als letzter männlicher Nachkomme des Hauptzweiges des Geschlechtes Bišević. Von seiner drei Brüdern starb Vuk Andrija (Nr. 19) noch als Kind und der jüngste Ivan Antun (Nr. 21) heiratete nie. Der einzige, der Kinder hatte, war Juraj Žigmund (Nr. 20), aber es handelte sich dabei nur um eine einzige Tochter – Ana, Nr. 37 (*~1692 †1719), die durch die Heirat mit Nikola Jelačić von Buzin (Jelačić I., Nr. 71) auch eine nicht so seltene Beziehung zwischen zwei Geschlechtern von Jelačić realisierte. Sie war der letzte Spross des Hauptzweiges Jelačić von Bišević.

2. Der jüngere Zweig in Raven
Der Stammvater des Zweiges in Raven war Juraj (Nr. 9), der jüngere Sohn von Gabrijel d. Ä. (Nr. 2). Aus einer Beziehung mit Helena Praškovečki, die als Mitgift die Grundbesitze in Križevcer Gespanschaft mitbrachte, hatte er nur einen Sohn, der aber sogar vier Söhne hatte. Sein Reichtum darf nicht unterschätzt werden, da seine Töchter sehr angesehene Männer heirateten: Judita Marta (Nr. 12) ehelichte Juraj Gorup, einen reichen Grundbsitzer in Bežanec, Katarina (Nr. 13) Ladislav d. J. Orehovečki (Orehoci), den Neffen des Vizebanus und Barons Gašpar aus der einflussreichen Linie Orehovečki in der Gespanschaft Križevci, und Martas (Nr. 16) Mann stammte aus der Familie Škrlec von Lomnica, einem bekannten Geschlecht in Turopolje.
Franjo, Nr. 14 (*~1652 †1709), der einzige Sohn von Juraj (Nr. 9), hatte mit seiner zweiten Frau mindestens fünfzehn Kinder. Die Nachkommen hatten Ivan d. Ä., Nr. 26 (*1690 †1755/57), Jakob Krsto, Nr. 30 (*1695 †1740), Ignjat Antun, Nr. 35 (*1701 †1773), und Stjepan Izak, Nr. 36 (*1704 †1760/61).
Ivan d. Ä. (Nr. 26) war zweimal verheiratet, aber die Kinder hatte er nur aus erster Ehe mit Barbara Kašnar. Sein Sohn Josip Juraj, Nr. 39 (*1723 †1766/68), starb kinderlos, und der erste Ehemann von Katarina Klara, Nr. 38 (*1720 †1760), eine der zwei Töchter von Josip, die ihre Eltern überlebeten, war ein Jelačić aus dem Wappenbrief vom Jahr 1579, Ivan Josip aus der Nebenlinie Hrastina und dem Zweig Prigorje, der auch das Prädikat des Zweiges Buzin trug (Jelačić I., Nr. 116).
Jakob Krsto (Nr. 30) hatte auch zwei Frauen, aber ihn überlebte, wie es scheint, nur die Tochter Marija Rozalija Judita (Nr. 44), die Ignjat Kašnar heiratete.
Auch Ignjat Antun (Nr. 35) war zweimal verheiratet, und aus zweiter Ehe mit Klara Somšić hatte er Sohn Michael, Nr. 48 (*~1750 †1816). Mihael war aber kinderlos und wurde zum letzten männlichen Nachkommen des Geschlechtes Jelačić von Bišević. Ignjats Tochter Barbara, Nr. 54 (*1769 †1840), starb nach 1839 als letzter Spross des ganzen Stammes Jelačić von Bišević.
Stjepan Izak (Nr. 36) zeugte in der ersten Ehe zwei Söhne, die das reife Alter erreichten, Kazimir Ladislav, Nr. 55 (*1725 †1788) und Ignjat, Nr. 56 (*~1730 †nach 1806), aber wie es scheint, keiner von ihnen heiratete. Er bakam mit seiner zweiten Ehefrau Ana Levačić noch einen Sohn, der aber als Kind starb. Seine Tochter Doroteja Barbara, Nr. 58 (*1753 †1836), heiratete Grgur Marković.
Das Geschlecht Jelačić von Bišević erlosch so in der VI. Generation.
Insgesamt wurden im Buch die Angaben über 691 Angehörige aus zwölf Generationen des Geschlechtes Jelačić von Prigorje, Pušča, Buzin und Pretkovec, sowie über sechs Generationen und 58 Angehörige des Geschlechtes Jelačić von Bišević, erforscht und erfasst. Als Beilage fungieren die Stammtafel in der Form von textuellen und graphischen Tabellen sowie die alphabetischen Verzeichnisse aller ermittelten Personen mit ihren Ehepartnern und nächster Verwandschaft (Eltern der Ehefrauen der männlichen Angehörigen).

Übersetzung Danijela Marjanić

Franjo Šeper (1905.-1981.) istaknuti je hrvatski svećenik, koji je ostavio duboki trag u suvremenoj povijesti Katoličke crkve, kako u Hrvatskoj tako i u Crkvi uopće. Još u vrijeme školovanja za svećenički poziv upoznao je Alojzija Stepinca, uz kojega će usko biti vezan i njegov daljnji životni put. Kada je Alojzije Stepinac 1934. imenovan zagrebačkim nadbiskupom koadjutorom, nadbiskup Antun Bauer imenuje Šepera nadbiskupskim tajnikom, što će ostati i u prvo vrijeme samostalne uprave nadbiskupa Stepinca, sve do jeseni 1941. godine. Te godine ga nadbiskup Stepinac imenuje rektorom Nadbiskupskoga bogoslovnog sjemeništa u Zagrebu. Na toj dužnosti Šeper provodi cijeli Drugi svjetski rat, te prve poratne godine do 1951., kada je zbog pritiska komunističkih vlasti premješten za župnika župe Krista Kralja u Zagrebu. S obzirom na to da su 1946. komunističke vlasti osudile i zatvorile nadbiskupa Stepinca, Sveta Stolica je tražila pogodnu osobu koja će ga zamjenjivati do izvršenja kazne. Tako je 1954., na prijedlog nadbiskupa Stepinca, Sveta Stolica Šepera imenovala naslovnim nadbiskupom filipopolskim i zagrebačkim nadbiskupom koadjutorom, s pravima rezidencijalnoga biskupa, za vrijeme dok je nadbiskup Stepinac u zatočeništvu u Krašiću bio spriječen u vršenju svoje biskupske dužnosti. Zbog sve težeg zdravstvenoga stanja kardinala Stepinca, Sveta Stolica je 1958. odlučila da u slučaju ispražnjenja biskupskog mjesta upravu Zagrebačke nadbiskupije u svojstvu apostolskog upravitelja preuzme nadbiskup koadjutor Franjo Šeper.

U tim godinama, dok je Stepinac u zatočeništvu, Šeper se upravljajući Zagrebačkom nadbiskupijom, morao suočavati s komunističkim vlastima u nastojanju obrane interesa i prava Katoličke crkve. Svjestan nastojanja komunističkih vlasti da oslabi snagu Crkve i pokuša je staviti pod svoj utjecaj, Šeper se s puno opreza i mudrosti odnosi prema državnim vlastima. Stojeći čvrsto na stajalištima Svete Stolice i kardinala Stepinca postupno preuzima na sebe ne samo teret odgovornosti prema Zagrebačkoj nadbiskupiji nego i prema cjelokupnoj Crkvi u Jugoslaviji. Bez obzira na okolnosti Stepinčeva zatočeništva, Šeper nastoji biti s njime u što češćem kontaktu, uz pomoć raznih posrednika, želeći imati njegovo mišljenje kod svih važnijih pitanja. Međutim, smrću kardinala Stepinca 1960. godine, Šeper je prisiljen preuzeti na sebe svu težinu odgovornosti za Crkvu u Jugoslaviji. Iako je do tada nastojao što manje kontaktirati s državnim vlastima, nove okolnosti primorale su ga na sve češće pregovore s komunistima. Naime dolaskom na čelo Crkve pape Ivana XXIII., mijenja se politika prema komunističkim državama, s ciljem započinjanja dijaloga, što je poslije pretočeno i u odluke Drugoga vatikanskog sabora. Pod vodstvom pape Pavla VI. pokrenuti su pregovori Svete Stolice i Jugoslavije, s ciljem normalizacije odnosa. Šeper osobno nije sudjelovao u pregovorima, ali je Sveta Stolica vodila računa o njegovom mišljenju, kao i o mišljenju svih jugoslavenskih biskupa. Nezadovoljan nekim točkama sporazuma, Šeper je pokušao uvjeriti papu da odgodi podpisivanje sporazuma, do kojeg je ipak došlo 1966. godine, jer je papa Pavao VI. smatrao taj čin važnim za budućnost Crkve u zemljama pod komunističkom vlašću.

