Zaključne riječi Evanđelja po Marku sljedeće su: “Oni [apostoli] pak odoše i propovijedahu posvuda, a Gospodin surađivaše i utvrđivaše Riječ popratnim znakovima” (Mk 16, 20). Svako dobro djelo, ali i dobra i istine dostojna ili vjerodostojna riječ jesu dva stupa čovjekova života i odnosa prema ljudima, prema svijetu, prema Stvoritelju svega – dobrome i milosrdnome Bogu. Povijest viničkoga kraja protkana je upravo time – dobrim djelima i riječima, a iza toga stoji dobri vinički čovjek – radnik i vjernik. S osobitim osjećajem poštovanja i svijesti nedostatnosti i nedoraslosti prihvatio sam se istraživanja, proučavanja, obrađivanja, a potom i sastavljanja povijesti viničkoga kraja – bogatoga spomenicima kulture, ispunjenoga življenom vjerom, kraja naprednoga gospodarstva, upravnog te u užem smislu zdravstvenog i obrazovnog središta; u ovaj vinički kraj nije stupila samo grofovska i plemićka noga, to je krajolik kojemu su se divili bani, biskupi, ali i prijestolonasljednici – sve to nije bilo lako objediniti i ispričati priču o prošlosti i sadašnjosti za budućnost. Granice župe Sv. Marka u Vinici tijekom povijest bile su barem tri puta mijenjane: negdje u prvoj polovini 16. st., potom sredinom 17. i krajem 18. stoljeća. Pod današnju župu pripadaju sljedeća mjesta: Vinica, Marčan, Ladanje Gornje, Vratno Donje, Peščenica, Vinica Breg. Od prve polovine 16. st. do sredine 17. st. župi Vinica pripadala je današnja župa Voća, a krajem 18. st. uspostavljena je župa Nadkrižovljan te je selo viničke župe Goruševnjak pripojeno navedenoj župi, a dotadašnja mjesta viničke župe Strmec, Nova Ves i Zelendvor pripojeni su župi Petrijanec. Vinički kraj, osobito mjesta Petrijanec, Babinec, Dubrava i druga bogata su arheološka nalazišta, osobito nalazima iz doba Rimskoga Carstva. U viničkoj župnoj crkvi u zid svetišta uzidan je jedan kameni spomenik rimskoga doba. Osobito važan podatak iz povijesti Vinice jest od samoga kralja (Rudolf II. Habsburgovac, 1580.) kao i vlasnika viničkoga vlastelinstva (braće Đulaj, 1532., Nikola Ištvanović, 1581.) dodijeljen odnosno potvrđen status trgovišta (oppidum). Vlasnici viničkoga vlastelinstva bili su iz obitelji Đulaj, potom podpalatin, diplomat i pisac mađarske povijesti Nikola Ištvanović (1538.-1615.) te hrvatski ban Benedikt Turoci (†1616.) – obojica su pokopani u viničkoj župnoj crkvi. Prigodom obnove župne crkve devedesetih godina 20. st. pronađeno je nekoliko kamenih ulomaka iz stare ili prvotne župne crkve i ti su ulomci datirani na kraj 12. ili pak na početak 13. stoljeća – a to je sam početak odnosno osnutak Zagrebačke biskupije. Zaštitnik župe oduvijek je bio Sv. Marko Evanđelist. 1808. godine započela je gradnja današnje župne crkve, posvećena je 1822. godine. Prvotna orijentacija crkve bila je zapad – istok, dok je danas obrnuto. Toj prvotnoj crkvi bile su prigrađene dvije velikaške kapele – onu sv. Andrije apostola dao je 1597. godine podići podpalatin Nikola Ištvanović (Istvánffy), a drugu posvećenu sv. Josipu, zaštitniku hrvatskoga naroda, dala je podići obitelj Keglević. Sve do današnjih dana ostala je sačuvana gotička kustodija, potom vrlo vrijedan i lijep latinski natpisi na nadgrobnim pločama spomenutog Ištvanovića i njegove supruge Elizabete Bot od Bajne, potom nadgrobni spomenik s isklesanim likom hrvatskoga bana Benedikta Turocija. Voditelji gradnje današnje župne crkve bili su ptujski majstori – za zidarske poslove bio je odgovoran Petar Wagner, a za tesarske Josip Hirtl. Imena ostalih majstora nisu nam ostala zabilježena osim graditelja propovjedaonice, a to je Matija Gallo, kipar iz Ormoža. Glavni oltar podignut je 1862. godine; za taj je posao bio angažiran ptujski kipar Josip Jakober, dok je oltarnu sliku Sv. Marka 1863. godine vrlo vjerojatno naslikao (to je sigurno) bečki slikar Christian Ruben. Za uređenje prostranih zidnih površina župnik Nikola Skukan angažirao je celjskoga kipara Miloša Hohnjeca i slikara Šimuna Frasa. Osim glavnoga oltara, na kojem se u oltarnoj nadogradnji nalaze kipovi s prijašnjega glavnog oltara, u lađi crkve još su oltar Blažene Djevice Marije i Sv. Josipa s kipovima zaštitnika izrađenih od viničkoga kamena te još dva oltara u donjem dijelu lađe, a to su oltar Sv. Antuna Padovanskoga čiju je sliku 1815. naslikao Antun Keller i oltar Sv. Ane s prekrasnom slikom čiji autor nij poznat. U umjetničkim krugovima pozornost plijeni kameni lik Blažene Djevice Marije s Djetetom Isusom ili kako se ona najčešće naziva – Madona. Taj je kameni reljef župnoj crkvi predan iz uništenih Bajnskih dvora te ge je tadašnji župnik Josip Dumbović (1968.) dao postaviti iznad sakristijskih vrata. Orgulje za župnu crkvu izradila je 1910. god. ugledna orguljarska tvrtka Heferer. Uz župnu crkvu podignuta je oko 1774. godine današnja župna kuća koja se svojom veličinom doima poput dvora. Za njezinu gradnju zaslužan je župnik Ivan Joanović te grofica Suzana Malatinski, supruga bana Franje Nadaždija. Nekada je uokolo župne crkve bilo groblje, a ispred nje kapela sv. Fabijana i Sebastijana; krajem 18. stoljeća groblje je ustanovljeno na mjestu gdje se i danas nalazi. Groblje ima nekoliko lijepih spomenika s vrijednim umjetničkim djelima. Tu se posebno ističe grobni spomenik obitelji Kereškenji (Kőrőskeny), potom spomenici obitelji Dolanski, Peške (Peschke), Haslingera, domaćih svećenika i drugih. Na području župe tijekom povijesti bilo je čak devet kapela od kojih su četiri bile dvorske (u kuriji Suzane Turoci, u kuriji udovice Barbare Erdedske) ili uz sam dvorac (Zelendvor, Bajnski dvor). Najstarija kapela vjerojatno je današnja župna crkva Sv. Martina u Donoj Voći koja je sredinom 17. st. postala župnom crkvom, potom kapela Sv. Katarine u Novoj Vesi koja je 1789. godine pripojena župi Petrijanec, kapela Sv. Helene propala je krajem 18. ili početkom 19. stoljeća; prvotna kapela Sv. Roka porušena je, potom je podignuta u obliku današnje male kapele, a ona na groblju – Sv. Fabijana i Sebastijana – također je porušena i više se nije gradila. U novije vrijeme, kao ponos mještana Peščenice, podignuta je kapela Uznesenja Blažene Djevice Marije u njihovu mjestu. Pilova ili kamenih stupova s kipom sveca ima petnaest, raspela osam. Povelika tema ovoga rada vinički su župnici i kapelani te svećenici, redovnici i redovnice rodom iz viničke župe. Teško je nekoga od župnika ili kapelana posebno izdvojiti jer svaki od njih dao je dio svoga života u vjerski, kulturni i odgojni napredak viničkoga čovjeka. U 17. stoljeću posebno se ističu Petar Jambrehović, Ivan Kunić i Mihael Krajačić, u 18. stoljeću Ignacije Novak i Ivan Joanović, a dalje krajem 18., tijekom 19. i 20. stoljeća – mogli bismo slobodno reći – svi. Karlovčanin prof. Kazimir Pavlačić – rado slušan propovjednik, Varaždinac Mirko Vojskec – graditelj današnje župne crkve, Zagrepčanin Ivan Hanžić – dekan i prisežnik kotarskih sudova, Krapinčanin Lavoslav Firholcer – pisac, sudionik ilirskog narodnog preporoda, Varaždinac Janko Vuković – pisac i pokretač gospodarskog napretka mjesta, Remetinčanin Josip Petek – poticatelj organiziranoga obrazovanja i brižan gospodar, Zagorec Franjo pl. Tompić – vrstan govornik, dekan i začasni kanonik Prvostolnoga kaptola zagrebačkoga, Ličanin Nikola Skukan – obnovitelj župne crkve, Voćanec Andrija Jakopanec – dekan i prisjednik Nadbiskupskog duhovnog stola, Varaždinac Miroslav Vernik – mudar i razborit pastir, osobiti štovatelj Blažene Djevice Marije, Varaždinac Josip Dumbović – rado slušan propovjednik, obnovitelj župne crkve, Ivan Jurak – pokretač duhovne obnove župe, i Valent Posavec – župnik, dekan, prebendar Varaždinskog kaptola, duhovni i materijalni obnovitelj i graditelj. Župa Vinica dala je Crkvi lijep broj biskupijskih svećenika i redovnika (franjevci, pavlini, isusovci, salezijanci, kapucini) te sestara redovnica (milosrdne sestre sv. Vinka i Isusove male sestre). Od bratovština valja istaknuti Marijinu djevojačku kongregaciju (od 1912.) koja je okupljala velik broj djevojaka, svesrdno ih je podupirala grofica Ida Festetić i obitelj Bombelles. Župa svake godine, od 1824., obavlja zavjetno hodočašće Majci Božjoj Jeruzalemskoj na Trški Vrh ponad Krapine. Osobita značajka viničkoga kraja jest poveliki broj dvoraca i kurija te raznih ustanova od mjesnog ili pak šireg značenja i potreba. Najstariji je dvorac Stari grad, zatim vlastelinstvo Bajnski dvor, pa Zelendvor i Komar te Opeka. U samoj Vinici još su dva dvorca – Vinica Donja i Vinica Gornja, potom kurija Niczkijevo, kurija obitelji Dolanski te manje kurije pl. Galeković, pl. Ciboci, obitelji Rajner u Marčanu i druge. Vinica je u povijesti školstva imala dvije škole – Dječačku (1783.) i Djevojačku (1888.), a u novije vrijeme i Srednju školu (od 1958.). Od ostalih ustanova spominjemo poštanski ured (1869.) (brzojav /1887./ i telefon /1905./), zatim ubožnicu (potkraj 18. st.), ljekarnu (1888.), štedionicu (1901.), narodnu čitaonicu te više vrijednih društava (podružnica gospodarskog društva /1867./, Vatrogasno društvo /1889./, lovačko /1946./, razna sportska i druga). U zadnjem dijelu knjige istaknuto je nekoliko popisa prezimena obitelji viničke župe, zatim ukratko o pojedinim židovskim obiteljima u Vinici te popis raznih zanatlija, prikupljenih isto tako iz različitih izvora. Na koncu, osobito je važan popis poginulih tijekom rata i poraća u 20. stoljeću. Vinički kraj i danas je sačuvao ono plemenito i lijepo stvarano u stoljećima postojanja. Bilo je razdoblja u povijesti kada se nije previše marilo ni za kulturne i umjetničke vrijednosti mjesta ni za sveukupni napredak. Danas u prvim desetljećima 21. stoljeća nadamo vjerujem da je svijest o važnosti očuvanja kulturne baštine jača i moćnija. To će svakako osiguravati bolje standarde odgoja i obrazovanja, poticat će zdrav vjerski život i istinske vrjednote. Vrlo lako se u monografiji može uočiti kako su gotovo svi naraštaji Viničana dali svoj doprinos, svoj obol razvoju i kulturi ovoga kraja, stoga ne smije ni današnja generacija posustati u “molitvi i radu” te će tako baklju života i vjere predati budućim naraštajima. Zahvaljujem svima koji su na bilo koji način pripomogli u oblikovanju ove monografije koja jest opsežna, fotografijama bogato opremljena, ali je zasigurno ostalo još mnogo toga što treba reći, staviti na papir da ostane za buduća pokoljenja. zatvorite odlomak