Šeper se istaknuo svojim radom na Drugom vatikanskom saboru, te je 1965. imenovan kardinalom, a 1968. i predstojnikom Zbora za nauk vjere, zbog čega napušta dužnost zagrebačkog nadbiskupa i odlazi u Rim. Tako je kardinal Šeper izabran na najvišu crkvenu dužnost na koju je jedan Hrvat ikada došao u povijesti Katoličke crkve. To će natjerati jugoslavenske vlasti na dodatno ublažavanje politike prema Svetoj Stolici, zbog spoznaje da bi Šeper na tako visokoj crkvenoj dužnosti mogao utjecati na stavove zapadnih diplomata o prilikama u Jugoslaviji. Uslijedila je uspostava diplomatskih odnosa Jugoslavije i Svete Stolice 1970. i posjet jugoslavenskoga predsjednika Josipa Broza papi Pavlu VI. godine 1971. Šeper je sve vrijeme dok je bio na toj dužnosti pomno pratio stanje u Jugoslaviji i brinuo o položaju Crkve. I nasljednici pape Pavla VI., Ivan Pavao I. i Ivan Pavao II. zadržali su Šepera na dužnosti predstojnika Zbora za nauk vjere. Kada je Poljak Ivan Pavao II. preuzeo vodstvo Katoličke crkve i zadržao Šepera na mjestu predstojnika Zbora za nauk vjere, može se reći da su Crkvom upravljala dvojica svećenika iz slavenskih zemalja pod komunističkim vodstvom, što je sigurno imalo utjecaja i na politiku komunističkih vlasti u tim zemljama, kao i općenito na promjene na komunističkom istoku. Tek 1980. papa Ivan Pavao II. udovoljit će Šeperovoj molbi za razrješenje s navedene dužnosti, nakon čega će ubrzo Šeper umrijeti, krajem 1981. godine.

Franjo Šeper se svojim ustrajnim radom i izuzetnom mudrošću uspješno nosio s komunističkim vlastima, štiteći interese Katoličke crkve, ali i hrvatskog naroda u teškom razdoblju njihove povijesti. Čvrsto je ostao odan politici Svete Stolice i na liniji djelovanja svoga predhodnika kardinala Stepinca u odnosu prema komunističkim vlastima u Jugoslaviji

Franjo Šeper (1905 – 1981.) is a renown Croatian priest who left a deep trace in the modern history of the Catholic Church, in Croatia as well as the Church as a whole. During his schooling for the priesthood he met Aloysius Stepinac, whose further life path will narrowly be linked. In 1934 Aloysius Stepinac was elected Zagreb Archbishop Coadjutor, and then Archbishop Antun Bauer named Šeper as the Archbishop’s private secretary. Šeper remained in that position for some time even during the time of Archbishop Stepinac, more precisely until 1941. Archbishop Stepinac named Šeper as rector of the Archdiocesan Major Seminary in Zagreb In 1941. Šeper held that role during the entire time of WW II and after, until 1951. As a result of Communist pressure he was transferred as a Parish priest to the parish of Christ the King in Zagreb. Taken into consideration that the Communist regime condemned and imprisoned Archbishop Stepinac, the Holy See looked for a suitable person to replace Stepinac until the accomplishment of the verdict (penalty). On the suggestion of Archbishop Stepinac, the Holy See named Šeper titular archbishop of Philipai? and Zagreb Archbishop Coadjutor, with the bishop’s residential rites during Archbishop Stepinac’s detention in Krašić, as he was deprived of his pastoral duties. Due to the ill health of Archbishop Stepinac, The Holy See decided in 1958, that Franjo Šeper, be Archbishop Coadjutor and that he take leadership of the Zagreb Archdiocese as an Administrator in case that the Archbishop’s Seat be emptied with the death of Cardinal Stepinac.

All those years while Stepinac was imprisoned, Šeper as the Zagreb Archbishop had to face the Communist regime and defend the rights and interests of the Catholic Church. Šeper was fully aware of the regime’s endeavors to weaken authority of the Church trying to have her under its control (influence). Šeper related to the regime with great caution and wisdom. Archbishop Šeper firmly followed the stand of the Holy See and Cardinal Stepinac and slowly took on the burden of not only caring for the Zagreb Archdiocese but for the entire Church in the then Yugoslavia. Despite the circumstances of Cardinal Stepinac, who was under house arrest, Šeper tried to be in regular contact using various means, wanting to have his opinion with regard to the important matters.

After Cardinal Stepinac’s death, Šeper was faced with a heavy responsi¬bility for the whole Church in Yugoslavia. At first, Šeper did not have much contact with the communist regime, but circumstances forced him to negotiate with them. With the election of Pope John XXIII, the politics towards the Communist countries changed, beginning dialogue with them, and decant decisions of the II Vatican Council. The negotiations began at the time of Pope Paul VI, between the Holy See and Yugoslavia, with one aim, normalization of the relations. Šeper, personally did not partake in negotia¬tions. However, the Holy See took into consideration all his opinions, as well as those of the bishops in Yugoslavia. Šeper was not at all satisfied with some points of the agreement and tried to convince the Pope to prolong the signing of it. In 1966, the agreement was signed, for Pope Paul thought that was an important act for the future of the Church in Communist countries.

Šeper showed his work potentials during Vatican Council and in 1965 he was elected Cardinal and in 1968 became President for the Propagation of Faith. He had to leave the Zagreb Archdiocese and go to Rome to take up that office. He was elected to the highest position in the Catholic Church Hierarchy, being the only Croatia to ever hold such a high position. Due to Šeper’s position in Vatican, the Communist authorities were forced to alleviate politics towards the Holy See. They knew that Šeper holding such a high post in the Church could influence the Western diplomats with regard to the circumstances in Yugoslavia. In 1970 diplomatic relations were reestablished, followed by the visit of the Yugoslav president Josip Broz Tito to Pope Paul VI in 1971. All the time that Šeper was in that role, he closely and carefully followed the situation in Yugoslavia and paid extra attention to the position of the Church. Successors of Pope Paul VI, John Paul I and John Paul II kept Šeper in the same position. When, Pope John Paul II, a Pole overtook leadership of the Catholic Church, he kept Šeper in the same position; one could say that at that time the were the only two priests who came from Slav countries under communist regime. This fact, for sure had its implications on the politics of the Communist authorities in those countries, as well as the changes in the communist east.

Pope John Paul II took into consideration in 1980 Šeper’s application to release him of the aforementioned duty. Not long after, Šeper died at the end of 1980.

Franjo Šeper, with his unremitting work and extraordinary prudence managed to cope with the communist authorities, safeguarding the interests of the Catholic Church and the Croatian people in those hard times. He remained firm and faithful to the politics of the Holy See and in line of his predecessor Cardinal Stepinac in relations towards the communist authorities in Yugoslavia.

(Translated by s. Anđelita Šokić)

Franjo Šeper (1905 – 1981), éminent prêtre croate, laissa une trace profonde dans l’histoire contemporaine de l’Église catholique, tant en Croatie qu’au sein de l’Église en général. Sa connaissance avec le futur cardinal Alojzije Stepinac date de ses années de séminaire. Dès ce temps-là, le jeune Franjo Šeper liera étroitement son chemin à celui du futur cardinal. Lorsque Alojzije Stepinac assume la fonction d’évêque coadjuteur, en 1934, l’archevêque Antun Bauer revêt Franjo Šeper de l’office de secrétaire de l’archevêché, lequel poste Šeper continuera d’occuper également pendant les premières années de la direction autonome du nouvel archevêque, Stepinac, jusqu’en automne 1941. En cette année, l’archevêque Stepinac le nomme au poste du recteur du séminaire de l’Archevêché de Zagreb. Les années de la Seconde Guerre mondiale, ainsi que celles de l’immédiat après-guerre, le voient s’acquitter de la même fonction, jusqu’à ce qu’en 1951 il se voie transféré, sous pression du gouvernement communiste, dans la paroisse du Christ-Roi à Zagreb, en tant que son curé. Vu qu’en 1946 le gouvernement communiste condamna et incarcéra l’archevêque Stepinac, le Saint-Siège cherchait la personne qui le remplacera jusqu’à la mise en oeuvre de la sentence prononcée contre l’archevêque. C’est ainsi qu’en 1954, sur la proposition de l’archevêque Stepinac, le Saint-Siège nomma Franjo Šeper évêque en titre de Philippopoli (Plovdiv) et évêque coadjuteur de Zagreb, avec tous les droits d’un évêque résidentiel, pour la période durant laquelle l’archevêque Stepinac, placé en résidence forcée à Krašić, fut empêché de s’acquitter de ses obligations épiscopales. Conscient de l’état de santé s’aggravant du cardinal Stepinac, le Saint-Siège décide, en 1958, de confier la direction de l’Archevêché de Zagreb, en capacité d’administrateur apostolique, à l’évêque coadjuteur Franjo Šeper, si le poste de l’évêque de Zagreb se trouve vacant.