Die Schlussworte des Evangeliums nach Markus sind die folgenden: “Sie [die Apostel] gingen weg und predigten überall und der Herr arbeitete mit und festigte das Wort durch die folgenden Zeichen” ( Mk, 16, 20). Jede gute Tat, aber auch das gute und der Wahrheit würdige und glaubwürdige Wort, sind zwei Säulen des menschlichen Lebens und der Beziehungen zu den Menschen, zur Welt, zu dem Schöpfer vor allem – dem guten und barmherzigen Gott. Die Geschichte der Vinica Region ist gerade damit durchgezogen – mit guten Taten und Worten, und dahinter steht der gute Mensch aus Vinica – der Arbeiter und der Gläubiger. Mit einem besonderen Gefühl der Achtung und des Bewusstseins des Mangels und Unangemessenheit nahm ich die Forschung, Studium, Verarbeitnug und dann die Erstellung der Geschichte von Vinica Region an – reich an Denkmälern, mit dem lebendigen Glauben gefüllt, die Region der fortschrittlichen Wirtschaft, des Verwaltungs – und im engen Sinne des Gesundheits – und Bildungszentrums; in die Vinica Region trat nicht nur der Fuß von Grafen und Adeligen, das ist die Landschaft, die Bane, Bischöfe und Thronerben bewunderten – all das war nicht leicht zu sammeln und eine Geschichte über Vergangenheit und Gegenwart für die Zukunft zu erzählen. Die Grenzen der Pfarrei St. Markus in Vinica wurden in der Geschichte mindestens dreimal geändert: ungefähr in der ersten Hälfte des 16. Jahrhunderts, dann in der Mitte des 17. und am Ende des 18. Jahrhunderts. Zur heutigen Pfarrei gehören die Orte: Vinica, Marčan, Ladanje Gornje, Vratno Donje, Peščenica, Vinica Breg. Von der ersten Hälfte des 16. Jahrhunderts bis zur Mitte des 17. Jahrhunderts gehörte zur Pfarrei Vinica die heutige Pfarrei Voća. Am Ende des 18. Jahrhunderts wurde die Gemeinde Natkrižovljan gegründet und das Dorf Goruševnjak, aus der Pfarrei Vinica, der genannten Pfarrei zugeteilt. Die ehemaligen Orte der Vinica-Pfarrei Strmec, Nova Ves und Zelendvor wurden der Pfarrgemeinde Petrijanec beigefügt. Die Vinica Umgebung, vor allem die Orte Petrijanec, Babinec, Dubrava und andere sind reiche archäologische Fundorte, insbesondere reich an Funden aus dem Römischen Reich. In der Vinica-Pfarrkirche ist in die Wand des Schreins ein steinernes Denkmal aus der römischen Zeit eingemauert. Eine besonders wichtige Information aus der Vinica Geschichte ist der, vom König (Rudolf II. den Habsburger, 1580) sowie von den Landbesitzern (Brüder Gyulay, 1532, Nikola Istvánffy, 1581) zugeteilter beziehungsweise bestätigter Status einer Ortschaft (oppidum). Vinica Gutsbesitzer waren aus Familien Gyulay, dann der Diplomat und Schriftsteller der ungarischen Geschichte Nikola Istvánffy (1538-1615) und der kroatische Ban Benedikt Thuroczy († 1616) – beide wurden in der Vinica-Pfarrkirche begraben. Während der Renovierung der Pfarrkirche in den neunziger Jahren des 20. Jahrhunderts wurden mehrere Stein-Fragmente aus der alten oder der ursprünglichen Pfarrkirche gefunden und diese Fragmente datieren aus dem Ende des 12. Jahrhunderts oder aus dem Anfang des 13. Jahrhunderts – das ist der Anfang bzw. die Zeit der Gründung des Zagreber Bistums. Der Patron der Pfarrei wurde von jeher St. Markus, der Evangelist. Im Jahre 1808 begann der Bau der heutigen Pfarrkirche, die im Jahr 1822 geweiht wurde. Die ursprüngliche Orientierung der Kirche war West – Ost; heute ist es umgekehrt. Der ursprünglichen Kirche wurden zwei aristokratischen Kapellen angebaut – die von St. Andreas des Apostel ließ Nikola Istvánffy 1597 errichten, und die andere dem St. Joseph, dem Patron des kroatischen Volkes gewidmet, ließ die Famile Keglević aufstellen. Bis heute ist eine gotische Kustodia erhalten, dann sehr wertvolle und schöne lateinischen Inschriften auf den Grabsteinen des oben erwähnten Istvánffy und seiner Frau Elizabeth Both von Bajna, dann ein Grabstein mit einer eingemeißelten Figur des kroatischen Ban Benedikt Thuroczy. Die Leiter des Baues der heutigen Pfarrkirche waren die Meister aus Ptuj – für die Bauarbeiten war Peter Wagner verantwortlich und für die Zimmermannsarbeiten Joseph Hirtl. Die Namen der anderen Meister sind nicht notiert, außer dem Baumeister der Kanzel, un zwar ist das Mathias Gallo, der Bildhauer aus Ormož. Der Hauptaltar wurde 1862. gebaut. Für den Auftrag wurde der Bildhauer aus Ptuj Joseph Jakober engagiert, während das Altarbild von St. Markus im Jahr 1863. sehr wahrsheinlich vom wienerischen Maler Christian Ruben gemalt wurde. Für die Dekoration der geräumigen Wandflächen hat der Pfarrer Nikola Skukan den Bildhauer aus Celje, Miloš Hohnjec und den Maler Šimun Fras engagiert. Außer dem Hauptaltar, auf deren Altaraufbau sich Statuen des ehemaligen Hochaltars befinden, im Langhaus der Kirche sind noch der Altar der Jungfrau Maria und St. Joseph mit Statuen der Patronen aus Vinica-Stein gemacht. Noch zwei Altare sind im unteren Teil des Langhauses, und zwar der Altar von St. Antonius von Padua, dessen Bild 1815. Anthon Keller malte und der Altar der St. Anne mit einem schönen Bild, dessen Autor unbekannt blieb. In Künstlerkreisen reißt die Steinfigur der Jungfrau Maria mit dem Jesuskind oder wie sie gewöhnlich genannt wird – Madona, große Aufmerksamkeit an sich. Dieses Steinrelief wurde der Pfarrkirche aus den zerstörten Bajnski dvori gegeben und der ehemalige Pfarrer Joseph Dumbović (1968) ließ es über die Sakristeitür stellen. Die Orgel für die Pfarrkirche hat im Jahr 1910. die angesehene Orgelfirma Hefferrer hergestellt. Neben der Pfarrkirche wurde ungefähr 1774. das heutige Pfarrhaus gebaut, das mit seiner Größe wie ein Palast aussieht. Für diesen Bau sind Pfarrer Ivan Joanović und Gräfin Susanna Malatinszky, die Frau von Ban Franjo Nadasdy lobenswert. Ehemals befand sich um die Pfarrkirche ein Friedhof, und vor der Kirche die Kapelle von St. Fabian und Sebastian; am Ende des 18. Jahrhunderts wurde der Friedhof an der Stelle gegründet, wo er auch heute ist. Der Friedhof hat mehrere schöne Denkmäler mit wertvollen Kunstwerken. Da sind das Grabdenkmal der Familie Kőrőskeny, dann die Denkmäler der Familien Dolanski, Peschke, Haslingera, der heimischen Priester und anderen besonders wertvoll. Während der Geschichte, auf dem Pfarreigebiet gab es neun Kapellen, von denen vier höfisch waren (in der Kuria Suzane Thuroczy, in der Kuria der Witwe Barbara Erdődy) oder neben dem Schloss (Zelendvor, Bajnski dvor). Die älteste Kapelle ist wahrscheinlich die heutige Pfarrkirche St. Martin in Donja Voća, die mitten des 17. Jahrhunderts zur Pfarrkirche wurde; dann die Kapelle St. Catharina in Nova Ves, die 1789 der Pfarrei Petrijanec beigefügt wurde; die Kapelle St. Helena fiel im späten 18. oder frühen 19. Jahrhundert durch; ursprüngliche Kapelle von St. Roko wurde zerstört, danach wurde sie in der Form der heutigen kleinen Kapelle aufgehoben; und die Kapelle auf dem Friedhof – St. Fabian und St. Sebastian – wurde ebenfalls zerstört und nie wieder aufgebaut. In der letzten Zeit, als Stolz der Einwohner Peščenica, wurde eine Kapelle der Himmelfahrt der Allerheiligsten Jungfrau Maria in ihrem Ort errichtet. Der Steinsäulen, mit einer Statue des Heiligen, gibt es fünfzehn; Kruzifixe gibt es acht. Ein großes Thema dieser Arbeit sind Pfarrer und Kapläne, Mönche und Nonnen die aus der Vinica-Pfarrei stammen. Es ist schwierig jemanden von den Pfarrern und Kaplänen hervorzuheben, weil jeder von ihnen einen großen Teil ihres Lebens in den religiösen, kulturellen und erzieherischen Fortschritt der Menschen in Vinica gab. Im 17. Jahrhundert besonders wichtig sind Petar Jambrehović, Ivan Kunić und Mihael Krajačić, im 18. Jahrhundert Ignacije Novak und Ivan Joanović; weiter am Ende des 18. und während des 19. und 20. Jahrhundert – wir könnten sagen- alle. Prof. Kazimir Pavlačić aus Karlovac – ein gern gehörter Prediger, Mirko Vojskec aus Varaždin – Erbauer der heutigen Pfarrkirche, Ivan Hanžić aus Zagreb – Dekan und Eidempfänger bei den Bezierksgerichten, Lavoslav Firholcer aus Karlovac – Schriftsteller und Teilnehmer der ilirischen Bewegung, Janko Vuković aus Varaždin – Schriftsteller und Anlasser des wirtschaftlichen Fortschrit des Ortes, Josip Petek aus Remetinec – Anstifter der organisierten Bildung und fürsorglicher Herrscher, Franjo Tompić aus Zagorje – ein ausgezeichneter Redner, Dekan und der ehrenamtlicher Kanoniker des Zagreber Domkapitels, Nikola Skukan aus Lika – Restaurator der Pfarrkirche, Andrija Jakopanec aus Voća – Dekan, Miroslav Vernik aus Varaždin – weiser und verständiger Pfarrer, insbesondere Verehrer der Jungfrau Maria; Josip Dumbović aus Varaždin – gern gehörter Prediger, Restaurator der Pfarrkirche, Ivan Jurak – der Anlasser der geistlichen Erneuerung der Gemeinde, und Valent Posavec – Pfarrer, Dekan, Prebendar des Varazdiner Kapitels, geistiger und materieller Restaurator und Baumeister. Die PfarreiVinica gab der Kirche eine stattliche Anzahl von bischöflichen Priester und Mönchen (die Franziskaner, Paulaner, Jesuiten, Salesianer, Kapuziner) und Schwestern Nonnen (barmherzige Schwestern von St.Vincent und die Kleinen Schwestern Jesu). Von den Brüderschaften sollte man die Maria Mädchen Gemeinde (seit 1912) erwähnen, die viele Mädchen versammelte, von ganzem Herzen unterstützte sie die Gräfin Ida Festetić und Familie Bombelles. Die Pfarrei pilgert jedes Jahr, seit 1824, zu Muttergottes von Jerusalem auf Trski Vrh über Krapina. Besonderheit der Vinica Umgebung sind viele Burgen und Herrenhäuser, verschiedene Institutionen von lokalen oder von breiteren Bedeutungen und Bedürfnissen. Die älteste Burg ist Stari grad, dann Bajnski dvori, Zelendvor, Komar und Opeka. In Vinica sind noch zwei Schlösser – Vinica Donja und Vinica Gornja, dann die Kurie Niczkijevo, die Kurie der Familie Dolanski und kleinere Kurien Galeković, Cziboczy, Familie Rajner in Marčan und andere. In der Schulwesengeschichte hatte Vinica zwei Schulen – für Jungen (1783) und für Mädchen (1888) und in der neuen Zeit Mittelschule (seit 1958). Unter anderen Institutionen erwähnen wir noch ein Postamt (1869), (das Telegramm /1887/ das Telefon /1905/), dann das Armenhaus (Ende des 18. Jahrhunderts), Apotheke (1888), Sparkasse (1901), Nationaler Lesesaal und mehrere wertvolle Gesellschaften (die Filiale der wirtschaftlichen Gesellschaft /1867/, Feuerwehr /1889/ Jagdgemeinschaft /1946/, verschiedene Sportarten und andere). Im letzten Teil des Buches sind mehrere Listen vom Familiennachnamen in der Pfarrei hervorgehoben, dann kurz etwas über die einzelnen jüdischen Familien in Vinica und die Liste verschiedener Handwerker, die auch aus verschiedenen Quellen gesammelt sind. Schließlich, besonders wichtig ist die Liste der verstorbenen während des Krieges und Nachkriegszeit im 20. Jahrhundert. Die Vinica Umgebung erhielt auch heute alles Edelmütige und Schöne, das in Jahrhunderten geschaffen wurde. Es gab Zeiten in der Geschichte, als man um kulturelle und künstlerische Werte des Ortes und um den allgemeinen Fortschritt nicht sorgte. Heute, in den ersten Jahrzehnten des 21. Jahrhunderts, glaube ich, dass das Bewusstsein über die Erhaltung des kulturellen Erbes stärker und mächtiger ist. Dies wird sicherlich bessere Standarde in der Ausbildung versichern, ein gesundes religiöses Leben und die wahren Werte fördern. In der Monographie kann man sehr einfach bemerken, dass fast alle Generationen der Einwohner ihren Beitrag zur Entwicklung der Kultur dieser Region gaben, deshalb darf die heutige Generation nicht vom “Beten und Arbeiten” aufgeben, und so die Fackel des Lebens und des Glaubens an künftige Generationen weitergeben. Ich danke allen, die auf irgendwelche Art und Weise bei der Gestaltung dieser Monographie beigetragen haben, die umfangreich ist, mit Fotos reich ausgestattet. Aber es ist sicherlich noch viel mehr übrig geblieben, was man für zukünftige Generationen ans Papier legen soll. (Prevela Danijela Ivančan-Bosilj) zatvorite odlomak

The last words of the Gospel according to St Mark are: “They, going out, preached everywhere, the Lord working with them and confirming the word by the signs that accompanied it.” (Mk 16, 20). Every good deed as well as the word worthy of good and truth are two pillars of man’s life and relationship with the people, with the world, with the Creator of everything, the good and merciful God. The history of the Vinica area is interwoven exactly with that – good deeds and words, backed by the good man of Vinica – a worker and a believer. It is with a special feeling of respect, aware of my limitations, that I have undertaken the research, study, and then the compilation of the history of Vinica area – rich in cultural monuments, filled with living faith, an area of advanced agriculture, an administrative and, in a way, a health and cultural centre; this area was not only where counts and noblemen came, this is a scenery admired by the bans, bishops, and heirs apparent – all this was not easy to integrate and tell the story about the past and the present for the future. The borders of St Mark’s parish at Vinica were changed at least three times: somewhere in the first half of the 16th c., then in mid-17th and at the end of the 18th century.The present parish includes the following places: Vinica, Marčan, Ladanje Gornje, Vratno Donje, Peščenica, Vinica Breg. From the first half of the 16th c. to mid-17th c., the parish of Vinica included the present parish of Voća, and at the end of the 18th c. a new parish of Natkrižovljan was established, and the village of Goruševnjak which formerly belonged to the parish of Vinica was attached to the new parish, while the villages of Strmec, Nova Ves and Zelendvor were attached to the parish of Petrijanec. The Vinica area, especially the villages of Petrijanec, Babinec, Dubrava and others are rich in archeological findings, especially from the Roman Empire. In the parish church of Vinica there is a Roman inscription built into the sanctuary wall. An especially important document from the history of Vinica is by the king himself (Rudolf II. of Habsburg, 1580.) as well as the lords of Vinica (the Gyulay brothers, 1532., Nikola Istvánffy, 1581.) which passed and confirmed the status of Vinica as a market town (oppidum). The lords of Vinica belonged to the Gyulay family, followed by the sub-palatine, diplomat and historian Nikola Istvánffy (1538.–1615.) and the Croatian ban Benedict Thuroczy (†1616.) – both of them are buried in the Vinica parish church. During the restoration of the parish church in the 1990ies several stone fragments were found from the old original parish church, dating from the late 12th of early 13th c. which is when the Zagreb diocese was founded. The saint protector of the parish has always been St Mark the Evangelist. In 1808 the construction of the present church began, and the church was consecrated in 1822. The church was originally oriented in the west-east direction, while today it is the opposite. Two chapels belonging to the nobility were later added to the church – one dedicated to St Andrew the apostle, commissioned in 1597 by the sub-palatine Nicholas Istvánffy, and the other dedicated to St Joseph, the protector of Croatia, was commissioned by the Keglević family. A Gothic custodial has been preserved, together with a valuable beautiful Latin inscription on the tombstones of Istvánffy and his wife Elizabeth Both de Bajna, and a tombstone with the carved figure of the Croatian Ban Benedict Thuroczy. The present church was built by Slovenian craftsmen from Ptuj – Petar Wagner was responsible for the brickwork, and Josip Hirtl for the carpentry. The names of other craftsmen are not recorded except for Matija Gallo, a sculptor from Ormož, who made the pulpit. The main altar was erected in 1862, and the Ptuj sculptor Josip Jakober was engaged for the work, while the altar painting of St Mark was probably painted in 1863 by the Vienna painter Christian Ruben. The parish priest Nikola Skukan engaged the sculptor Miloš Hohnjec and the painter Šimun Fras from Celje to decorated the extensive wall surfaces. Together with the main altar, where there are also statues from the former main altar, there is also an altar dedicated to the Blessed Virgin Mary and St Joseph with their sclptures made of Vinica stone, and two more altars in the lower part of the nave, dedicated to St Anthony of Padua, with a painting of the saint by Antun Keller in 1815, and the altar dedicated to St Anne with a beautiful painting by an unknown author. Artists are fascinated by the stone statue of the Blessed Virgin Mary with child Jesus, usually called the Madonna.The stone relief was given to the church from the ruined Bajnski Dvori, and the parish priest Josip Dumbović (1968) had it put over the the door to the sacristy. The organ for the parish church was made in 1910 by Heferer, the well known organ builders. The present big parish house was built near the parish church about 1774. The credit for the building goes to the parish priest Ivan Joanović and the countess Suzana Malatinszky, wife to the Ban Franjo Nadasdy. There used to be a graveyard round the church with the chapel of St Fabian and Sebastian in front of it, but at the end of the 18th c. the cemetery was moved to its present site. The cemetery has several nice gravestones with good art. Of special mention are the tombs of the families Kőrőskeny, Dolanski, Peschke, Haslinger, local priests and others. There used to be as many as nine chapels in the parish, of which four were in palaces (in the manor of Suzana Thuroczy, in the manor of the widow Barbara Erdődy) or near the palace (Zelendvor, Bajnski dvor). The oldest of them is probably the present parish church of St Martin at Donja Voća, which became a parish church in mid-17th c., then the chapel of St Catherine at Nova Ves, which was attached to the parish of Petrijanec in 1789. The chapel of St Helen was ruined in late 18th or early 19th c.; the original chapel of St Roch was demolished and a new small one was erected later, while the one in the churchyard – St Fabian and Sebastian – was also demolished and was never rebuilt again.The people of Peščenica are proud of the new chapel of of the Assumption of the Blessed Virgin Mary. There are fifteen pillars with statues of saints, and eight crucifixes in the parish. A big part of this text is devoted to the parish priests and chaplains of Vinica, as well as priests, monks and nuns born in the parish. It would be hard to single out one parish priest or chaplain because each of them put a part of his life into the religious, cultural and educational prosperity of the people of Vinica. Specially notable were Petar Jambrehović, Ivan Kunić and Mihael Krajačić in the 17th c., Ignacije Novak and Ivan Joanović in the 18th c., and after that, in the late 18th c., 19th and 20th c. – we may well say – all. Kazimir Pavlačić, also a teacher originally from Karlovac – a popular preacher, Mirko Vojskec from Varaždin – builder of the present parish church, Ivan Hanžić from Zagreb – dean and a jury member of local law county courts, Lavoslav Firholcer from Krapina – writer, member of the Croatian national revival, Janko Vuković from Varaždin – writer and a driving force behind the economic prosperity of the place, Josip Petek from Remetinec – instigator of organized education and a good economist, Franjo Tompić from Zagorje – excellent speaker, dean and honorary canon of the Zagreb Metropolitan Chapter, Nikola Skukan from Lika – restorer of the parish church, Andrija Jakopanec from Voća – dean and assessor of the Metropolitan Spiritual Board, Miroslav Vernik from Varaždin – wise and sensible shepherd, specially revering the Blessed Virgin Mary, Josip Dumbović from Varaždin – a popular preacher, restorer of the parish church, Ivan Jurak – initiator of the spiritual revival of the parish, and Valent Posavec – parish priest, dean, prebendary of the Varaždin chapter, spiritual and material restorer and builder. The parish of Vinica has provided a fair number of diocesan priests and members of religious orders (Franciscans, Paulists, Jesuits, Salesians, Capuchins) and nuns (St Vincent’s sisters of mercy and the Little Sisters of Jesus). Concerning the fraternities, Mary’s girls’ congregation (since 1912) included a great number of girls,and was generously supported by the countess Ida Festetić and the Bombelles family. Every year, since 1824, the parish makes a pilgrimage to Our Lady of Jerusalem on Trški Vrh above Krapina. A special characteristic of the Vinica region is a number of palaces and manor houses and different institutions catering for the local needs and more. The oldest one is the palace of Stari grad (Old Town), the estate of Bajnski dvor, Zelendvor and Komar, and Opeka. In Vinica itself there are two manors – Vinica Donja (Lower Vinica) and Vinica Gornja (Upper Vinica), then the manor of Niczkijevo, the manor of the Dolanski family, and smaller manors of Galeković, Cziboczy, the Rajner family at Marčan and others. Vinica had two schools – a Boys’ school (1783) and a Girls’ school (1888), and lately a Secondary school (since 1958). Other institutions are the Post office (1869), the Telegraph office (1887) and Telephone (1905), almshouse (late 18th c.), pharmacy (1888), savings bank (1901), public library and several active associations (branch office of the economic association – 1867, Fire brigade – 1889, hunting club – 1946, various sports and other clubs). The last part of the book contains several surnames of families in the Vinica parish, a short review of several Jewish families at Vinica and a list of different craftsmen collected from various sources. Finally, there is a significant list of the people killed during the wars and after the wars in the 20th century. The Vinica area has preserved the noble and the beautiful things created during its history. There have been times when there was not enough understanding or care of cultural or art values in the parish or the overall prosperity. Now, in the first decades of the 21st century, we hope and believe there will be increased awareness of the preservation of cultural heritage. This will definitely guarantee better standards of education, stimulate a healthy religious life and true values. It is obvious from this book that each generation of Vinica people has contributed to the development and culture of the area, and the present generation should continue with “prayer and work”, thus passing the torch of life and faith to the future generations. My thanks are due to all who have contributed to this book which is full of facts and photographs, but there definitely remains a lot to be said for the future generations. (Prevela s. Anđelita Šokić ) zatvorite odlomak

Knjiga koju držiš u rukama, poštovani čitatelju i poštovana čitateljice, novost je u hrvatskoj povjesničkoj književnosti. Pisac nam u njoj predstavlja dvije znamenite osobe iz Austro-Ugarske Monarhije, Austrijanca nadvoj¬vodu Eugena Habsburško-Lotarinškoga i Hrvata vojskovođu Sveto¬zara Boroevića, koji su svoju svjetsku slavu stekli za vrijeme Prvoga svjetskoga rata. Obojica su postali bojni maršali, što je bilo razumljivo za nadvojvodu Eugena, jer je pripadao vladajućoj kući Habsburgovaca-Lotaringa, ali je podpuno neočekivano da je tu najvišu vojničku službu obnašao i jedan Hrvat, koji je samim time postao najviši hrvatski vojni časnik u dugovječnoj zajedničkoj državi pod vodstvom Habsburgovaca. Ovu je čast vojskovođa Boroević stakao svojom vjernom službom i vlastitom sposobnošću. No, ovo nije knjiga o njihovom vojnom usponu i vojničkoj službi, već je ovdje prikazan događaj o dodjeli počasnoga doktorata njima dvojici od stra¬ne Zagrebačkoga sveučilišta, a to zbog njihovih ratnih zasluga. Čin dodjele dogodio se 31. siječnja i 1. veljače 1916. godine na Sočanskoj bojišnici. Razlog objavljivanja ove knjige unutar knjižnoga niza “Radovi” Društva za povjesnicu Zagrebačke nadbiskupije “Tkalčić” jest taj što je jedan od glavnih sudionika dodjele počasnih doktorata bio dr. Fran Barac, tadašnji rektor Zagrebačkoga sveučilišta, a inače svećenik Zagrebačke nadbiskupije. Dr. Barac ostavio je u prvoj polovici XX. stoljeća zapaženi trag svoje djelatnosti, i to ne samo na crkvenom području, već i na političkom, a vidimo iz ove knjige, i na kulturnom i znanstvenom području. U iscrpnoj uvodnoj raspravi pisac predstavlja odlikovane vojskovođe Eugena Habsburško-Lotarinškoga i Svetozara Boroevića, kao i sveučilišna znamenja koja su u svečanosti dodjele počasnih doktorata bila istaknuta i nošena. Sam čin dodjele podrobno je opisan na temelju samih isprava. Zasluženo mjesto u ovoj raspravi imaju promicatelji dodjele i sudionici svečanosti, a to su sveučilišni profesori Josip Šilović, Milorad Stražnicki i, naravno, Fran Barac, kojemu je zbog njegove vodeće uloge posvećeno najviše prostora. Glavninu knjige čine prepisane isprave i novinski članci, sveukupno njih 71, koji su poredani vremenskim slijedom. Dodjeljeni počasni doktorat znak je da su hrvatski znanstvenici i sveučilišni profesori ocijenili Boroevićeve ratne podvige najvišom ocijenom i počastili ga najvišom čašću, baš kao što su to učinili mnogi gradovi i mnoge ustanove diljem Hrvatske i tadašnje zajedničke države. No, ubrzo nadošle političke promjene bacile su Boroevićevu osobu i njegove ratne zasluge u zaborav. Tek se posljednjih nekoliko godina on počinje ponovno vrednovati i povjesničari mu u svojim istraživanjima i radovima daju zasluženo mjesto. Ova knjiga doprinos je novom vrednovanju njega i njegova djela. Za dvije godine Europa će se spominjati (samo spominjati, a nadam se da ne će slaviti) početak Prvoga svjetskoga rata. Hrvati su u njemu odigrali važnu ulogu i dokazali su se kao hrabri ratnici. Tome je dokaz i vojskovođa Boroević. Živimo u danima kada su Hrvati ponosni zbog svojih vojskovođa – generala Ante Gotovine i Mladena Markača, koji su u vrijeme Domovin¬skoga rata odigrali također značajnu ulogu. Hrvati su baštinici i promicatelji kršćanske vjere, ali su i časni borci u obrani prava pojedinaca i naroda, narodne vlastitosti i slobode. Prvotno je tekst ove knjige bio namijenjen za objavljivanje unutar godišnjaka “Tkalčić” br. 16. No, zbog njegove obsežnosti i mnoštva drugih članaka unutar godišnjaka, Upravni je odbor Društva za povjesnicu Zagrebačke nadbiskupije “Tkalčić” na svojoj sjednici, održanoj 5. lipnja 2012., odlučio da se ovaj rad objavi kao zasebna knjiga. Ta se odluka, evo, ostvarila i društvo “Tkalčić” je time obogatilo hrvatsku povjesničku književnost, koja se tiče povijesti Zagrebačkoga sveučilišta, povijesti znamenitih osoba, a i povijesti ratovanja. Zahvaljujem piscu, dr. Ivanu Mirniku za mukotrpni rad prepisivanja i priređivanja ovih isprava, koji je, osim toga, i novčano pomogao društvu “Tkalčić” kod objavljivanja ove knjige. Posebna hvala ocjenjivaču rukopisa, dr. Ivici Zvonaru, koji je pročitao rukopis i dao vrijedne primjedbe za poboljašnje teksta. Hvala i svim ostalim sudjelovateljima kod pripreme i objavljivanja knjige. Bila ova knjiga na veću slavu Božju! U Zagrebu, 26. studenoga 2012.