Pendant les années de l’internement du cardinal Stepinac, Šeper, se trouvant à la tête de l’Archevêché de Zagreb, employait ses efforts à lutter contre le gouvernement communiste dans ayant sous les yeux la défense des intérêts et des droits de l’Église catholique. Conscient de l’empressement que le gouvernement communiste yougoslave met à affaiblir la puissance de l’Église et à la soumettre à son influence, Šeper se comporte, dans ses relations avec l’État, avec beacoup de précaution et de sagesse. Adhérant fermement aux positions du Saint-Siège et du cardinal Stepinac, Šeper va graduellement assumer tout le fardeau de la responsabilité envers l’Archevêché de Zagreb et l’Église catholique en Yougoslavie, dans son ensemble. Malgré les circonstances difficiles entourant l’internement de Stepinac, Šeper essaye d’entretenir un contact régulier avec le cardinal, par l’intermédiaire de diverses personnes, voulant savoir son opinion dans toute affaire d’importance. Cependant, au moment de la mort du cardinal Stepinac, survenue en 1960, Šeper se voit contraint d’assumer tout le poids de responsabilité pour l’Église catholique en Yougoslavie. Bien qu’il essaye, jusqu’alors, de contacter le moins possible avec les autorités officielles, les nouvelles circonstances le contraignent à entrer, de plus en plus souvent, dans des négociations avec les communistes. En fait, avec l’arrivée à la tête de l’Église du pape Jean XXIII, la politique du Saint-Siège envers les états communistes prend un tournant important, visant une ouverture du dialogue, ce qui, par la suite, trouva son reflet dans les décisions du Second concile du Vatican. Sous la direction du pape Paul VI furent entamées les négociations entre le Saint-Siège et la Yougoslavie, lesquelles discussions visaient une normalisation des relations entre les deux pays. Quoique, en personne, Šeper ne prenne pas part aux négociations, le Saint-Siège insiste à savoir son opinion, ainsi que celle des évêques yougoslaves. Peu content de certaines clauses de l’accord, Šeper a essayé de convaincre le pape de reporter la signature du même, lequel protocole a eu lieu en 1966, le pape Paul VI considérant l’acte comme important pour l’avenir de l’Église dans les pays sous le régime communiste.

S’étant fait distinguer par ses interventions pendant le Second concile du Vatican, Šeper est, par conséquent, nommé cardinal, en 1965, et trois ans plus tard, en 1968, préfet de la Congrégation pour la doctrine de la foi, ce qui l’éloigne du siège de l’archevêque de Zagreb et le fait résider à Rome. Ainsi, le cardinal Šeper se vit élu à la fonction la plus haute dans la hiérarchie de l’Église catholique que jamais un Croate ait assumée. Craignant fortement l’influence que Šeper puisse exercer, de son poste élevé, sur les opinions des diplomates occidentaux concernant la situation en Yougoslavie, le gouvernement yougoslave se décidera à un apaisement supplémentaire de sa politique envers le Saint-Siège. Il s’en ensuivit, en 1970, l’établissement des relations diplomatiques entre la Yougoslavie et le Saint-Siège, suivi, l’année suivante, par la visite du président yougoslave, Josip Broz, au pape Paul VI. Pendant tout le temps qu’il assumait la fonction du préfet de la Congrégation pour la doctrine de la foi, Šeper suivait de près l’état des choses en Yougoslavie et oeuvrait pour l’amélioration de la position de l’Église. Les successeurs de Paul VI, Jean-Paul I et Jean-Paul II, garderont Šeper à la fonction du préfet de la Congrégation. Lorsque le Polonais, Jean-Paul II, assume la direction de l’Église catholique, Šeper continue d’occuper le même poste distingué, ce qui fait que dans un moment donné l’Église était gouvernée par deux prêtres venant des pays slaves, à l’époque, sous régime communiste, lequel fait n’aurait certainement pas été sans influence sur la politique des gouvernements communistes dans ces pays, ainsi que sur les changements qui prenaient place à l’Est. Ce n’est qu’en 1980 que Jean-Paul II gratifie la demande personnelle de Šeper d’être relevé de ses fonctions. Peu de temps après Šeper meurt.

Par son travail assidu et une sagesse exceptionnelle, dont il faisait constamment preuve, Franjo Šeper réussit à faire face, d’une façon efficace, au gouvernement communiste en Yougoslavie, en protégeant, en même temps, les intérêts de l’Église catholique et ceux du peuple croate, dans une période difficile de leurs histoires respectives. Dans ses relations avec le gouvernement communiste yougoslave, il resta fermement attaché à la politique du Saint-Siège et sur la ligne de conduite indiquée par son prédécesseur, le cardinal Stepinac.

(Traduit par Jelena Puškarić)

Franjo Šeper (1905-1981) war ein herausragender kroatischer Priester, der in der gegenwärtigen Geschichte der Katholischen Kirche sowohl in Kroatien als auch im allgemeinen tiefe Spuren hinterlassen hat. Noch während seiner Ausbildung zum Priester lernte er Alojzije Stepinac kennen und diese Bekanntschaft bestimmte auch seinen ganzen Lebensweg. Als Alojzije Stepinac im Jahr 1934 zum Erzbischof-Koadjutor ernannt worden war, wurde Šeper vom Erzbischof Antun Bauer als erzbischöflicher Sekretär eingesetzt. Zu Beginn der selbständigen Verwaltung des Erzbischofs Stepinac hatte Šeper auch weiterhin diese Stelle inne, eigentlich bis zum Herbst 1941. Dann ernannte ihn Erzbischof Stepinac zum Rektor des Erzbischöflichen Priesterseminars in Zagreb. Dieses Amt bekleidete er während des Zweiten Weltkrieges sowie der Nachkriegszeit bis 1951, als er dann unter Druck der kommunistischen Regierung versetzt wurde und die Stelle des Pfarrers der Pfarrei Christus König in Zagreb bekam. Hinsichtlich der Verurteilung und Einsperrung des Erzbischofs Stepinac seitens der Kommunisten im Jahr 1946, suchte der Heilige Stuhl nach einer geeigneten Person, die den Erzbischof während seines Strafvollzuges in Krašić vertreten konnte. Auf Vorschlag des Erzbischofs selbst ernannte der Heilige Stuhl Šeper zum Titularerzbischof von Philippopolis und zum Zagreber Erzbischof-Koadjutor mit Befugnissen eines Residenzbischofs. Somit übernahm Šeper die Verpflichtungen des Erzbischofs Stepinac während seiner Haft. Infolge der angeschlagenen Gesundheit des Kardinals Stepinac faßte der Heilige Stuhl 1958 die Entscheidung, falls des Bischofssitzes vakant bleiben sollte, ihn mit Franjo Šeper als Apostolischen Administrator zu besetzen und mit der Leitung des Zagreber Erzbistums zu betrauen.

Zur Zeit als Stepinac interniert war, konfrontierte sich Šeper als Verwalter des Zagreber Erzbistums immer wieder mit kommunistischen Behörden in seiner Bemühung die Interessen und Rechte der Katholischen Kirche zu verteidigen. Da er sich bewußt war, daß die Kommunisten die Kraft der Kirche zu schwächen und sie unter ihr Einfluß zu stellen versuchten, handelte er gegenüber der staatlichen Gewalt sehr vorsichtig und besonnen. Indem er hartnäckig die Standpunkte des Heiligen Stuhles und Kardinals Stepinac befolgte, übernahm er allmählich die größte Verantwortungslast nicht nur bezüglich des Zagreber Erzbistums sondern auch der Kirche in ihrer Gesamtheit. Ohne Rücksicht auf die Umstände der Internierung von Stepinac, blieb Šeper mit Hilfe von verschiedenen Mittelsmännern mit ihm in ständigem Kontakt, um sich seine Meinung zu allen wichtigen Fragen zu holen. Aber nachdem Kardinal Stepinac im Jahr 1960 gestorben war, mußte Šeper dann doch die ganze Verantwortung auf sich nehmen. Obwohl er mit der Regierung so wenig wie möglich zu tun haben versuchte, zwangen ihn neue Umstände häufiger mit den Kommunisten zu verhandeln. Nämlich nach dem Amtsantritt des Papstes Johannes XXIII. veränderte sich die Politik gegenüber den kommunistischen Ländern. Nach neuen Richtlinien trachtete man danach, ein Dialog zustandezubringen, was später auch in den Beschlüssen des Zweiten Vatikanischen Konzils zum Ausdruck kam. Unter Anführung vom Papst Paul VI. fanden auch die Verhandlungen zwischen dem Heiligen Stuhl und Jugoslawien statt, welche die Normalisierung der Verhältnisse zum Ziel hatten. Šeper nahm persönlich nicht an diesem Dialog teil, aber der Heilige Stuhl berücksichtigte sowohl seine Meinung als auch die Meinung aller jugoslawischen Bischöfe. Da Šeper mit einigen Punkten des Abkommens unzufrieden war, versuchte er den Papst dazu zu bewegen, die Unterzeichnung zu verschieben. Aber im Jahr 1966 wurden die Verhandlungen abgeschlossen und der Vertrag unterzeichnet, da der Papst darauf bestand, daß dieser Akt für die Zukunft der Kirche in den Ländern unter kommunistischer Herrschaft von großer Bedeutung sei.