Stjepan Razum

Tijekom Prvoga svjetskog rata među nekolicinom austrougarskih vojskovođa napose su se istakla dvojica legendarnih, nadvojvoda Eugen Habsburško-Lotarinški (*Gross-Seelowitz, 21.V.1863. †Meran, 30.XII.1954.) i vojskovođa Svetozar pl. Boroević od Bojne (*Umetić, 13.XII.1856. †Celovec/Klagenfurt, 23.V.1920.). Pred sam kraj rata obojica su postali i bojnim maršalima, ali nešto prije i počasnim doktorima Zagrebačkog sveučilišta. Posebno znamenit u povijesti Zagrebačkog sveučilišta, ali gotovo jedinstven i u svjetskoj vojnoj povijesti uobće, bio je, dakle, počasni doktorat koji je braniteljima Sočanske bojišnice nadvojvodi Eugenu Habsburško-Lotarinškom i Svetozaru Boroeviću (Borojeviću) “radi pobjeda nad neprijateljem i napose radi zaštite očinske grude, prava i kulturnog napretka Hrvata” podijelilo tadašnje Kraljevsko sveučilište Franje Josipa I. Danas raspolažemo sa sedamdesetak izvornih isprava o tom jedinstvenom promaknuću. Najveći dio spisa, skupa s primjercima novina iz tih dana, čuva se u arhivu Zagrebačkog sveučilišta, u omotu sa spisima koji se odnose na ostale počasne doktorate od osnutka Sveučilišta do danas, a dio izvješća objelodanjen je na drugim mjestima. Iako je poticaj za dodjelu počasnog doktorata obojici, najprije na prijedlog prof. Josipa Šilovića, jednoglasno predložio profesorski zbor Pravoslovnoga i državoslovnoga fakulteta na svojoj sjednici od 2. studenoga 1915. godine, cijeli je podhvat bez oklijevanja podupro i do konačnice doveo “rector magnificus”, dr. Fran Barac (*Šemovci/Virje, 26.VIII.1872. †Zagreb, 20.IX.1940.), profesor Rimokatoličkoga bogoslovnog fakulteta. Nakon temeljitih priprema i preko Kraljevske hrvatsko-slavonsko-dalmatinske vlade dobivene privole kralja i cara Franje Josipa I., na temelju koncepata, počasne je diplome, u suradnji s arhitektom Viktorom Kovačićem, ispisala Olga Höcker, a na njima su visjele drvene kapsule (s velikim sveučilišnim pečatom), koje je izradio Jakov Krameršek, a povelje su pohranjene u tuljcima od safijana ukrašenima zlatotiskom. Sačuvane su nam samo slike tih povelja. Rektor si je mnogo truda dao kod sastavljanja govora, koje je trebao održati na bojišnici. Tako je dana 31. siječnja 1916. god. u podne, pred poslanstvom Zagrebačkoga sveučilišta i nadvojvodinim glavnim stanom na samoj bojišnici, svečano promaknut nadvojvoda Eugen. Sljedećeg dana, 1. veljače 1916. god. u 8.30 sati ponovljeno je promaknuće s istim obredom u glavnom stanu Svetozara pl. Boroevića pred cijelim njegovim generalnim stožerom. Njega je rektor oslovio podužim govorom na hrvatskom jeziku. Svetozar pl. Boroević rektoru je uzvratio kraćim govorom na hrvatskom, dostojnim vojnika. Kao član sveučilišnog izaslanstva, na talijansku je bojišnicu u punom jeku rata i zime odputovao i veliki hrvatski kipar i medaljer Robert Frangeš-Mihanović. Rektor ga je pozvao s ciljem da portretira obojicu počasnih doktora. Portretni reljefi obojice počasnih doktora resili su, ali kratko vrijeme, sveučilišnu aulu. Rektor Fran Barac (Barec), ali i njegovi neposredni nasljednici ostali su u doticaju s novim počasnim doktorima. Počasti vojskovođi Boroeviću stizale su tih strašnih ratnih godina sa svih strana Trojedne kraljevine, ali i cijele Monarhije. Najbolja i najpodrobnija izvješća sačuvana su nam sa svečanog odkrića spomen-ploče koju je na kući Boroevićeva oca Adama u Mečenčanima dana 28. listopada 1917. god. postavila Družba “Braća Hrvatskoga zmaja”.

Im Laufe des Ersten Weltkriegs haben sich unter den österreich-ungarischen Heerführern zwei legendäre Generäle besonders ausgezeichnet. Beide wurden noch kurz vor dem Kriegsende zu Feldmarschälen befördert, und etwas früher zu Ehrendoktoren der Zagreber Universität gewählt geworden. Der eine von ihnen war Erzherzog Eugen und der zweite Svetozar Boroević von Bojna. Deshalb sind die genannten Doktorate h. c. der Zagreber Universität besonders berühmt, nicht nur in der Geschichte dieser Universität, sondern auch einmalig in der allgemeinen Militärgeschichte der Welt. Die Doktorate wurden dem Erzherzog Eugen sowie Svetozar Boroević “wegen der Siege über den Feind und besonders wegen der Verteidigung des Vaterlandes, der Rechte und des Fortschrittes der Kroaten” von der damaligen Königlichen Kroatischen Franz-Josefs-Universität in Zagreb verliehen. In diesem Moment stehen uns etwa hundert Originaldokumente über diese einmalige Promotion zur Verfügung. Die meisten Dokumente, zusammen mit den Zeitungen jener Zeit, werden im Archiv der Zagreber Universität, im Register der Schriften über die Ehrendoktorate seit der Gründung der Universität bis heute aufbewahrt. Ein Teil der Berichte wurde anderswo veröffentlicht. Das ganze Unternehmen der Verleihung der Ehrendoktorate wurde zuerst von Prof. Dr. Josip Šilović vorgeschlagen und von dem Professorenkollegium der Juridischen Fakultät während ihrer am 2. November 1915 gehaltenen Sitzung einstimmig angenommen. Dies wurde sofort vom rector magnificus Hochw. Prof. Dr. Fran Barac, Professor an der Theologischen Fakultät, ohne Zögern weitergeführt und zu Ende geführt. Nach gründlichen Vorbereitungen und nachdem man über die Königliche Kroatisch-Slavonisch-Dalmatinische Landesregierung die Genehmigung des Kaisers und Königs Franz Josef I. erhalten hat, wurden die Ehrendiplomen konzipiert, von dem Architekten Viktor Kovačić entworfen und von Olga Höcker ausgeführt. An den Diplomen hangen von Jakov Krameršek gedrechselte Holzkapseln mit dem grossen Universitätssiegel, und beide Diplomen wurden in den mir Vergoldung verzierten Safianröhren aubewahrt. Von den Diplomen sind uns nur Bilder erhalten. Der Rektor hat die Reden, welche er an der Isonzofront halten sollte gründlich vorbereitet. So wurde Erzherzog Eugen am 31. Jänner 1916 um Mittag vor der Delegation der Zagreber Universität und dem Generalstab feierlich promoviert. Am nächten Tag, dem 1. Februar 1916 um 8.30 Uhr wurde dasselbe Zeremoniell im Generalstab des Svetozar von Boroević wiederholt. Boroević wurde vom Rektor in einer ziemlich langen Rede in kroatischer Sprache angesprochen, und er selbst, Svetozar von Boroević erwiederte mit einer kurzen, eines Soldatens würdigen Rede. Zusammen mit der Delegation der Universität kam zum italienischen Kampfplatz, im vollen Lauf der Schlachten und kalten Winter, auch der grosse kroatische Bildhauer und Medailleur Robert Frangeš-Mihanović. Er wurde vom Rektor beauftragt die beiden Ehrendoktoren zu porträtiren. So wurden die Porträtreliefs der beiden Heerführer in der Universitätsaula, jedoch auf kurze Zeit, aufgestellt. Rektor Fran Barac, aber auch seine unmittelbaren Nachfolger bis Ende 1918, blieben im Kontakt mit den neuen Ehrendoktoren. Ehrungen an den Heerführer Boroević kamen während dieser schrecklichen Kriehgsahre aus dem Dreieinigen Königreich und der ganzen Monarchie an. Die besten und ausführlichsten Berichte sind uns von der Enthüllung der bronzenen Gedenktafel am Hause des Adam Boroević, des Vaters von Svetozar, im Dorfe Mečenčani am 28. Oktober 1917, welche die Brüder des Kroatischen Drachen aufgestellt hatte, erhalten.

The period between 1961 and 1964 concerning Church-State relations was a period of changes following the death of Cardinal Alojzije Stepinac. Archbishop Franjo Šeper took over governance of the Zagreb Archdiocese, the Second Vatican Council commenced, as did negotiations between the Vatican and Yugoslavia. After his death, the Yugoslav government tried to lay the blame on Cardinal Stepinac for the deteriorated relations between the Church and State. The authorities endeavoured to portray Stepinac’s successor, Archbishop Šeper as being different and that he was willing to negotiate with government authorities. Even though Archbishop Šeper was prepared to negotiate with the government with the aim of resolving certain issues he not once digressed from the views of Cardinal Stepinac, the Conference of Bishops and the Holy See regarding relations between the Church and State. The communist authorities initiated proceedings toward normalising Church-State relations as well as relations between Yugoslavia and the Vatican. The Second Vatican Council offered an opportunity for improvement in these relations. The Council was an appropriate auditorium to resolve internal Church issues but also dealt with the role of the Church in the modern world which included relations toward atheist societies, particularly in Eastern Europe. The Council decided that it was in the benefit of the Church and its faithful in communist countries for the Church to conduct a dialogue with the ruling regimes in these countries and to establish at least some form of Church-State relations. These endeavours coincided with the attitude of the Yugoslav authorities to improve its poor image in the world and relieving tension toward the Catholic Church in the country and in particular to establish relations with the Holy See. Hence negotiations were instigated with the Holy See which was concluded in June 1966 with a concordat to normalise relations. Tension between the Church and State began to gradually ease up and dialogue between government and Church officials became more frequent and even took on a peaceful tone. Repressive measures by the state toward bishops and priests significantly diminished. Protests against Religious Instructions began to waiver even though these still continued for some time and the government’s attitude toward RI continued to be one of the major contentious issues that led to dissatisfaction in the Church structure. The government became more relaxed toward the religious press too and the number of issues began to grow creating a desirable environment for the launching of the Glas Koncila (Voice of the Council) which in time became the most significant religious media in the country. Even though gradually there was obviously a feeling of positive progress in Church-State relations there were still many problems that existed that thwarted the normalisation of these relations. In the early 60-ies the government actively implemented policies that impoverished the Church. Many Church owned buildings were confiscated and transformed into public venues. The conflict between Class Structured priests continued to be contentious and neither side would give in. Conflicts arose over the confiscation of Church property particularly monasteries, convents and presbyteries. Particular pressure was placed on the activities of priests sent into emigration to serve in missions there and the Yugoslav government placed particular emphasis on this issue during its negotiations with the Holy See. The government increasingly intervened in the work of religious schools. The Church compromised as a tactic to preserve these institutions to facilitate the education of the growing number of vocations which resulted from the significant increase in the population after the war particularly in urban centres. The government still did not look favourably upon priests continuing their education abroad allowing very few and then only handpicked seminarians to continue their studies abroad and in return demanding that the Church compromise on other issues in favour of the government. In any case there were still many problems that burdened Church-State relations although both sides were interested in relieving these tensions but each keeping in mind that they gained as much in favour for their side as possible. The Church was adamant in keeping with its religious aspects and beliefs and the government in keeping with its ideological aspirations. (Translated by s. Anđelita Šokić)

1. Knjigu koju držiš u rukama, poštovani čitatelju i poštovana čitateljice, treća je u knjižnom nizu s glavnim naslovom “Crkva i država”, u kojem nam pisac, dr. Miroslav Akmadža daruje sadržaj izvornih isprava i zapisnika o razgovorima, kao svjedočanstvo međusobnih susreta, pregovora i rješavanja poteškoća između predstavnika Katoličke crkve i komunističke državne vlasti u nesretnoj i propaloj Jugoslaviji, a unutar nje osobito u republici Hrvatskoj. Ovaj svezak obuhvaća razdoblje četiriju godina (1961.-1964.). Kao i predhodna dva sveska (I. 2008. i II. 2010.), i ovaj nam pruža obilje raznovrsnoga sadržaja koji proizvire iz zamršenosti života hrvatskoga vjerničkoga naroda, koji je po svom povijesnom određenju većinski katolički, a kojemu je nakon Drugoga svjetskog rata nametnut politički ustroj koji je u podpunosti bio komunistički i bezbožnički obojen.

Čitajući ove isprave i zapisnike razgovora, čovjek može neposredno doživjeti u kakvom je to neljudskom, nedemokratskom i neslobodnom političkom okviru živio hrvatski narod, ne tako davno, pred samo pedeset godina. Čitajući, dakle, te isprave čitatelji i čitateljice će naići na mnoštvo “bisera” ljudske gluposti, a za koje se željelo uvjeriti cijeli narod – i ne samo jedan, već mnoge narode, da su te gluposti zapravo pametne stvari, koje osiguravaju dobrobit pojedinca i cijele zajednice. Tadašnja takozvana “avangarda” ili predvodnici hrvatskoga i drugih naroda, a to su za sebe tvrdili komunisti, koji su vlast preuzeli prevratom i nakon izvršenoga genocida nad hrvatskim narodom, lišila je samu sebe svake logike i zakonitosti u postupanju, te je snagom sile željela nametnuti konačna rješenja i za pojedince i za cijeli narod. Za takav način vladanja bili su im potrebni doušnici i podložnici, koje su nalazili u svim slojevima društva, pa, nažalost, i među crkvenim službenicima.

Primjera nezakonitih i nerazumnih postupanja od strane predstavnika vlasti ova je knjiga puna. Ovdje ističem samo neke.

2. Nadbiskup Stepinac bio je strašna smetnja komunističkoj vlasti. Žalostno-smiješnim akrobacijama željeli su ga uništiti, za života, a i nakon smrti. U razgovoru biskupa Josipa Laha s tajnikom Komisije za vjerska pitanja NR Hrvatske, Zlatkom Fridom, 26. listopada 1961., tajnik Frid prigovara biskupu Lahu zbog kićenja Stepinčeva groba u zagrebačkoj prvostolnici. Zapisnik o razgovoru o tome svjedoči: Uz sam grob ponovno se nalaze svijeće sa trobojkom crven, bijeli, plavi, a ista trobojka nalazi se na lovorovom vijencu na samom grobu. Tajnik postavlja pitanje šta te trobojke trebaju predstavljati na grobu crkvenog poglavara, pa konstatira da se očito radi o veličanju Stepinca kao političara, tj. veličanju njega kao ratnog zločinca (ovdje str. 160). Žalosno je da jednom hrvatskom političaru, što je bio Zlatko Frid, smeta hrvatska trobojnica! Očito je da su hrvatski političari samo naizgled bili hrvatski političari, a u stvarnosti su provodili neku stranu politiku: srbsku, jugoslavensku, komunističko-nadnacionalnu i slično. Izgleda da se ovaj podanički hrvatski politički stav teško mijenja, pa i današnji hrvatski političari više promiču probitke nekih stranih sila, negoli vlastitoga naroda.

Zapisnik razgovora između Vlade Kuka i Milutina Juranića, od 24. veljače 1961., izvrstan je primjer kako su se komunistički vlastodršci zapetljavali u nedoslijednostima, zbog svoje diktatorske politike. Kad je Kuk spočitnuo Juraniću stavljanje hrvatskog znakovlja na grob Alojzija Stepinca, Juranić mu je, prema tom zapisniku, odgovorio kako je on zadužen da na Stepinčev grob stavlja darove vjernika. Kuk se nad njegovim odgovorom čudi i kaže, da mu je sada jasno zbog čega se na Stepinčevom grobu mogu dogadjati takve stvari, kad grob uredjuje ortodoksni političar, a ne pravi katolički svećenik. Zatim je rekao da je ovo bio pokušaj da se Juraniću prikaže ta stvar, ali ukoliko se u buduće još jedan put dogode političke parade na Stepinčevim grobom, onda će Juranić odgovarati kao Stepinčev politički istomišljenik, a Stepinac je osudjen kao politički krivac, što Juranić ne bi smio zaboraviti (ovdje str. 72). Eto, komunist Kuk je ovdje priznao da je Stepinac osuđen kao “politički krivac”, a ne kao zločinac ili suradnik okupatora, kako se to u javnosti prikazivalo. Ali politička krivnja bila je za komuniste isto što i zločin.

Kod svakog putovanja u inozemstvo, pojedinac se morao javiti Komisiji za vjerske poslove u zemlji, a onda po iskazanoj milosti dobivanja putovnice, morao se redovito javiti diplomatskom poslanstvu u dotičnoj stranoj zemlji. Isti razgovori koji su se vodili u zemlji, morali su se voditi i u inozemstvu. To je bio način da komunistička vlast neprekidno djeluje na crkvene ljude kako ne bi u bilo kojem trenutku i bilo gdje na kugli zemaljskoj počeli razmišljati različito od onoga što želi komunistička diktatorska vlast.

Među objavljenim ispravama nalazimo odgovor Narodnog odbora obćine Zadar iz 1961., u kojem gradska vlast obavještava benediktinski samostan Sv. Marije da mu se odbija molba za lokacijskom dozvolom obnove samostana, zbog predviđenih kulturnih potreba grada Zadra. Na kraju načelnik Dragičević piše: Da bi se moglo izdati riješenje o odbijanju potrebno je pridonijeti 1.050 dinara državnih biljega. Obrazloženje kao i posljednja rečenica kojom se upućuje molitelja na daljnji korak protive se svakom razumskom razmišljanju i shvaćanju. Vlast je tim pismom poručila da 900-godišnji samostan nije kulturna baština grada Zadra, a ako to hoće službeno znati preko niječnoga rješenja, neka uplate 1.050 dinara (vidi ovdje str. 111).

Absurdnost komunističke politike vidi se, među inim, i u stavu koji je iznio Stjepan Iveković u razgovoru s biskupom Marijanom Oblakom, 21. prosinca 1962., a koji ga je bio tražio izlazne vize za dvojicu svećenika radi daljnjega studija. Iveković mu je napomenuo, da ne vjeruje da će moći obezbjediti odlazak dvojice svećenika, jer i ostale biskupije i provincije zahtjevaju školovanje u inozemstvu svojih svećenika (ovdje str. 333). Čovjek bi pomislio da vlast osigurava novčane stipendije, pa zbog toga ograničava broj studenata. Ali kad se zna da se ne radi o osiguranju novčanih stipendija, već samo o izdavanju izlaznih viza, za koje je zasigurno trebalo platiti određene pristojbe, onda je navedena Ivekovićeva napomena očiti dokaz ograničavanja slobode kretanja i ometanja u školovanju, jer se vlast bojala školovanih ljudi.

Posvemašnji nadzor nad svime i svačime, diktatorski nadzor bio je očit u svakom dijelu života. Nema slobode putovanja, čitanja, tiskanja, razgovaranja…

Zanimljivo je primjetiti podrobnost opisa pojedinih razgovora, bez obzira gdje su se vodili, u uredu ili negdje na putu. Postavlja se pitanje, na koji su način zapisnici razgovora sastavljani. Razumski gledano, moguće je da ih je sugovornik naknadno nakon razgovora sastavio po sjećanju; zatim, da je istovremeno netko brzo sastavljao sadržaj razgovora, ili da su snimani pa naknadno sastavljani. Odgovor na ovo pitanje možemo naći u raščlanbi razgovora što su ih Vlado Kuk i Josip Mokrović vodili 13. i 30. srpnja 1962., putujući zajedno vozilom u Kumrovec (ovdje str. 266 i 272). To je vrlo podroban zapisnik, za koji je vrlo teško vjerovati da bi ga Kuk tako podrobnog sastavio naknadno tek po sjećanju. Zbog okolnosti vođenja razgovora sigurno je da u vozilu nije bila nazočna (kao što to nije bila ni kod kojeg drugog razgovora, jer bi to u zapisniku vjerojatno bilo navedeno) neka treća osoba, sastavljač zapisnika. Preostaje zaključiti da je taj, a onda i svaki drugi zapisnik sastavljen naknadno na temelju snimljenoga razgovora. Osnovno je pitanje kod toga, jesu li sugovornici znali da se njihovi razgovori snimaju! O nekom predhodnom pristanku snimanja nema nigdje nikada ni riječi, što znači da su razgovori snimani tajno, kako u uredu Komisije, tako u uredima dotičnih sugovornika, pa i u vozilu kada su sugovornici zajedno putovali.

3. Provođenje jednoumne i diktatorske politike imalo je utjecaj na sve dijelove života, pa i na pojedince koji su se početno tome odupirali. Sredstva prisile i uvjetovanje na razini samoga bivstvovanja učinila su te pojedince poslušnicima i suradnicima vlasti u mjeri koja prelazi mjeru podnošljivosti. Takvi suradnici od strane katoličkih svećenika bili su zasigurno Rudolf Pukljak, dr. Mijo Pišonić, Josip Mokrović i drugi. Nasuprot njima, treba istaknuti dr. Stjepana Bakšića koji je ostao čvrst u stavovima i na crti bl. Alojzija Stepinca.

Zapisnike razgovora koje je učinila jedna strana u razgovoru treba uzeti s oprezom. No, ne može se oteti dojmu da se je upravo Josip Mokrović u tim razgovorima, kao što posvjedočuju ti zapisnici, ponio vrlo nedostojno. S jedne strane, bez ikakvih je ograda htio biti suradnik Komisije za vjerska pitanja, zbog čega je ispao zasigurno i pred svojim sugovornicima naivan, a s druge je strane doušnički iznosio sve pojedinosti koje je znao iz vodstva Zagrebačke nadbiskupije i Prvostolnoga kaptola zagrebačkoga. Iznosio je sadržaj međusobnih razgovora s pojedinim svećenicima i biskupima. Na isti su se način ponašali Rudolf Pukljak i Mijo Pišonić. Sva trojica su, htjeli to oni ili ne, obavljali doušničku službu komunističkom totalitarnom režimu koji je u svojoj vlasti i pod svojim nadzorom htio imati svaki djelić osobnog i zajedničkog života.

Glasine o doušničkom djelovanju dr. Mije Pišonića potvrđuju se u ovdje objavljenim razgovorima. Tako, na primjer, u razgovoru sa Zlatkom Fridom, od 29. prosinca 1961., dr. Pišonić prokazuje splitskoga biskupa Franu Franića da je napisao zahtjev za proglašenje blaženim Alojzija Stepinca (ovdje str. 180).

Dr. Mijo Pišonić rado je posjećivao Komisiju za vjerska pitanja, pa i telefosnki razgovarao s pojedinim službenicima te Komisije. U razgovoru s Vladom Kukom, 26. travnja 1961., bio je vrlo pričljiv, što se vidi i iz zapisnika, ali taj put Kuk nije uobće ništa govorio, već je samo slušao. Zašto se Kuk tako ponašao, vidljivo je iz posljednje rečenice zapisnika: Pišonić je bio raspoložen za pričanje, ali je drug Kuk skratio razgovor, jer se je vodio preko telefona (ovdje str. 97). Gospodin Kuk je, dakle, znao da su telefonski razgovori podložni prisluškivanju, o čemu dr. Pišonić uobće nije vodio računa.

Poznavajući sadržaj ovih isprava, mi danas znademo mnogo više o samim događajima i o tadašnjoj politici, nego li su to znali sami tadašnji suvremenici. U obćem nametanju jednoumlja bilo je razumljivo da su se mnogi utopili u tom jednoumlju i nisu bili sposobni kritički razmišljati i zauzimati vlastiti stav. Ljudi su počeli vjerovati da je dobro i istinito ono što čini politička vlast. Tako je namjesnik Šibenske biskupije, Rudolf Pian, u razgovoru s tajnikom komisije, Zlatkom Fridom, vođenim 8. svibnja 1961., rekao da Staleško društvo u Jugoslaviji nema namjeru ni zadatak razbijanja Katoličke crkve (ovdje str. 101), u čemu je bio podpuno u krivu, jer je poznato iz danas već objavljenih isprava da je komunistička vlast upravo preko tog društva nastojala razbiti jedinstvo Katoličke crkve.

Na koji je način komunistička vlast obrađivala pojedince i kako ih je svodila na svoje poslušnike, lijepo pokazuje razgovor Vlade Kuka i dr. Janka Oberškog, od 5. rujna 1962. Kuk dijeli packe Oberškom zbog neposlušnosti režimu, a ovaj poslušno obećaje da neće više biti neposlušan (ovdje str. 287). Komunistička je diktatura nametnula tragikomičan podanički odnos, od kojega nitko nije smio biti izuzet, pa čak ni sveučilišni predavači, kao što je bio dr. Oberški.

Zanimljivo je kako je komunistička vlast obrađivala i pojedine biskupe. Kad su biskupi zajednički iz svoje konferencije poslali bilo kakvu predstavku, komunistička vlast, prije nego li je odgovorila, uzela je u obradu pojedinačno svakoga biskupa. Predsjednici kotarskih vjerskih komisija razgovarali su sa svakim od njih kako bi ih razuvjerili u opravdanost pisanja predstavki. Prema normalnom postupanju, onaj koji je primio predstavku, trebao bi na nju argumentirano odgovoriti i time bi poteškoća bila riješena. No, za komunističku vlast nije vrijedilo to pravilo, jer je ona nastojala vladati ljudima i njihovim uvjerenjem, pa je nastojala na nedemokratski način razuvjeriti i poniziti svoga sugovornika. Nadbiskup Šeper je uspio takvom jednom poniženju izbjeći neposredno pred odlazak na zasjedanje Drugoga vatikanskog sabora, ne odazivajući se na poziv Stjepana Ivekovića.

4. Nasuprot snishodljivih sugovornika komunističkih dužnostnika, kao što su Pišonić, Pukljak, Mokrović i drugi, treba istaknuti osobu od čvrstog značaja, dr. Stjepana Bakšića, koji u razgovoru s Vladom Kukom (23. studenoga 1962., str. 320) nije bio poslušni slušatelj, već je slobodno iznio svoje mišljenje, npr. o srbizaciji Hrvatske, o odgovornosti hrvatskih komunista za lošu hrvatsku politiku, o nepravilnom odnosu komunističkih vlasti prema vjerskim zajednicama i slično, na što je Kuk mogao samo uzvratiti da o tome ne želi raspravljati.

Dr. Stjepan Bakšić nije samo u razgovoru bio nedvosmisleno jasan i načelan. On je takav stav pokazao i u svome pismu, upućenom 28. studenoga 1962. Stjepanu Ivekoviću (ovdje str. 323). To pismo predstavlja uzor jasnoće stavova, bez zamaglivanja, bez rukavica, bez bojazni za posljedice. Vjerujem da je i sam Iveković morao ovo pismo čitati s puno više poštovanja, nego li ona koja su mu pisana sa snishodljivošću. U ovom je pismu Iveković mogao naći odgovor na svoje čuđenje zašto predstavnici Katoličke crkve ne odgovaraju istom mjerom u nastojanju za normalizacijom odnosa, kako je to željela komunistička vlast. Vlastodršci su u jednom vremenu (u ratu i poraću) učinili velike zločine i nepravde, pa su se dalje ponašali kao da to nisu učinili, misleći kod toga da će Katolička crkva sve to zaboraviti. Kad to Crkva nije mogla učiniti, jer ona propovijeda, ne samo ljubav, nego i pravednost, vlastodršci su se čudili zbog nedostatka suradnje. Bakšić je u ovom pismu tu poteškoću lijepo izrazio: nisam time ovlašten da predam zaboravu postupak nekih odbora Socijalističkog saveza na teritoriju grada Zagreba odnosno njihovih članova, koji su i bez osnova i mimoilazeći nadležnu crkvenu vlast tražili od nekih gradskih župnika da napuste svoje položaje, a da Gradski odbor Socijalističkog saveza nije do sada našao načina osuditi taj postupak kao protivan postojećem poretku. Dakle, ako se želi napredak u suradnji, potrebno je najprije riješiti prošle nepravde, a onda možemo govoriti o sadašnjoj i budućoj suradnji.

Iz ovih nekoliko primjera vidljiva je složenost života i raznolikost odnosa u vrijeme komunističke vladavine, koju su morali prihvatiti ili joj se barem prilagoditi svi državljani, ali su to činili na različite načine. Neka njihov primjer bude poticaj svakom Hrvatu i Hrvatici, svakom čitatelju i čitateljici ove knjige, da svojom glavom promisle o onome što im trenutačna vlast nudi ili na što ih želi prisiliti, pa da stvore o tome sud i vlastiti stav slobodnih ljudi.

Bila i ova knjiga na veću slavu Božju!

U Zagrebu, 11. studenoga 2012.