Šeper hat sich durch seine Arbeit bei dem Zweiten Vatikanischen Konzil hervorgetan. Er wurde 1965 zum Kardinal und 1968 zum Vorsteher der Kongregation für die Glaubenslehre berufen. Er verließ Zagreb und ging nach Rom und wurde somit in eines der höchsten Kirchenämter, das ein Kroate je in der Geschichte der Katholischen Kirche bekleidete, gewählt. Die Erkenntnis, daß Šeper aufgrund seines Amtes in der Lage war, die Haltung der westlichen Diplomaten hinsichtlich der Situation in Jugoslawien zu beeinflussen, zwang die jugoslawische Regierung zu einer weiteren Milderung der Politik gegenüber dem Heiligen Stuhl. Dann erfolgten auch die Aufnahme diplomatischer Beziehungen im Jahr 1970 und der offizielle Besuch des jugoslawischen Präsidenten Josip Broz 1971. Šeper verfolgte während seiner ganzen Amtszeit aufmerksam die Lage in Jugoslawien und sorgte sich um die Position der Kirche. Auch die Nachfolger des Papstes Paul VI., die Päpste Johannes Paul I. und Johannes Paul II. behielten ihn im Amt, und als Pole Johannes Paul II. die Führung der Katholischen Kirche übernahm und Šeper auch weiterhin Vorsteher für die Glaubenskongre¬gation blieb, wurde die Kirche von zwei Priestern aus slawischen Ländern mit kommunistischen Regierungen geleitet, was sicher auch die Politik dieser Staaten unter Druck setzte sowie den Wandel im kommunistischen Osten im ganzen beeinflußte. Erst im Jahr 1980 erfüllte der Papst Johannes Paul II. die Bitte von Šeper und enthob ihm seiner Verpflichtungen. Šeper starb bald danach Ende 1981.

Franjo Šeper konnte sich mit Hilfe seiner beharrlichen Arbeit und großer Weisheit erfolgreich bei den kommunistischen Behörden durchsetzen, indem er die Interessen der Katholischen Kirche aber auch des kroatischen Volkes in dieser schweren Zeit ihrer Geschichte schützte. In seiner Haltung zur kommunistischen Regierung Jugoslawiens hielt er fest an der Politik des Heiligen Stuhles und an den Grundsätzen seines Vorgängers Kardinal Stepinac.

(Übersetzung Danijela Marjanić)

Franjo Šeper (1905-1981), illustre sacerdote croato, ha lasciato una traccia profonda nella storia contemporanea della Chiesa cattolica, sia in Croazia che a livello di Chiesa universale. Egli conobbe Alojzije Stepinac ancora al tempo degli studi in preparazione al sacerdozio, e a lui sarà strettamente legato il suo cammino di vita anche negli anni successivi. Quando nel 1934 Alojzije Stepinac fu nominato arcivescovo coadiutore di Zagabria, l’arcivescovo Antun Bauer nominò Šeper suo segretario, ruolo che Šeper avrebbe svolto anche nei primi anni dopo la successione di Bauer da parte di Stepinac, e ciò fino all’autunno del 1941. Quell’anno Stepinac lo nominò rettore del Seminario Maggiore Arcivescovile di Zagabria, carica che Šeper ricoprì durante l’intera Seconda Guerra Mondiale nonché nei primi anni postbellici, fino a quando, a seguito di pressioni delle autorità comuniste, fu trasferito, diventando parroco della parrocchia di Cristo Re a Zagabria. In considerazione del fatto che nel 1946 le autorità comuniste avevano condannato ed imprigionato l’arcivescovo Stepinac, la Santa Sede cercò una persona adatta che lo sostituisse fino all’espiazione della condanna. Così nel 1954, su proposta dell’arcivescovo Stepinac, la Santa Sede nominò Šeper vescovo titolare di Filippopoli e arcivescovo coadiutore di Zagabria con i diritti di vescovo residenziale per il tempo in cui l’arcivescovo Stepinac, in prigionia a Krašić, fosse impedito a svolgere le proprie funzione vescovili. A causa dello stato di salute sempre più grave del cardinale Stepinac, nel 1958 la Santa Sede decise che in caso di vacanza della sede vescovile l’arcivescovo coadiutore Franjo Šeper assumesse il governo dell’Arcidiocesi di Zagabria in qualità di amministratore apostolico.

In quegli anni, durante la detenzione di Stepinac, amministrando l’Arcidiocesi di Zagabria Šeper dovette affrontare le autorità comuniste in difesa degli interessi e dei diritti della Chiesa cattolica. Cosciente del tentativo delle autorità comuniste di indebolire la forza della Chiesa e di porla sotto la loro influenza, nei confronti delle autorità dello Stato Šeper agì con molta prudenza e saggezza. Saldo sulle posizioni della Santa Sede e del cardinale Stepinac, gradualmente assunse su di sé il peso della responsabilità con riferimento non solamente all’arcidiocesi di Zagabria ma anche all’intera Chiesa in Jugoslavia. Nonostante la detenzione di Stepinac, grazie all’aiuto di diversi intermediari Šeper cercò di essere il più frequentemente possibile in contatto con l’arcivescovo, desiderando avere il parere di quest’ultimo su tutte le questioni più importanti. Tuttavia, alla morte del cardinale Stepinac nel 1960, Šeper fu obbligato ad assumere su di sé l’intero peso della responsabilità per la Chiesa in Jugoslavia. Sebbene fino ad allora avesse cercato di entrare in contatto il meno possibile con le autorità dello Stato, le nuove circostanze lo obbligarono a trattative sempre più frequenti con i comunisti. Difatti, con l’arrivo al vertice della Chiesa di papa Giovanni XXIII cambiò la politica nei confronti degli Stati comunisti allo scopo di avviare un dialogo, circostanza che in seguito fu inserita anche nelle decisioni del Concilio Vaticano II. Sotto la guida di papa Paolo VI furono avviate trattative tra la Santa Sede e la Jugoslavia per giungere alla normalizzazione dei rapporti. Šeper non partecipò personalmente alle trattative, ma la Santa Sede tenne conto del suo parere nonché di quello di tutti i vescovi jugoslavi. Insoddisfatto di alcuni punti dell’accordo, Šeper cercò di convincere il Papa a rinviare la firma dell’accordo, alla quale tuttavia si giunse nel 1966, giacché papa Paolo VI riteneva questo atto importante per il futuro della Chiesa nei Paesi sotto regime comunista.

Šeper si distinse per il suo lavoro in occasione del Concilio Vaticano II; nel 1965 fu nominato cardinale e nel 1968 prefetto della Congregazione per la Dottrina della Fede, per cui egli lasciò l’ufficio di arcivescovo di Zagabria e si trasferì a Roma. In questo modo il cardinal Šeper fu scelto alla carica ecclesiale più importante alla quale, nella storia della Chiesa cattolica, sia mai giunto un croato. Tale circostanza costrinse le autorità jugoslave ad ammorbidire ulteriormente la propria politica nei confronti della Santa Sede, coscienti del fatto che Šeper, in un ufficio ecclesiale così alto, avrebbe potuto influenzare le posizioni dei diplomati occidentali sulle circostanze esistenti in Jugoslavia. Seguì l’allacciamento di relazioni diplomatiche tra la Jugoslavia e la Santa Sede nel 1970 e la visita del presidente jugoslavo Josip Broz a papa Paolo VI nel 1971. Per tutto questo tempo, mentre ricopriva la sua carica, Šeper seguì attentamente la situazione in Jugoslavia e si impegnò in favore della Chiesa. Anche i successori di Paolo VI, vale a dire Giovanni Paolo I e Giovanni Paolo II, confermarono Šeper nell’ufficio di prefetto della Congregazione per la Dottrina della Fede. Quando il polacco Giovanni Paolo II assunse la guida della Chiesa cattolica e mantenne Šeper nella sua carica, si può dire che la Chiesa fosse governata da due sacerdoti provenienti da Paesi slavi a guida comunista, circostanza che sicuramente influenzò la politica delle autorità comuniste in quei Paesi, nonché, più in generale, i cambiamenti nell’est comunista. Solamente nel 1980 papa Giovanni Paolo II acconsentì alla richiesta di Šeper di dispensarlo dall’ufficio sopra menzionato. Poco tempo dopo, alla fine del 1981, Šeper morì.

Con il suo lavoro tenace ed eccezionalmente saggio, Franjo Šeper tenne testa con successo alle autorità comuniste, proteggendo gli interessi della Chiesa cattolica, ma anche del popolo croato, in questo difficile periodo della sua storia. Egli fu incrollabilmente fedele alla politica della Santa Sede e alla linea d’azione del suo predecessore Cardinal Stepinac nei rapporti con le autorità comuniste in Jugoslavia.