Stjepan Razum zc

Razdoblje od 1961. do 1964. godine u crkveno-državnim odnosima obilježeno je promjenama koje su uslijedile nakon smrti kardinala Alojzija Stepinca. Upravu Zagrebačke nadbiskupije preuzeo je nadbiskup Franjo Šeper, počeo je Drugi vatikanski sabor, ali i vatikansko-jugoslavenski pregovori. Nakon smrti nadbiskupa Stepinca, komunističke vlasti svu krivicu dotadašnjih loših odnosa između Crkve i države nastoje prebaciti na njega. Stepinčevog nasljednika, nadbiskupa Šepera, nastojalo se prikazati kao osobu drugačijih stavova od kardinala Stepinca, spremnog na suradnju s vlastima. Međutim nadbiskup Šeper, iako je bio spreman na razgovore s predstavnicima vlade u cilju rješavanja pojedinih pitanja, ni jednom prigodom nije odstupao od stajališta kardinala Stepinca, Biskupske konferencije i Svete Stolice glede sveukupnih crkveno-državnih odnosa.

Komunističke vlasti pokreću akcije u smjeru normalizacije crkveno-državnih, ali i jugoslavensko-vatikanskih odnosa. Tim nastojanjima jugoslavenskih vlasti išlo je u prilog i održavanje Drugoga vatikanskog sabora, na kojem nisu rješavana samo unutarcrkvena pitanja, nego i uloga Crkve u suvremenom svijetu, a time i njezin odnos prema ateističkim društvima, posebice u istočnoj Europi. Na Saboru je, među inim, odlučeno da je za dobrobit Crkve i njezinih vjernika u komunističkim državama, potrebno otvoriti dijalog s vladajućim režimima tih država i uspostaviti u njima koliko toliko povoljnije crkveno-državne odnose. Tako se taj pristup Crkve poklopio s nastojanjima jugoslavenskih vlasti, da s ciljem poboljšanja svoje slike u svijetu, smanje napetosti s Katoličkom crkvom u zemlji i ponovno uspostave odnose sa Svetom Stolicom. U tom smislu su pokrenuti i pregovori sa Svetom Stolicom, koji će biti završeni sporazumom o normalizaciji odnosa u lipnju 1966. godine.

Napetost u crkveno-državnim odnosima postupno se smirivala, te su sve učestaliji bili razgovori između predstavnika crkvenih i državnih vlasti, koji su poprimali i sve miroljubiviji ton. Represivne mjere državnih vlasti prema biskupima i svećenicima znatno su smanjene. Smanjio se i broj crkvenih prosvjeda zbog smetnji vjeronauka, iako je takvih slučajeva još bilo, a odnos državnih vlasti prema vjeronauku je i dalje bio jedan od glavnih razloga nezadovoljstva u crkvenim redovima. Državne vlasti su popustile i u odnosu prema vjerskom tisku, koji je bio sve brojniji, a posebno značajno bilo je pokretanje Glasa Koncila, koji će s vremenom postati najznačajniji crkveni list u zemlji.

Iako se u mnogim stvarima osjećao napredak u crkveno-državnim odnosima, bilo je i problema koji su usporavali normalizaciju tih odnosa. Početkom 1960-ih država je vrlo aktivno provodila politiku tvarnoga slabljenja Crkve, podruštvljenjem velikog broja crkvenih zgrada i građevinskoga zemljišta. Također je nastavljen spor u svezi s djelovanjem staleških svećeničkih udruženja, oko čega nije bilo popuštanja ni s jedne strane. Sporovi su se vodili i u svezi sa zauzećem mnogih crkvenih zgrada, posebice samostana, sjemeništa i župnih stanova. Posebna je napetost vladala u svezi s djelovanjem iseljenog svećenstva, na čemu će jugoslavenske vlasti posebno ustrajati i u pregovorima sa Svetom Stolicom. Država se sve više nastojala miješati i u rad vjerskih škola, koje su taktički popuštale, jer je trebalo osigurati školovanje sve većeg broja svećenika, zbog znatnog porasta stanovništva posebice u gradovima. Međutim školovanje svećenika u inozemstvu bilo je i dalje otežano, država ih je puštala u veoma malom broju i nastojala utjecati na izbor onih svećenika i bogoslova koji odlaze u inozemstvo, tražeći zauzvrat od crkvenih vlasti popuštanje u mnogim stvarima.

U svakom slučaju iako su još mnogi problemi obterećivali crkveno-državne odnose, obje su strane bile zainteresirane za smirivanje napetosti, ali vodeći računa da u tom razvoju događaja, postignu, svaka za sebe, što povoljnije rezultate, Crkva u skladu sa svojim vjerskim, a država svojim ideološkim potrebama

The period between 1961 and 1964 concerning Church-State relations was a period of changes following the death of Cardinal Alojzije Stepinac. Archbishop Franjo Šeper took over governance of the Zagreb Archdiocese, the Second Vatican Council commenced, as did negotiations between the Vatican and Yugoslavia. After his death, the Yugoslav government tried to lay the blame on Cardinal Stepinac for the deteriorated relations between the Church and State. The authorities endeavoured to portray Stepinac’s successor, Archbishop Šeper as being different and that he was willing to negotiate with government authorities. Even though Archbishop Šeper was prepared to negotiate with the government with the aim of resolving certain issues he not once digressed from the views of Cardinal Stepinac, the Conference of Bishops and the Holy See regarding relations between the Church and State.

The communist authorities initiated proceedings toward normalising Church-State relations as well as relations between Yugoslavia and the Vatican. The Second Vatican Council offered an opportunity for improvement in these relations. The Council was an appropriate auditorium to resolve internal Church issues but also dealt with the role of the Church in the modern world which included relations toward atheist societies, particularly in Eastern Europe. The Council decided that it was in the benefit of the Church and its faithful in communist countries for the Church to conduct a dialogue with the ruling regimes in these countries and to establish at least some form of Church-State relations. These endeavours coincided with the attitude of the Yugoslav authorities to improve its poor image in the world and relieving tension toward the Catholic Church in the country and in particular to establish relations with the Holy See. Hence negotiations were instigated with the Holy See which was concluded in June 1966 with a concordat to normalise relations.

Tension between the Church and State began to gradually ease up and dialogue between government and Church officials became more frequent and even took on a peaceful tone. Repressive measures by the state toward bishops and priests significantly diminished. Protests against Religious Instructions began to waiver even though these still continued for some time and the government’s attitude toward RI continued to be one of the major contentious issues that led to dissatisfaction in the Church structure. The government became more relaxed toward the religious press too and the number of issues began to grow creating a desirable environment for the launching of the Glas Koncila (Voice of the Council) which in time became the most significant religious media in the country.

Even though gradually there was obviously a feeling of positive progress in Church-State relations there were still many problems that existed that thwarted the normalisation of these relations. In the early 60-ies the government actively implemented policies that impoverished the Church. Many Church owned buildings were confiscated and transformed into public venues. The conflict between Class Structured priests continued to be contentious and neither side would give in. Conflicts arose over the confiscation of Church property particularly monasteries, convents and presbyteries. Particular pressure was placed on the activities of priests sent into emigration to serve in missions there and the Yugoslav government placed particular emphasis on this issue during its negotiations with the Holy See. The government increasingly intervened in the work of religious schools. The Church compromised as a tactic to preserve these institutions to facilitate the education of the growing number of vocations which resulted from the significant increase in the population after the war particularly in urban centres. The government still did not look favourably upon priests continuing their education abroad allowing very few and then only handpicked seminarians to continue their studies abroad and in return demanding that the Church compromise on other issues in favour of the government.

In any case there were still many problems that burdened Church-State relations although both sides were interested in relieving these tensions but each keeping in mind that they gained as much in favour for their side as possible. The Church was adamant in keeping with its religious aspects and beliefs and the government in keeping with its ideological aspirations.

(Translated by s. Anđelita Šokić)

La période de 1961 à 1964 – dans les relations entre l’Église catholique et l’État yougoslave – est marquée par les changements qui suivirent le décès du cardinal Alojzije (Aloïs) Stepinac. C’est l’époque qui vit l’archevêque Franjo (François) Šeper venir à la tête de l’archevêché de Zagreb mais aussi l’époque du début du second concile du Vatican ainsi que des pourparlers entre l’État de la cité du Vatican et la Yougoslavie. Après le décès de l’archevêque Stepinac le régime communiste essaie de rattacher à sa personne toute la culpabilité ayant résulté en de mauvaises relations lesquelles avaient jusqu’alors régné entre l’Église et l’État. L’on voulait représenter le successeur du cardinal Stepinac, l’archevêque Šeper, comme une personne ayant des opinions différentes de celles du feu cardinal, à voire comme une personne prête à collaborer avec le régime communiste. Cependant, l’archevêque Šeper, tout prêt aux pourparlers avec les représentants du gouvernement afin de trouver une solution à certaines questions, ne renonça-t-il pas une fois aux positions du feu cardinal Stepinac, de la Conférence des évêques et du Saint-Siège concernant les relations entre l’Église catholique et l’État yougoslave.

Le régime communiste incita alors des actions dont le but était la normalisation des relations entre l’Église et l’État, mais également de celles entre le Vatican et la Yougoslavie. Aux insistances du gouvernement yougoslave était également favorable le fait qu’à l’époque l’on discutait aux sessions du second concile du Vatican des questions purement ecclésiastiques mais également de la question du rôle de l’Église dans le monde contemporain, auquel sujet était également associée le sujet de la nature de la relation de l’Église envers les sociétés athées, surtout celles de l’Europe de l’Est. Lors du concile la décision fut adoptée, entre autres, qu’il fallait – pour le bien-être de l’Église et de ses fidèles dans les pays communistes, ouvrir le dialogue avec les régimes en pouvoir dans ces pays-là et établir avec eux des relations plus favorables. Ainsi cette approche de l’Église trouva-t-elle son homologue dans les insistances du gouvernement yougoslave qui voulait, afin d’améliorer son image dans le monde, diminuer la tension qui existait dans ses relations envers l’Église catholique dans le pays ainsi que rétablir ses relations avec le Saint-Siège. En ce sens-là les pourparlers avec le Saint-Siège furent entamés, lesquelles négociations seront conclues par l’accord sur la normalisation des relations en juin 1966.

La tension dans les relations entre l’Église et l’État se relâchait peu à peu alors que les négociations entre les représentants de l’Église d’un côté et ceux du gouvernement communiste de l’autre s’intensifiaient en adoptant un ton de plus en plus pacifique. Le nombre de cas de répression envers les évêques et les prêtres chuta considérablement. La fréquence des manifestations amenées par les obstacles que le régime communiste levait au déroulement normal des cours de religion – ce qui constituait l’un des principaux sujets de mécontentement dans les milieux ecclésiastiques – diminua également. Le régime étatique modifia également son rapport envers la presse religieuse, laquelle croissait en nombre de publications, la parution de la Voix du Concile (Glas Koncila), qui deviendra au cours du temps le journal ecclésiastique le plus influent du pays, étant particulièrement importante.

Bien qu’en maints sujets l’on pût ressentir de l’évolution dans les relations entre l’Église et l’État, il y avait encore des problèmes qui ralentissaient le processus de la normalisation de ces mêmes relations. Au début des années 1960 l’État menait intensivement une politique de l’affaiblissement matériel de l’Église, en nationalisant un grand nombre de bâtiments et terrains à bâtir étant auparavant en possession de l’Église. De même, le procès mené devant le tribunal au sujet de l’activité des corps de prêtres, dans laquelle matière ni l’un ni l’autre parti n’était prêt à lâcher du terrain, continua-t-il. Des procès en tribunal étaient également menés au sujet de la confiscation de maints bâtiments ecclésiastiques, surtout couvents, séminaires et appartements paroissiaux. Une tension particulière pouvait être observée au sujet de l’activité des prêtres dans l’immigration, sur lequel sujet l’État yougoslave allait particulièrement insister dans ses négociations avec le Saint-Siège. L’État essayait de se mêler de plus en plus au fonctionnement des écoles religieuses alors que ces dernières se pliaient “tactiquement” devant ces mesures de répression, ayant en vue les besoins de former un nombre de prêtres toujours croissant pour répondre à une augmentation en population, surtout dans les villes. Néanmoins, la formation des prêtres à l’étranger rencontrait toujours beaucoup de difficultés; l’État yougoslave laissait toujours un tout petit nombre de prêtres partir à l’étranger et essayait d’influencer sur le choix de ceux qui allaient obtenir la permission de partir. En revanche, le gouvernement exigeait des autorités ecclésiastiques qu’elles modifient leurs positions au sujet de maints sujets discutés.

En tout cas, quoique de nombreux problèmes pesassent sur les relations entre l’Église catholique et l’État yougoslave dans la période observée, l’un et l’autre parti était intéressé, chacun de son côté, de diminuer la tension tout en s’efforçant – au cours de l’évolution des événements décrits – de se négocier un résultat plus favorable, l’Église ayant devant les yeux les besoins religieux et l’État essayant d’agir en accord avec ses proclamations idéologiques.

(Traduit par Jelena Puškarić)

Redovnicu Amadeja Pavlović (1895.-1971.) s pravom treba ubrojiti među velikane crkvene povijesti na našim hrvatskim prostorima. Nakon školovanja i redovničkog oblikovanja, posvetila se odgojno-obrazovnom radu u školama Družbe Milosrdnih sestara Sv. Križa u Đakovu (1926.-1941.), od 1937. bila je članica provincijskoga Vijeća, a od 1940. zamjenica provincijalne poglavarice. U iznimno teškim okolnostima postala je 1943. provincijalka i obnašala tu službu do 1955. Bilo je to teško doba Drugoga svjetskog rata i komunističkoga terora, koji je uslijedio nakon rata. Unatoč svim nevoljama i poteškoćama, majka Amadeja je učinila sve kako bi prvenstveno sačuvala dobar redovnički duh kod svojih sestara, a time i samu redovničku zajednicu. U ratnim danima hrabro je štitila jednu židovsku djevojčicu i spasila je od nacista, zbog čega joj je 2009. posmrtno dodijeljen naslov pravednice među narodima. No, s jednakom hrabrošću se odupirala komunističkim vlastima kada su pokušavale oduzeti redovnicama što više posjeda i zabraniti im nošenje redovničkoga odijela dok rade u javnim službama. Bez straha je štitila sestre od raznih pritisaka i maltretiranja od strane komunističkih službenika, te razvila prijateljsku suradnju sa zagrebačkim nadbiskupom Alojzijem Stepincem, ali i sa pravoslavnim biskupom Barnabom Nastićem. Po isteku službe provincijalne poglavarice, obnašala je službu kućne poglavarice na Sušaku (1955.-1959.) i odgojiteljice redovničkoga podmladka u Zagrebu (1959.-1966.). Nakon toga se povukla u provincijalnu kuću u Đakovu, gdje je provela zadnje godine života. Za sobom je ostavila glas uzorne i svete redovnice, kojoj se neki i danas u molitvama obraćaju za zagovor.