(Traduzione a cura di dott. Guido Villa (Studio di traduzioni IPD JEZICI))

Poznata i nezaobilazna knjiga u proučavanju svećeničkih žrtava i drugih ljudskih i tvarnih stradanja na području Zagrebačke nadbiskupije u vrijeme Drugoga svjetskoga rata i poraća, “Martirologij Crkve zagrebačke” dr. Stjepana Kožula, doživjela je dva izdanja. Prvo izdanje, s naslovom “Spomenica žrtvama ljubavi Zagrebačke nadbiskupije”, objavljeno je 1992. godine i to, kako stoji u podnaslovu, “u prigodi proslave 900. obljetnice postojanja Zagrebačke nad/biskupije”, koji je događaj proslavljen 1994. godine. To prvo izdanje izdao je Nadbiskupski duhovni stol u suradnji s Koncilom d. o. o. Drugo i dopunjeno izdanje, s naslovom “Martirologij Crkve zagrebačke”, a podnaslovom “Spomenica žrtvama ljubavi Zagrebačke nadbiskupije”, objavljeno je 1998. godine. Izdali su ga izdavačka kuća “Prometej” i Zagrebačka nadbiskupija. Obje su knjige predstavljene hrvatskoj javnosti i obilno su korištene od strane hrvatskih povjesnika u proučavanju žrtava Drugoga svjetskog rata i poraća. Hrvatska znanost u slobodnoj i suverenoj Republici Hrvatskoj napreduje velikim korakom, a to osobito vrijedi za hrvatsku povjesnicu, što se očituje u mnogim objavljenim povjesničkim knjigama i raspravama. Tom napredku doprinjelo je i Društvo za povjesnicu Zagrebačke nadbiskupije “Tkalčić”. Od 1998. godine objavljene su mnoge knjige, rasprave i novinski članci koji upodpunjuju sadržaj “Martirologija Crkve zagrebačke”, tako da bi se s mnogim novim spoznajama moglo objaviti i njegovo treće, dopunjeno izdanje. No, pisac se nije odlučio na taj korak, već je sve svoje nove spoznaje i nove prinose žrtvoslovlju Zagrebačke nadbiskupije uobličio u ovu zasebnu knjigu, koja tako postaje drugi svezak Martirologija. Knjiga, dakle, objedinjuje nove podatke koje je pisac spoznao tijekom protekloga djesetljeća (1998.-2008.).

Rukopis ove knjige nastajao je tijekom prošlih godina. Svoj završni oblik dobio je početkom 2008. godine. Tekst rukopisa predao je pisac uredniku na uređivanje 4. ožujka 2008. godine. Tijekom godine i tijekom uređivanja pisac je nadopunjavao sadržaj knjige novim podatcima i novim odlomcima, tako da je rukopis svoj konačni oblik dobio u mjesecu rujnu 2008. godine.

Razmještaj sadržaja ove knjige u cijelosti slijedi raspored pojedinih poglavlja i naslova u Martirologiju. Tako je kod svakog naslova i kod svake osobe u ovoj knjizi naznačeno na kojoj su stranici dotični naslov ili dotična osoba obrađeni u Martirologiju. Glavnom sadržaju ove knjige predhodi opširan uvod u kojem pisac piše o potrebi javne i službene osude zločina svih totalitarnih sustava koji su se izmijenili tijekom XX. stoljeća, a to se u hrvatskom društvu još uvijek nije dogodilo.

Sadržajne dopune životopisima pojedinih osoba su različitoga opsega.

Kod nekih se osoba radi samo o nekoliko rečenica, a kod drugih osoba o gotovo cijelim raspravama od desetak ili nekoliko desetaka stranica. U tom pogledu želim istaknuti vrijedna i zanimljiva piščeva razmišljanja, na primjer o nadbiskupu Franji Kuhariću (str. 275), o biskupima Josipu Lachu i Miji Škvorcu (str. 208), te o svećeniku Stjepanu Kranjčiću (str. 302).

Čitajući ove nove prinose o njima, čitatelj će biti obogaćen dubinskim pogledom na osobe i na događaje koji su se zbili u ne tako davnoj prošlosti.

S obzirom na to da su svaka osoba i svaki događaj vrlo slojeviti, pisac na vrlo istančan način osvjetljava sve vidove i sve slojeve navedenih osoba i njihovih crkvenih službi.

Treba svakako istaknuti piščevo vrlo korisno pisanje o stradanju slovenskih svećenika (str. 97) te o Teološkom društvu “Kršćanska sadašnjost” (str. 152). S obzirom na to da o tom društvu, koje je doduše bilo kratkoga vijeka, ali vrlo spoticajno i uznemirujuće u redovima Katoličke crkve u Hrvatskoj pa i šire, još uvijek ne postoji zaokruženi i cjeloviti prikaz, Kožulovo pisanje o tom društvu pomaže u prosudbi i njegovu vrjednovanju. Premda je bio svjedok i suvremenik tog društva, njegovo se pisanje ne temelji na sjećanjima, već na suvremenim ispravama. Zbog toga je to njegovo pisanje dragocjeno i velika pomoć svim budućim povjesnicima koji će se tim društvom baviti.

U završnom dijelu (sažetku) knjige pisac se osvrće na najnoviju knjigu Ante Bakovića, “Hrvatski martirologij” (str. 382). Iznosi dobre i loše strane te knjige.

U zaključnom dijelu (umjesto zaključka) pisac objavljuje svoje cjelovito predavanje o blaženom Alojziju Stepincu na križnom putu Crkve i svoga naroda, što ga je održao 16. rujna 2008. svećenicima Zagrebačke nadbiskupije u Lepoglavi, u sklopu Svećeničkog dana Zagrebačke nadbiskupije.

S obzirom da su slušatelji tim predavanjem bili oduševljeni, korisno je da se ovdje cjelovito objavi.

Zahvaljujem dr. Stjepanu Kožulu, predsjedniku Društva za povjesnicu Zagrebačke nadbiskupije “Tkalčić”, što je objavljivanje ove knjige povjerio svome društvu, a meni njezino uređivanje. Zahvaljujem mu i na uobičajenoj izdašnoj novčanoj pomoći, kojom je pokrio sve troškove izdanja. Svoju zahvalu izričem i ocjenjivaču rukopisa, dr. Jurju Kolariću, kao i svim suradnicima na pripremi ove knjige.

Sve na veću slavu Božju!

Stjepan Razum zc

Dr. Stjepan Kožul objavio je 1992. godine knjigu “Spomenica žrtvama ljubavi Zagrebačke nadbiskupije” i to, kako stoji u podnaslovu, “u prigodi proslave 900. obljetnice postojanja Zagrebačke nad/biskupije”, koji je događaj proslavljen 1994. godine. Drugo i dopunjeno izdanje ove knjige objavio je 1998. godine s naslovom “Martirologij Crkve zagrebačke”, a podnaslovom “Spomenica žrtvama ljubavi Zagrebačke nadbiskupije”. To je nezaobilazna knjiga u proučavanju svećeničkih žrtava i drugih ljudskih i tvarnih stradanja na području Zagrebačke nadbiskupije u vrijeme Drugoga svjetskoga rata i poraća.

Hrvatski povjesničari objavili su u proteklom desetljeću (1998.-2008.) mnoge knjige, rasprave i novinske članke koji upodpunjuju sadržaj “Martirologija Crkve zagrebačke”. Stoga pisac objavljuje ovu knjigu, koja predstavlja drugi svezak Martirologija, i u kojoj objedi­njuje i predstavlja nove podatke, važne za životopise pojedinih stradalih svećenika i za razumijevanje pojedinih crkveno-političkih događaja koji su se dogodili u drugoj polovici XX. stoljeća.

Struktura teksta slijedi u podpunosti onu u Martirologiju, što je i navedeno kod svakog naslova ili podnaslova.

Glavnom sadržaju knjige predhodi uvod u kojem pisac piše o potrebi javne i službene osude zločina svih totalitarnih sustava koji su se izmijenili tijekom XX. stoljeća, a to se u hrvatskom društvu još uvijek nije dogodilo. Vrijedan doprinos ove knjige su piščeva razmišljanja o nekim važnim crkvenim osobama Zagrebačke nadbiskupije u drugoj polovici XX. stoljeća, kao što su zagrebački nadbiskup Franjo Kuharić, njegovi pomoćni biskupi Josip Lach, Josip Salač i Mijo Škvorc, kao i neki svećenici, na primjer Stjepan Kranjčić. Pisac prikazuje i Teološko dru­štvo “Kršćanska sadašnjost” i preko njega rasvjetljava složene crkveno-političke odnose u Hrvatskoj 1970-ih i 1980-ih godina.

Urednik

In 1992, Dr. Stjepan Kožul wrote a book titled: “Spomenica žrtvama ljubavi Zagrebačke nadbiskupije” (“Memoirs to the victims of love for the Zagreb Archdiocese”) which is seen especially in the subtitle: “On the occasion of the 900th Anniversary of the Zagreb Arch/diocese existence”, that was celebrated in 1994. The second edition of this book was extended and edited in 1998 under the following title “Martirologij Crkve zagrebačke” (“Martirology of the Church of the Zagreb Archdiocese”), with its subtitle “Memoirs to the victims of love for the Zagreb Archdiocese”. This book is inevitably a book for the deeper research with regard to the priests’ victims and others who were the victims in the territory of the Zagreb Archdioceses in the time of World War two and afterwards.

The Croatian historians in the last century (1998-2008) have edited many books, discourses and paper articles which in a way fulfill the contents of the “Martirology of the Church of the Zagreb Archdiocese”. And that is the reason why this author is editing this book as the second volume to the Martiriology. In it, he consolidates and presents some new insights that are so important for the bibliographies of the certain victim priests and for a better understanding of the specific church-political events which occurred in the second half of the last century.

Text structure is exactly the same as that in “Martirology” being noted at each title or subtitle.

There is and Introduction to the main content of the book in which the author writes about the need of the public and official condemnation of the atrocities of all the totalitarian systems which existed during XX century. And, this did not yet occur in the Croatian society. A worthwhile contribution of the author lies in the fact that his ponderings about some important Church figures of the Zagreb Archdiocese in the second half of the century. They are the Zagreb Archbishop Franjo (Francis) Kuharić, his Auxiliary bishops Josip (Joseph) Lach, Josip (Joseph) Salač and Mijo (Michael) Škvorc, as well as some priests to mention one: Stjepan (Stephen) Kranjčić. The author writes about the Theological society called “Kršćanska sadašnjos” (The Christian Actuality) and through it he brings to the light the complex Church-political relationships in Croatia from 1970 to 1980.

Translated by s. Anđelita Šokić

Le docteur Stjepan Kožul publia, en 1992, son ouvrage “Spomenica žrtvama ljubavi Zagrebačke nadbiskupije” (“Le mémoire des victimes par amour de Dieu sur le territoire de l’Archevêché de Zagreb”) et cela, comme le sous-titre le stipule, “à l’occasion de la célébration du 900e anniversaire de l’Archevêché de Zagreb”, lequel événement fut célébré en 1994. La seconde édition, augméntée, du même ouvrage vit le jour en 1998 sous le titre “Martirologij Crkve zagrebačke” (“Le martyrologe de l’Église de Zagreb”), avec le sous-titre “Le mémoire des victimes par amour de Dieu sur le territoire de l’Archevêché de Zagreb”. Ledit ouvrage constitue un répertoire incontournable dans l’étude des victimes parmi les prêtres ainsi que d’autres pertes humaines et matérielles, survenues au cours de la Seconde guerre mondiale et la période de l’après-guerre.

Au cours de la décennie passée (1998 – 2008) maints livres, études et articles de journaux furent-ils publiés, par des historiens croates, qui viennent compléter le contenu du Martyrologe. Ainsi l’auteur publie-t-il le présent ouvrage, qui constitue le second volume du Martyrologe, et dans lequel il réunit et présente de nouvelles données, importantes pour les biographies de certains prêtres, victimes de représailles, ainsi que pour la compréhension de certains événements politico-ecclésiastiques ayant eu lieu dans la seconde moitié du XXe siècle.

La structure du texte suit à la lettre celle du Martyrologe, ce qui est précisé à côté de chaque titre ou sous-titre.

La matière principale de l’ouvrage est précédée d’un texte introductoire dans lequel l’auteur écrit sur le besoin d’une condamnation publique et officielle de tous les régimes totalitaires qui se suivirent au cours du XXe siècle, lequel geste se laisse encore désirer au sein de la société croate. Une valeur supplémentaire de l’ouvrage consiste également en réflexions que son auteur y répand sur certains personnages importants de l’Archevêché de Zagreb dans la seconde moitié du XXe siècle, notamment sur l’archevêque de Zagreb Franjo Kuharić, ses évêques auxiliaires Josip Lach, Josip Salač et Mijo Škvorc, ainsi que sur certains prêtres, tel que Stjepan Kranjčić. L’auteur y présente également la société théologique “Kršćanska sadašnjost” (“L’Actualité chrétienne”) et à travers elle jette la lumière sur la complexité des rapports politico-ecclésiastiques dans la Croatie des années 1970 et 1980.

Traduit par Jelena Puškarić

Dr. Stjepan Kožul veröffentlichte im Jahr 1992 sein Werk “Spomenica žrtvama ljubavi Zagrebačke nadbiskupije” (“Gedenkbuch für die Opfer der Liebe des Erzbistums Zagreb”), und das, nach Angaben im Untertitel, “anlässlich der neunten Jahrhundertfeier des Bestehens des Bistums/Erzbistums Zagreb”, die 1994 begangen wurde. Die zweite und erweiterte Ausgabe publizierte er 1998 unter dem Titel “Martirologij Crkve zagrebačke” (“Martyrologium der Kirche von Zagreb”) und Untertitel “Gedenkbuch für die Opfer der Liebe des Erzbistums Zagreb”. Das Buch ist eine unumgängliche Informationsquelle für jede Forschung der Priester als Opfer sowie anderer menschlichen und materiellen Leiden während des Zweiten Weltkrieges und der Nachkriegszeit.

Kroatische Historiker haben im vergangenen Jahrzehnt (1998-2008) zahlreiche Bücher, Abhandlungen und Zeitungsartikel veröffentlicht, die den Inhalt des Buches “Martyrologium der Kirche von Zagreb” ergänzen. Deswegen vereinigt der Autor und stellt in diesem zweiten Band des Martyrologiums neue und wichtige Daten für die Lebensläufe einzelner verunglückten Priester und das Verständnis einzelner kirchlich-politischen Ereignisse, die sich in der zweiten Hälfte des XX. Jhs. zugetragen haben, vor.

Der Aufbau des Textes folgt gänzlich jenem im Martyrologium, was auch bei jedem Titel oder Untertitel angeführt wurde.

Dem Hauptteil des Buches geht eine Einleitung vor, in welcher sich der Autor mit dem Bedürfnis nach einer öffentlichen und offiziellen Verurteilung der Verbrechen aller totalitären Regime des XX. Jhs. auseinandersetzt, welche aber innerhalb der kroatischen Gesellschaft noch nicht ausgesprochen wurde. Einen beachtenswerten Beitrag stellen auch seine Überlegungen über einige bedeutende kirchliche Personen des Erzbistums Zagreb aus der zweiten Hälfte des XX. Jhs., wie z. B. über den Zagreber Erzbischof Franjo Kuharić und seine Weihbischöfe Josip Lach, Josip Salač und Mijo Škorc, sowie über einige Priester, wie z. B. Stjepan Kranjčić, dar. Der Autor stellt auch den Theologischen Verein “Kršćanska sadašnjost” (Christliche Gegenwart) vor, am wessen Beispiel er die komplexen kirchlich-politischen Beziehungen in Kroatien in den 70-gern und 80-gern Jahren des vorigen Jhs. erleuchtet.

Übersetzung Danijela Marjanić

Stjepan Kožul ha pubblicato nel 1992 il libro “Spomenica žrtvama ljubavi Zagrebačke nadbiskupije” (Memoriale ai martiri dell’amore dell’Arcidiocesi di Zagreb) in occasione del 900º anniversario dell’ar¬ci/diocesi di Zagreb. Questo anniversario era stato celebrato nel 1994. Nel 1998 S. Kožul ha pubblicato la seconda e completata edizione di questo libro, intitolato “Martirologij Crkve zagrebačke” (Martirologio della Chiesa di Zagreb), con il sottotitolo Memoriale ai martiri dell’amore dell’Arcidiocesi di Zagreb. Si tratta di un libro indispensabile per lo studio delle vittime di sacerdoti ma anche di altre perdite materiali e di uomini durante la Seconda guerra mondiale e dopo la guerra.

Gli storici croati nel periodo passato (1998-2008) hanno pubblicato molti libri, saggi e articoli giornalistici che completano contenuto del Martirologio della Chiesa di Zagreb. Percio, l’autore ha pubblicato questo libro che presenta il secondo volume del Martirologio, in cui integra e presenta i nuovi dati, dati importanti per le biografie di alcuni sacerdoti come anche per la comprensione di alcuni eventi politico-ecclesiali che si erano svolti nella seconda metà del Novecento.

La struttura del testo segue in tutto quella del Martirologio.

Al contenuto principale precede un’introduzione in cui l’autore scrive sulla necessità di condanna in modo pubblico e ufficiale dei crimini di tutti i regimi totalitaristici del Novecento. Questi crimini, infatti, ancora non sono statti processati nella società croata. Un contributo prezioso del presente libro sono riflessioni dell’autore su alcune importanti persone della Chiesa di Zagreb nella seconda metà del Novecento, come per esempio, Franjo Kuharić, l’arcivescovo di Zagreb, i suoi vescovi ausiliari Josip Lach, Josip Salač e Mijo Škvorc; alcuni sacerdoti, come per esempio, Stjepan Kranjčić. L’autore presenta anche La società teologica “Kršćanska sadašnjost” (Attualità cristiana) e in tal modo chiarisce complesse relazioni politico-ecclesiali in Croazia negli anni ’70 e ’80 del Novecento.