Sister Amadeja Pavlović (1895-1971) should rightly be counted as one of the great figures in Church history in the region of Croatia. After completing her education and religious formation she dedicated herself to teaching and upbringing in schools founded by the Sisters of the Holy Cross in Đakovo (1926-1941). Since 1937 she was a member of the Provincial Council and as of 1940 she was the deputy Provincial Superior. She became the Superior in 1943 in extremely difficult historical circumstances and held that office until 1955. This was during the difficult period of the Second World War and communist oppression that followed after the war. Despite all the hardships and misfortunes Mother Amadeja undertook all she could to preserve the religious spirit amongst her sisters and in that way salvage that religious community. During the war she courageously protected Jewish children and saved them from Nazi terror which was recognized in 2009 when she way posthumously awarded Righteous Amongst Nations. She was just as courageous in opposing the communist authorities when they tried to confiscate several properties owned by the Order and when the sisters were ordered not to wear their uniforms while working in public institutions. She protected her sisters without fear and resisted various pressures and abuse imposed by communist officials. She developed and amicable relationship with Zagreb Archbishop Alojzije Stepinac and Orthodox Episcopate Barnaba Nastić. When her mandate as Provincial Superior expires she became the Mother Superior of their convent on Sušak (1955-1959). Later she became a mentor for young religious candidates in Zagreb (1959-1966). She later withdrew to their convent in Đakovo where she spent the last days of her life. She died leaving behind a legacy of an exemplary and holy religious woman to whom many to this day turn to with their votives and prayers.

Translated by s. Anđelita Šokić

Ovim prikazom želimo baciti pogled u povijest kanoničke kuće ili kurije na Kaptolu broj 6 i njezinih stanovnika kanonika, te posebice na dugu i bezuspješnu borbu kanonika Jurja Kocijanića i njegova odvjetnika s komunističkim stanbenim vlastima i podstanarima u kuriji (2. polovica XX. stoljeća), da ju sačuvaju u vlasništvu Prvostolnoga kaptola i da u njoj može kanonik i stanovati.

Con questo articolo si vuole dare uno sguardo sulla storia della casa canonicale a Zagreb, Kaptol n. 6, e su suoi canonici abitanti, ed in particolare sulla lunga ed inutile lotta del canonico Juraj (Giorgio) Kocijanić e del suo avvocato con le autorità comuniste e gli inquilini residenziali in curia (seconda metà del XX secolo). Questa lotta aveva la fine di preservare la proprietà del capitolo metropolitano e di rendere possibile al canonico di abitare in essa.

Traduzione di Stjepan Razum

Dana 15. prosinca 1906. objelodanjen je u službenim “Narodnim novinama” poziv na podpisivanje dionica novoga novčanog zavoda pod imenom Hrvatska katolička banka d.d. u Zagrebu. Podpisali su taj poziv kao utemeljitelji: Đuro Andrašević, posjednik; Josip Bašić, trgovac; Ante Biljan, posjednik; Ivan Čefuta, nadbiskupski ekonom; Josip Domines, odvjetnik; Franjo Gorničić, trgovac; Gustav Goršetić, posjednik; Julijo Hegedüs, magistar farmacije;dr. Vjekoslav Homotarić, župnik; Mijo Majnarić, posjednik; dr. Mirko Marchetti, sveučilišni profesor; Elizar Mlinarić, nadšumar; dr. Josip Pazman, sveučilišni profesor; dr. Dominik Premuš, kanonik; Antun Stiplošek, posjednik; Franjo Šantl, trgovac; Eugen Šlangenberg, obrtnik; Dragutin Vasić, draguljar i urar, te Niko Vragović, posebnik. Temeljna glavnica ustanovljena je sa 250.000,00 kruna, rok podpisa do 31. siječnja 1907., a kao prijavno mjesto Hrvatska katolička gospodarska udruga u Zagrebu. Nakon što je podpisivanje dovršeno, sazvana je za dan 18. travnja 1907. ustanovljujuća glavna skupština novog bankovnog zavoda u dvorani Hrvatskoga katoličkog kasina u Zagrebu. Na ovoj je konstituirajućoj skupštini imenovano prvo ravnateljstvo i za kratko su obaviješteni svi dioničari posebnim dopisima, da je banka odpočela 15. svibnja 1907. sa svojim poslovanjem u Kukovićevoj ulici, br. 3.

Prvomu je ravnateljstvu bio predsjednik dr. Mirko Marchetti, podpredsjednici: nadarbenik Stjepan Bićanić i Mijo Majnarić, a članovi: Ante Biljan, Josip Domines, Franjo Gorničić, Gustav Goršetić, Julijo Hegedüs, profesor dr. Ladislav Jambreković, obrtnik Ivan Kralj, obrtnik Dragutin Marchesi, zamjenik kr. javnog bilježnika Milan Mihaljinec, sveučilišni profesor dr. Hugo Mihalović, dr. Josip Pazman, Antun Stiplošek, Eugen Šlangenberg, Dragutin Vasić i Niko Vragović. Temeljna glavnica od 250.000,00 kruna uplaćivana je postupno, tako da je cijela bila podpuno uplaćena do 30. lipnja 1908. Prva poslovna godina trajala je od 15. svibnja 1907. do 31. prosinca 1908. Tada je mladi zavod zatekla prva neugodnost: novčana kriza uslijed pripojenja Bosne, a s njom i njezina neizbježiva posljedica: skupoća novca. Unatoč toga, krajem prve poslovne godine, dok zavod nije bio objelodanio još nijedne svoje bilance, štedni su ulošci iznosili već skoro 800.000,00 kruna, dakle trostruku temeljnu dioničku glavnicu, a koncem druge poslovne godine poskočili su gotovo na 1.200.000,00 kruna. U međuvremenu se zavod preselio u svoje nove poslovne prostorije na Jelačićevom trgu, br. 3. U godini 1910. preuzeo je zavod likvidaciju Prve hrvatske gostioničarske banke i kupio posjed Selno kod Krapinskih Toplica, da ga parcelira. Ova je parcelacija trajala do godine 1916. U godini 1911. nabavio je zavod zgradu u Jurišićevoj ulici, br. 10, u koju se uselio naredne godine. U godinama 1915.-1917. nije se pod pritiskom teških ratnih prilika poslovanje moglo povoljno razvijati. Godine 1917. kupila je banka neka dobra u Đakovštini, koja je sljedeće godine s uspjehom rasprodala.

Odmah iza rata nastala je velika potražba za novcem, te je godine 1918. povišena temeljna dionička glavnica na 1.000.000,00 kruna, zatim godine 1919. na 2.000.000,00 kruna i iste godine opet na 5.000.000,00 kruna, te godine 1920. na 10.000.000,00 kruna. Iste godine osnovala je banka sa sinovima Josipa Svobode iz Bjelovara dioničko društvo pod imenom “Prva bjelovarska tvornica suhomesnate robe Josipa Svobode sinovi”, koju je podigla na zamjernu visinu i godine 1930. prepustila braći Svoboda. Osim toga, banka je godine 1920. kupila i kuću u Zagrebu na cesti Svetice, br. 15, sa zemljištem u površini od oko 3 i ½ rali. Pazeći uvijek na mobilitet zavoda, povišena je godine 1924. temeljna dionička glavnica na 4.000.000,00 dinara, a godine 1927. konačno na 5.000.000,00 dinara, koja je dionička glavnica podpuno uplaćena. Godine 1943. dionička glavnica povišena je od 5.000.000,00 kuna na 12.500.000,00 kuna, a godine 1944. od 12.500.000,00 kuna na 20.000.000,00 kuna.

Zbog obtužbe za suradnju s neprijateljem, Okružni narodni sud za grad Zagreb u krivičnom predmetu protiv upraviteljstva Hrvatske katoličke banke: Julija Susanića, Josipa Hrustića, Mirka Kapića, Dragutina Marchesia, Josipa Magića, ing. Ladislava Jovića i Franje Jurinca, osudio je na glavnoj raspravi, održanoj 4. prosinca 1945., pod brojem Kz. 619/1945.: Julija Susanića na dvije godine lišenja slobode s prinudnim radom, jednu godinu gubitka političkih i pojedinih građanskih prava i zapljenu cjelokupne imovine; Josipa Hrustića na dvije godine lišenja slobode s prinudnim radom, jednu godinu gubitka političkih i pojedinih građanskih prava, te zapljenu cjelokupne imovine; Mirka Kapića na dvije godine lišenja slobode, jednu godinu gubitka političkih i pojedinih građanskih prava, te zapljenu cjelokupne imovine; Dragutina Marchesija na tri godine gubitka političkih i pojedinih građanskih prava, te zapljenu cjelokupne imovine, te Franju Jurinca na dvije godine lišenja slobode, jednu godinu gubitka političkih i pojedinih građanskih prava. Josip Magić i inž. Ladislav Jović oslobođeni su od svake kazne. Ujedno je naložena zapljena cjelokupne imovine Hrvatske katoličke banke d.d. u Zagrebu. Narodna banka FNRJ – Centrala za NRH Zagreb, kao likvidator, 17. studenoga 1949. objavljuje da je likvidacija Hrvatske katoličke banke d.d. Zagreb završena pravomoćnim sudskim rješenjem, a po propisima Uredbe o likvidaciji odnosa nastalih konfiskacijom imovine privatnih kreditnih poduzeća.

On 15 December 1906 the National Gazette advertised a call for signatures for shares in the newly established institute to be known as the Croatian Catholic Bank d.d. in Zagreb. The signatories of the Call for Signatures as the founders included: Đuro Andrašević, proprietor; Josip Bašić, trader; Ante Biljan, proprietor; Ivan Čefuta, archdiocesan treasurer; Josip Domines, attorney; Franjo Gorničić, trader; Gustav Goršetić, proprietor; Julijo Hegedüs, pharmacist; Dr. Vjekoslav Homotarić, parish priest, Mijo Majnarić, proprietor; Dr. Mirko Marchetti, university professor; Elizar Mlinarić, forest supervisor; Dr. Josip Pazman, university professor; Dr. Dominik Premuš, prebendary; Antun Stiplošek, proprietor; Franjo Šantl, trader; Eugen Šlangenberg, artisan; Dragutin Vasić, jeweller & watchmaker and Niko Vragović, proprietor. The founding capital amounted to 250,000.00 crowns, and the deadline for signatures was set at 31 January 1907, to be submitted at the Croatian Cham¬ber of Commerce in Zagreb. Once the signatures were submitted on 18 April 1907 a general assembly was convened of the new bank institute held in the Croatian Catholic Casino in Zagreb. During the assembly the forum elected the first directorate and each shareholder was advised of the election results and the bank began operating on 15 May 1907 seated in Kukovićeva ulica No. 3.

The first president to be appointed was Dr. Mirko Marchetti. The vice-presidents were: prebendary Stjepan Bićanić and Mijo Majnarić. The committee members were: Ante Biljan, Josip Domines, Franjo Gorničić, Gustav Goršetić, Julijo Hegedüs, Profesor Ladislav Jambreković, artisan Ivan Kralj, artisan Dragutin Marchesi, deputy notary Milan Mihaljinec, university professor Dr. Hugo Mihalović, Dr. Josip Pazman, Antun Stiplošek, Eugen Šlangenberg, Dragutin Vasić and Niko Vragović. The founding capital of 250,000.00 crowns was deposited gradually with the final amount completed on 30 June 1908. The first business year was recorded from 15 May 1907 to 31 December 1908. The newly founded institute was then confronted with its first inconvenience: the monetary crisis following the annexation of Bosnia as well as the unavoidable consequences that followed: the high cost of money. Nevertheless, in that first business year, while the institute had still not released its balances savings deposited amounted to almost 800,000.00 crowns which was three times the founding capital. At the end of the second business year this deposit had grown to virtually 1,200,000.00 crowns. In the meantime the institute moved to its new premises on Jelačić square, No. 3. In 1910 the institute took over the First Croatian Inn keepers Bank following the bank’s liquidation. The institute purchased the Selno estate near Krapinske Toplice which was then subdivided. Subdivision continued on until 1916. In 1911 the institute purchased a building in Jurišićeva ulica No 10, and moved in the following year. During the war years, 1915-1917 business slowed down. In 1917 the institute bought the Đakovština estate which was then successfully sold the following year.

Immediately following the war and the increased demand for money in 1918 the founding capital was increased to 1,000,000.00 crowns and in 1919 to 2,000,000.00 crowns and later that year to 5,000,000.00 crowns and then in 1920 to 10,000,000.00 crowns. That same year the bank merged with Josip Svoboda’s sons from Bjelovar and their shareholding company “First Bjelovar Salami – Josip Svoboda and Sons”, which then raised its business to an enviable level and in 1930 the factory was handed over to the Svoboda brothers. Apart from that the bank purchased a house in Zagreb in 1920 located on Svetice, No. 15 and surrounding land with an area of 3 ˝ acres. Keeping in mind the institute’s mobility, in 1924 its founding capital was raised to 4,000,000.00 dinars and in 1927 to 5,000,000.00 dinars which was paid in full. In 1943 the shareholders capital was increased from 5,000,000.00 kuna to 12,500,000.00 kuna and in 1944 from 12,500,000.00 kuna to 20,000,000.00 kuna.