Traduzione di dott. Ružica Razum

U knjizi su izloženi rezultati istraživanja rodoslovnih odnosa unutar jednog od najstarijih i najvećih plemenitih rodova Križevačke županije, Orehovečkih od Orehovca. Obiteljsko ime roda oblikovalo se u drugoj polovici 15. st. i u izvorima dolazi podjednako u hrvatskoj i ugarskoj inačici (Orehovečki, Orehovački, Orehoczy, Orahoczy). Pojedine grane roda nose predikat prema svojim središnjim posjedima, Orehovcu-Svetom Petru, odnosno Guščerovcu, u Križevačkoj županiji, dok je predikat “od Orehovice” po svoj prilici neopravdano i nenamjerno izmijenjen prvotni predikat “od Orehovca”. Pripadnici toga roda često se susreću u hrvatskoj povjesnici; dali su niz vrlo važnih i uglednih pojedinaca političkog, vojnog i duhovnog života. Sustavna povijest roda tek se mora napisati, a ovo je istraživanje početni korak u tom smislu. Do sada u nas nije objavljeno cjelovito i kritičko rodoslovlje Orehovečkih od Orehovca, nego tek neki dijelovi rodoslovlja i to često s netočnostima.

Istraživanje je potvrdilo starost roda, pa je prvi poznati pripadnik rođen zacijelo još u drugoj polovci 13. stoljeća. Od njega se može pratiti neprekinuti slijed potomaka do današnjeg doba. Mogle su se ustanoviti tri glavne grane roda, koje su utemeljene u VIII. koljenu, računajući od Pavla (br. 1) s početka 14. stoljeća. Grane u Psarjevu i Tosovcu X “Tosovec” potječu od Mihaela st X “Orehovečki Mijo st. (55)” ., br. 55 (*~1510. †1560./67.), odnosno Petra st., br. 58 (*~1520. †1565.), sinova Gašpara (br. 48), dok je onu u Guščerovcu utemeljio još jedan Gašpar, br. 62 (*~1512. †1560./62.), čiji neposredni predak za sada nije poznat. Grana u Psarjevu cvate i danas, a grana u Tosovcu također je preostala do naših dana i to u svom ogranku u Tremu, čiji pripadnici nose dvojno obiteljsko ime, Tremski ili Orehovečki, odnosno samo Tremski. Grani u Tosovcu pipada također i ogranak po tankoj krvi, dakle potomci Doroteje Orehovečki, br. 83 (*~1560. †1622./24.) i Andrije Slovenčića koji su se također pisali dvojno, Slovenčić ili Orehovečki, ali često samo s obiteljskim imenom po majci, jer su po njoj Slovenčići stekli plemstvo i pravo na grb. Taj ogranak ugasio se u muškom spolu 1702. god., smrću Ivana Slovenčića ili Orehovečkog (br. 203) iz XII. koljena roda. Grana u Guščerovcu, čiji su pripadnici kasnije nosili i nejasni predikat “od Orehovice” (vjerojatno nastao pogrješnom interpretacijom izvornog predikata “od Orehovca”), trajala je sveukupno šest koljena, odnosno utrnula je u muškom spolu, u svom V. naraštaju (XII. cjelokupnog roda), s Franjom Ladislavom, br. 216 (*~1662. †1712./14.) iz svoga plemićkog ogranka, odnosno sa Stanislavombr. 214 (*~1681. †1727.) iz grofovskog ogranka. Sveukupno su uneseni podatci o 733 pripadnika roda u 19 koljena, odnosno do vremena do kada su dostupni podatci iz javnih pismohrana (kraj 19. i početak 20. stoljeća). Oni su pojedinačno obrađeni do XVI. koljena, dok su potomci daljnjih naraštaja uvršteni samo u radoslovnu tablicu i rodoslovno stablo.

This book presents the results of a research conducted of the genealogy of one of the oldest and largest noble families in Križevci County – Orehovečki of Orehovec. The family name took on this form in the late 15th century and its original form was the same in Croatia and Hungaria (Orehovečki, Orehovački, Orehoczy, Orahoczy). Certain branches of the family took on an adjective describing their estates – Orehovec-Sveti Petar, that is, Guščerovec, in Križevci County. The adjective “from Orehovica” is most likely unjustified and unintentionally changed to “from Orehovec”. We often see members of this family in Croatian history, offering very important and reputable politicians, military and spiritual leaders. There is yet to be a work to describe the systematic history of this family and this research is the first step in that direction. So far there has not been one complete critical genealogy of the Orehovečki from Orehovec, but only segments and often these were not correct.

Research has confirmed the age of the family and so the first known member was born in the second half of the 13th century. From here we can follow a continual line of descendants to this day. It is possible to establish three main branches of this family VIII times removed counting from Paul (No. 1) at the beginning of the 14th century. Branches in Psarjevo and Tosovec originate from Michael sen, No. 55 (*~1510 †1560/67), or rather Peter sen, No. 58 (*~1520l †1565), sons of Gaspar (No. 48), while the branch in Guščerovec was founded by yet another Gaspar, No. 62 (*~1512 †1560/62), whose immediate ancestor has not been disclosed as yet. The branch in Psarjevo is still alive today and the branch in Tosovec has remained to this day with a further branch in Trem whose members carry a dual family name Tremski or Orehovečki, or just Tremski. The branch in Tosovec has another branch with a thin blood line leading from the descendants of Dorothea Orehovečki, No. 83 (*~1560 †1622/24) and Andrew Slovenčić who also used a dual surname – Slovenčić or Orehovečki, but often only using the family name according to their mother because it was in this way that the Slovenčić’s gained their right to the family crest. That branch died out in the male gender in 1702 with the death of John Slovenčić or Orehovečki Ivan (203)” (No. 203) XII times removed. The branch in Guščerovec, whose members later carried the unclear adjective “from Orehovica” (most likely emerging through an incorrect interpretation of the original adjective “from Orehovec”) continued into the sixth generation and died out in the male gender in the Vth generation (XII time removed), with Francis Ladislau, No. 216 (*~1662 †1712/14) from the noble branch, that is with Stanislaus, No. 214 (*~1681 †1727) from the royal branch.

Details exist for 733 members of the family up to 19 time removed or until there is available information in public archives (end of the 19th and early 20th centuries). These have been individually treated up to 16 times removed while descendants of further generations have been named in the family tree but without any details in the genealogy table.

Translated by s. Anđelita Šokić

Dans le livre on présente les résultats de recherches sur les relations généalogiques à l’intérieur de l’une des plus anciennes et plus grandes familles nobles du département de Križevci, les Orehovečki de Orehovec. Le nom familial des Orehovečki remonte à la seconde moitié du 15e siècle et dans les sources on trouve une répartition égale des deux variantes de son orthographe: croate et hongroise (Orehovečki, Orehovački, Orehoczy, Orahoczy). Certaines branches de la famille sont désignées par le nom de leurs propriétés principales, de Orehovec–Sveti Petar ou encore de Guščerovec, dans le département de Križevci (la désignation “de Orehovica” étant selon toute probabilité une intervention injustifiée et involontaire dans la désignation d’origine “de Orehovec”). La famille des Orehovečki a tout au long de l’histoire croate fourni maints personnages importants de la vie politique, militaire ou spirituelle du pays. Une histoire exhaustive de ladite famille se laisse encore désirer, la présente étude ne servant que d’un pas initial dans ce sens. Jusqu’à maintenant une généalogie intégrale et critique de la famille des Orehovečki n’a pas encore vu le jour, à part certaines sections de l’arbre généalogique de la famille et cela encore fréquemment avec incorrections.

Les recherches ont confirmé l’ancienneté de la famille, le premier membre connu de la famille étant né aussi loin que dans la seconde moitié du 13e siècle. Partant de lui le lignage continue, ininterrompu, jusqu’à nos jours. On a pu conclure à l’existence de trois branches familiales, établies à la VIIIe génération, on partant de Paul (n° 1) du 14e siècle. Les branches à Psarjevo et de Tosovec sont issues de Michel l’Ancien, n° 55 (*~1510, †1560/67), c’est-à-dire de Pierre l’Ancien, n° 58 (*~1520, †1565), fils de Gaspar (n° 48), tandis que la branche de Guščerovec a été fondée par un autre Gaspar, n° 62 (*~1512, †1560/62), pour qui l’état présent des recherches n’a pas permis d’établir l’ancêtre immédiat. Les deux branches, celles de Psarjevo et de Tosovec, existent encore, la dernière à travers sa branche de Trem, dont les membres sont désignés par un double nom de famille: Tremski ou Orehovečki, ou encore seulement par celui de Tremski. A la branche de Tosovec appartient également la filiation par le sang maternel, i.e. les descendants de Dorotea Orehovečki, n° 83 (*~1560, †1622/24) et de André Slovenčić, qui signaient également par les deux noms, Slovenčić ou Orehovečki, mais fréquemment seulement par leur matronyme qui a permis à la famille Slovenčić d’accéder au statut de nobles et d’acquérir le droit aux armoiries. Cette branche s’est éteinte dans son lignage agnatique en 1702, par la mort de Jean Slovenčić ou Orehovečki (n° 203) de la XIIe génération. La branche de Guščerovec, dont les membres portaient par la suite la désignation douteuse “de Orehovica” (qui est probablement due à une interprétation fautive de la désignation d’origine “de Orehovec”) s’est étendue sur six générations pour s’éteindre, dans son lignage agnatique, à la Ve génération (XIIe, pour l’integralité de la famille), avec François-Ladislas, n° 216 (*~1662, †1712/14) de sa branche noble, c’est-à- dire avec Stanislas, n° 214 (*~1681, †1727) de sa branche comtale. En total on a réussi à recenser 733 membres de la famille répartis sur 19 générations, les données incluses dans le présent ouvrage s’étendant jusqu’à la fin du 19e et le début du 20e siècle, l’époque jusqu’à laquelle les actes d’archives publiques se prêtaient à la consultation. Les membres des seize premières générations sont présentés individuellement, tandis que les descendants des générations suivantes ne figurent que sur l’arbre et dans les tableaux généalogiques.

Traduit par Jelena Puškarić

Im Buch sind die Forschungsergebnisse der genealogischen Verhältnisse einer der ältesten und grössten Adelsfamilien der Gespanschaft Križevci, Orehovečki von Orehovec, dargestellt. Der Familienname gestaltete sich in der zweiten Hälfte des 15. Jhs. In den Quellen kommt er vergleichbar oft in kroatischer und ungarischer Variante (Orehovečki, Orehovački, Orehoczy, Orahoczy) vor. Die einzelnen Nebenlinien bekamen ihr Prädikat nach ihren zentralen Grundbesitzen, nach Orehovec-Sankt Peter, bzw. Guščerovec in der Gespanschaft Križevci, während das Prädikat “von Orehovica” allem Anscheine nach durch eine unabsichtiliche und ungerechtfertigte Veränderung aus ursprünglichem Prädikat “von Orehovec” entstanden ist. Die Angehörigen dieser Familie werden in der kroatischen Geschichte oft erwähnt, da der Familie eine Reihe sehr bedeutender und angesehener Personen aus politischen, militärischen und kirchlichen Kreisen entstammt. Eine systematische Familiengeschichte soll aber erst geschrieben werden und diese Forschungsergebnisse wären nur als erster Schritt in dieser Richtung zu deuten. Bis heute hat man auf diesen Gebieten keinen vollständigen und kritischen Stammbaum der Familie Orehovečki von Orehovec verfasst, sondern erst einige Teile, die ausserdem falsche Daten beinhaltet haben.

Die Forschung hat das Alter der Familie bestätigt. Der erste bekannte Angehörige wurde bestimmt in der zweiten Hälfte des 13. Jhs. geboren. Von da an kann eine ununterbrochene Stammfolge bis zur Gegenwart verfolgt werden. Es wurden drei Hauptlinien festgestellt, die in der VIII. Generation mit Paulus (Nr. 1) am Anfang des 14. Jhs. gegründet wurden. Die Nebenlinien in Psarjevo und Tosovec stammen von Michael dem Älteren, Nr. 55 (*~1510. †1560./67.), bzw. von Peter dem Älteren, Nr. 58 (*~1520. †1565.), von Söhnen von Kaspar (Nr. 48), während die Nebenlinie in Guščerovec von einem anderen Kaspar, Nr. 62 (*~1512. †1560./62.), gegründet wurde, und wessen unmittelbarer Vorfahre noch unbekannt ist. Die Nebenlinie in Psarjevo floriert auch heute, und die Linie in Tosovec hat auch bis heutigem Tag als Nebenlinie in Trem, deren Angehörigen den doppelten Familiennamen, Tremski oder Orehovečki, bzw. heute Tremski, tragen, überlebt. Zur Nebenlinie Tosovec gehört auch die Verwandschaft mütterlicherseits, also die Nachkommen von Dorotea Orehovečki, Nr. 83 (*~1560. †1622./24.) und Andreas Slovenčić, die auch einen doppelten Familiennamen Slovenčić oder Orehovečki haben, aber öfter den Familiennamen der Mutter tragen, da durch sie die Familie Slovenčić den Adelstitel und Wappenbrief erworben hat. Diese Nebenlinie erlosch im männlichen Geschlecht im Jahr 1702., mit dem Tod von Johann Slovenčić oder Orehovečki (Nr. 203) aus XII. Generation. Die Nebenlinie in Guščerovec, deren Mitglieder das befremdende Prädikat “von Orehovica” (wahrscheinlich eine falsche Interpretation des ursprünglichen Prädikats “von Orehovec”) trugen, setzte sich für sechs Generationen fort und erlosch im männlichen Geschlecht in der V. Generation (XII. Generation der Hauptlinie) mit Franz Ladislaus, Nr. 216 (*~1662. †1712./14.) aus ihrer adeliger Nebenlinie, bzw. mit Stanislaus Nr. 214 (*~1681. †1727.) aus gräflicher Nebenlinie. Insgesamt hat man die Daten über 733 Angehörige der Familie aus 19 Generationen erfasst, bzw. für die Zeit für welche die Daten aus öffentlichen Registraturen (Ende des 19. und Anfang des 20. Jhs.) zugänglich sind. Sie sind einzeln bearbeitet bis zur XVI. Generation, während die Nachkommen weiterer Generationen nur in den Stammbaum und Stammtafel einbezogen wurden.

Übersetzung Danijela Marjanić

Nel libro sono esposti i risultati della ricerca delle relazioni genealogiche dentro una delle più antiche e più grandi stirpi nobilitari del comitato di Križevci, Orehovečki de Orehovec. Il nome familiare della stirpe si è formato nella seconda metà del Quattrocento. Nelle fonti apparisce ugualmente nella forma croata come anche ungherese (Orehovečki, Orehovački, Orehoczy, Orahoczy). Singoli rami della stirpe portano il predicato secondo i loro possedimenti centrali, Orehovec-Sveti Petar, cioè Guščerovec, tutti e due nel comitato di Križevci, mentre il predicato “de Orehovica” presenta probabilmente ingiustamente e involontariamente modificato l’originario predicato “de Orehovec”. Gli appartenenti di questa stirpe spesso si incontrano nella storiografia croata; da loro provengono molti importanti e notabili personaggi della vita politica, militare ed ecclesiastica. La storia sistematica della stirpe è ancora da scrivere, e questo studio presenta un passo iniziale in riguado a questo. Fino ad adesso non è stata pubblicata una genealogia integra e critica degli Orehovečki de Orehovec, ma soltanto alcune parti di genealogia, però, spesso con inesattezze.

La ricerca ha confermato l’antichità della stirpe. Il primo appartenente conosciuto nacque certamente ancora nella seconda metà del Duecento. Da lui è possibile seguire l’ininterrotta serie dei discedenti fino all’epoca odierna. E’ possibile constatare i tre rami principali della stirpe, i quali sono stati fondati nella VIII generazione, computando da Paolo (No 1) all’inizio del Trecento. I rami a Psarjevo e Tosovec provengono da Michele il Vecchio, No 55 (*~1510 †1560/67), cioè da Pietro il Vecchio, No 58 (*~1520 †1565), dei figli di Gaspare (No 48), mentre il ramo a Guščerovec l’ha fondato uno Gaspare, No 62 (*~1512 †1560/62), il cui l’immediato antenato ancora non è conosciuto. Il ramo a Psarjevo apparisce anche oggi, come anche il ramo a Tosovec nel suo ramo secondario a Trem, di cui appartenenti portano il doppio cognome familiare, Tremski oppure Orehovečke, cioè soltanto Tremski. Al ramo a Tosovec appartiene anche il ramo secondario della sangue materna, cioè i discendenti di Dorotea Orehovečki, No 83 (*~1560 †1622/24) e di Andrea Slovenčić, che anche portano doppio cognome, Slovenčić oppure Orehovečki. Spesso, però, portano soltanto il cognome familiare della madre, perché attraverso di lei i Slovenčić hanno ottenuto il titolo nobilitare e il diritto allo stemma. Questo ramo secondario si estinse nel sesso maschile nel 1702, con la morte di Giovanni Slovenčić oppure Orehovečki (No 203) del XII generazione della stirpe. Il ramo a Guščerovec, di cui appartenenti portavano in seguito l’impreciso predicato “de Orehovica” (probabilmente a causa dell’inesatta interpretazione dell’originario predicato “de Orehovec”), continua a vivere in totale sei generazioni, cioè si estinse nel sesso maschile, nella sua V generazione (XII generazione dell’intera stirpe), con Francesco Ladislao, No 216 (*~1662 †1712/14), del suo ramo nobilitare, cioè con Stanislao, No 214 (*~1681 †1727), del ramo comitale.

In totale sono inscritti dati sui 733 appartenenti della stirpe, raggrupati nelle 19 generazioni, cioè fino al tempo in cui sono accessibili i dati negli archivi pubblici (la fine dell’Ottocento e l’inizio del Novecento). Gli appartenenti delle prime sedici generazioni sono elaborati individualmente, mentre gli appartenenti delle XVII, XVIII e XIX generazioni sono incorporati soltanto nella tabella genealogica e nell’albero genealogico.

Traduzione di Stjepan Razum