Due to accusations of collaborating with the enemy, the People’s County Court in Zagreb raised charges against the directorate of the Croatian Catholic Bank: Julije Susanić, Josip Hrustić, Mirko Kapić, Dragutin Marchessi, Josip Magić, Ladislav Jović and Franje Jurinac,who were sentenced during a trail held on 4 December 1945 and registered as Case no. 619/1945. Julije Susanić was sentenced to two years of hard labour, and stripped of civil and political rights for a period of one year. His entire assets were confiscated. Josip Hrustić was sentenced to two years of hard labour and stripped of civil and political rights for a period of one year and his assets were confiscated. Mirko was sentenced to two years of hard labour and stripped of civil and political rights for a period of one year and his assets were confiscated. Dragutin Marchesi was stripped of political and civil rights for a period of three years and his assets and property confiscated. Franjo Jurinac was sentenced to two years jail with the loss of political and civil rights. Josip Magić and Ladislav Jović were acquitted. The court also ordered that the entire assets of the Croatian Catholic Bank d.d. in Zagreb be confiscated. The National Bank of the Federative Peoples’ Republic of Yugoslavia – on behalf of the Peoples’ Republic of Croatia Zagreb as the liquidator on 17 November 1949 declared the Croatian Catholic Bank d.d. in Zagreb insolvent which was concluded with a court decree pursuant to the Regulations on Insolvency Relations Consequent to the Confiscation of Property Owned by Private Loan Companies

Translated by s. Anđelita Šokić

Kapela svetih Apostolâ ili Sv. Ivana Krstitelja u Buševcu jedno je od najznačajnijih ostvarenja drvene sakralne arhitekture u Hrvatskoj. Prvi spomen kapele seže u 1668. godinu kada se opisuje kao ‘noviter erecta’ odnosno novopodignuta. Prema izvorima, trošna kapela srušena je stoljeće kasnije te je, 1768. godine, na istome mjestu izgrađena nova, također drvena kapela. Pri gradnji kapele korišteni su gotički tipološki obrasci: glavni brod pravokutna oblika završava trostrano zaključenim svetištem užim od glavnoga broda. Zidovi kapele oslikavani su od XVII. do XX. stoljeća: najraniji su slojevi ispod prikaza ‘Srce Isusovo’, ‘Sv. Margareta’ i ‘Sv. Ivan’, te prikaz ‘Rastanak apostola’. Važan dio opreme čini barokni oltar Sv. Ivana Krstitelja, rad Mihaela Komersteinera, s kraja XVII. stoljeća. Osim glavnoga oltara, kapeli su pripadali i bočni oltari Sv. Roka i Sv. Josipa, kao i niz štafelajnih slika te liturgijski predmeti i namještaj, a osobito je vrijedan kalež iz 1635. godine. Kapela je obnavljana u više navrata, a ističe se obnova poduzeta 1907. godine. Obsežni konzervatorsko-restauratorski radovi započeli su 2005. godine, a završetak je bio predviđen za kraj 2011. godine.

Kapela svetih Apostola u Buševcu pobuđuje zanimanje istraživača od 1911. godine, što je čini predmetom zanimanja čitavo stoljeće. Tada je Janko Barlè iznio povijest gradnje kapele u djelu “Povijest turopoljskih župa”. Nešto kasnije, 1938. godine, oprema kapele je fotografski dokumentirana zaslugom Arthura Schneidera, a kapelu je obradila i Ljeka Topali u djelu “Drvene crkvice i seljačko drveno graditeljstvo u Turopolju” (1941.). U novije doba kapelom su se bavili Đurđica Cvitanović (1974.), Igor Maroević (1997.), Katja Matković Mikulčić (1998.), Sanja Cvetnić (2005.) te Lara Černicki i Stašo Forenbaher (2008.), a kapela je zauzela mjesto i u najznačajnijim pregledima barokne umjetnosti u Hrvatskoj: u prilogu Anđele Horvat u knjizi “Barok u Hrvatskoj” (1982.), u prilogu Doris Baričević u knjizi “Hrvatska i Europa. Barok i prosvjetiteljstvo” (2004.) te u knjizi “Barokno kiparstvo sjeverne Hrvatske” (2008.) iste autorice. Osim istraživačima, kapela je bila izvor nadahnuća i književ¬nicima, o čemu svjedoče “Skitnje” Matka Peića (1967.).

Ovaj vrijedni rad mlade povjesničarke umjetnosti je njezin dotjerani diplomski rad, nastao pod vodstvom redovite profesorice, dr. zn. Sanje Cvetnić, koji je obranjen 21. ožujka 2011. godine na Odsjeku za povijest umjetnosti Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu.

The Chapel of St. Apostles in Buševec is one of the most significant examples of wooden sacral architecture in Croatia. It was first mentioned in 1668 and it was described as ‘noviter erecta’ or newly erected. According to sources, one century later, the dilapidated chapel was torn down and a new one was built in its place in 1778. Gothic typological forms were used: the rectangular nave of the chapel finishes with a trilateral ending of the choir, narrower than the nave. The walls of the chapel were painted from the 17th to the 20th century: the oldest layers are the ones beneath the scenes ‘Sacred Heart of Jesus’, ‘St. Margaret’ and ‘St. John’ and the scene ‘The Separation of the Apostles’. An important part of the inventory is the Baroque altar of St. John the Baptist, made by Michael Komersteiner at the end of the 17th century. Apart from the central altar of St. John the Baptist, the chapel also has two side altars: the altar of St. Rocco and the altar of St. Joseph, as well as several easel paintings, liturgical objects and furniture, among which the most valuable piece is a chalice from 1635. The chapel has been renovated several times: we shall only mention the renovation which took place in 1907. Comprehensive conservation and restoration work began in 2005 and should be finished by the end of 2011.

The Chapel of St. Apostles in Buševec has attracted the attention of researchers since 1911, which makes it an object of interest for nearly one hundred years. Back then, Janko Barlè described the history of the chapel’s construction in his book ‘The history of Parishes in Turopolje’ (1911). Later on, in 1938, a photographic documentation of the chapel’s inventory was made, thanks to Arthur Schneider. Ljerka Topali described it in her work ‘Wooden Chapels and Rural Architecture of Churches’ (1941). Recently, the chapel was studied by Đurđica Cvitanović (1974), Igor Maroević (1997), Katja Matković Mikulčić (1998), Sanja Cvetnić (2005) and Lara Černicki and Stašo Forenbaher (2008). Moreover, it was included in some of the most important overviews of Baroque art in Croatia: in Anđela Horvat’s contribution to the book ‘The Baroque in Croatia’ (1982), in Doris Baričević’s contribution to the book ‘Croatia and Europe. The Age of Baroque and Enlightenment’ (2004) and in the book ‘Baroque Sculpture in Continental Croatia’ (2008) written by the same author. The chapel was a source of inspiration not only to researchers, but also to writers such as Matko Peić in his ‘Wanderings’ (1967).

Kapela Sv. Josipa u franjevačkoj crkvi u Varaždinu nalazi se uzduž sjeverne strane svetišta. Tu je prostoriju krajem XVII. stoljeća uspješan varaždinski građanin i imućni trgovac Danijel Praunsperger (1635.-1692.) likovnom i kiparskom opremom dao pretvoriti u kapelu, posljednje počivalište njegovo i njegove druge supruge Ivane Kordule Hailek. Ova posebnička kapela smještena u redovničkoj crkvi predstavlja zanimljivo svjedočanstvo razdoblja obilježenoga spregom kasnomanirističkih i ranobaroknih utjecaja, odraženih u jedinstvenosti oblikovanja svoda stucco-uresom i zidnim slikama, a u ikonografiji neobičnih zbog pojave prikaza alegorijskih figura “Smrti”, te poslijetridentskih utjecaja, jer je posvećena Sv. Josipu, zaštitniku Crkve i “utočištu umirućih” (lat. “refugium agonizantium”), te svetcu čija ikonografija i čašćenje doživljavaju procvat u XVI. i XVII. stoljeću. Odabir svetca zaštitnika kapele povezan je s vlastitošću, životom i htijenjem naručitelja Praunspergera, osobe bez osobite političke moći, ali koja potječe iz plemićkoga staleža, te je svjesna eshatološkoga putovanja vlastita života. S tim ozbiljnim mislima, ali i onima prožetim nadom u vječni život, željom za besmrtnošću i stjecanjem slave pravednika i čovjeka čija duša posjedovanjem pobožnosti i vrlina nadilazi pakao i muke čistilišta te dolazi u nebeska prostranstva raja, naručitelj je u kapeli svjesno dao prikazati najvećega, uz Blaženu Djevicu Mariju, zagovornika i posrednika prelaska vjernikove duše i tijela iz zemaljskoga u nebeski život, naglašujući pritom njegovu ulogu kao roditelja i zaštitnika Sina.

Ovaj vrijedni rad mlade povjesničarke umjetnosti je njezin dotjerani diplomski rad, nastao pod vodstvom redovite profesorice, dr. zn. Sanje Cvetnić, koji je obranjen 22. rujna 2011. godine na Odsjeku za povijest umjetnosti Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu.

St. Joseph’s Chapel is located along the north side of the sanctuary of the Franciscan church of St. John the Baptist in Varaždin. It was transformed into an artistically and monumentally crafted tomb by anonimous artists at the end of the seventeenth century. The chapel was designed for a citizen of Varaždin, the wealthy merchant Daniel Praunsperger (1635-1692), who was buried in it next to his second wife Johanna Kordula Hailek (†1689). Being a part of the public church and monastery, this private chapel bares testimony to a period marked by the pluralism of the late-mannerist and early baroque influences, reflected in the uniqueness of design of its sculptures, stucco-decorated vault and its wall paintings. The iconographical influences are visible in the peculiar representation of the two allegorical figures of Death as a skeletonon on the one hand and post-tridentine on the other, since this chapel is dedicated to St. Joseph, the patron saint and the protector of the Catholic Church and patron of the dying (lat. refugium agonizantium), whose iconography, cult and worship flourished in the 16th and 17th century. The choice of St. Joseph as this chapel’s patron saint is connected to the identity, life and intention of Daniel Praunsperger, the commissioner of the transformation of the chapel into a tomb, an aristocrat without any political influences, who was aware of the eschatological destiny of his own life, it’s imminent end. These melancholic ideas were joined with the ones of hope for eternal life, desire for immortality, attainment of fame and desire for becoming a righteous man whose soul on account of its piety and virtues, transcends hell and torments of purgatory and continues straight into heaven. Daniel Praunsperger had consciously shown these ideas by depicting non-other than St. Joseph on the chapel’s easel and wall paintings, a saint who is, alongside Virgin Mary, the greatest intercessor and mediator of transition of one’s body and soul from the earthly to the heavenly life, emphasizing the saint’s role as a father and protector of his son, Jesus Christ.

Translated by s. Ana Kaniški

A capela de São José está localizada ao longo do lado norte do santuário da igreja franciscana de São João Baptista em Varaždin. No final do século XVII, ela foi transformada por um artista anônimo numa tumba artisticamente desenhada e monumental, projectada para um cidadão de Varaždin, o rico comerciante Daniel Praunsperger (1635-1692), que foi enterrado nela, ao lado da sua segunda esposa Johanna Kordula Hailek († 1689). Como esta capela faz parte do espaço público da igreja e do mosteiro franciscano, ela é testemunha de um período marcado pelo pluralismo das influências do maneirismo tardio e barroco, reflectidas na forma e modelagem excepcional das esculturas, na abóbada decorada com estuques e nas pinturas de mural. As influências iconográficas são visiveis na representação incomum de duas figuras alegóricas da Morte como Esqueleto e nas pós-tridentinas, já que esta capela é dedicada a São José, o santo padroeiro, protector da Igreja Católica e padroeiro dos moribundos (em Latim refugio agonizantium), cuja iconografia, culto e adoração floresceram no século XVI e XVII. A escolha de São José como padroeiro da capela está relacionada com a identidade, vida e intenções do mecenas que patrocinou a sua transformação. Ele é Daniel Praunsperger, um aristocrata sem qualquer influência política e origem aristocrática, que estava consciente do destino escatológico da sua própria vida e da morte imminente. Estas ideias melancólicas foram unidas com aquelas de esperança da vida eterna, da imortalidade, da aquisição de fama e do desejo para se tornar um homem justo cuja alma, graças a sua piedade e virtudes, ultrapassa inferno e tormentos do purgatório e alcança o céu. Daniel Praunsperger, conscientemente, mandou exibir essas ideias nas pinturas de cavalete e de murais na abóbada da capela, representadas nas imagens de São José, um santo que, ao lado da Virgem Maria, é o maior intercessor e mediador de transição do corpo e da alma terrestre de pessoas para a vida eterna celestial, sendo enfatizado o papel do santo como pai e protector de seu filho, Jesus Cristo.

Traduzido por Ana Kaniški

U radu su predočeni rezultati istraživanja izvornoga gradiva o rodu Saića od Pernice, najvažnijeg od rodova nižega plemstva samoborskog okruga. Cilj je bio proučiti rodbinske odnose unutar samoga roda, ali i njihovih nasljednika po tankoj krvi, među kojima su i neki od najznačajnijih hrvatskih rodova, i koji su po utrnuću roda vodili mnogobrojne imovinsko-pravne parnice, česte u hrvatskoj povjesnici. Proučeni su najvažniji izvori, ponajprije žalosni ostatci njihova obiteljskog arhiva, kao i arhivi obitelji s kojima su Saići stupali u rodbinske odnose i s kojima su dijelili baštinu po različitim osnovama, zatim arhivi mjesta gdje su kršteni, vjenčani i pokapani, zajedno s matičnim knjigama koje čuvaju o tome sigurne podatke. Prikazani su i osnovni posjedovni odnosi između pojedinih loza roda, koristeći pritom odgovarajuće obće arhivske zbirke, ali i sudske arhive pojedinih županija. Istražen je ukupno 91 pripadnik roda, što uključuje i njihove supružnike, raspravljeni su njihovi međusobni odnosi, kao što su i utvrđene službe, zvanja i pozivi za svakoga pojedinog pripadnika roda. Tako je potvrđen Martin iz druge polovice 16. st. kao prvi sigurni pripadnik roda kojeg spominju izvori i od kojeg potječu svi pripadnici roda kroz sedam koljena, do utrnuća polovicom 19 st., s Josipom i Jurjem, vjerojatno posljednjim muškim pripadnicima roda. Kao konačni rezultat istraživanja sastavljena je i rodoslovna ploča roda Saića

L’ouvrage présente les résultats des recherches sur les documents d’archives originaux se référant à la famille des Saić de Pernica, la plus importante famille de la petite noblesse de la région de Samobor. Le but des recherches était d’analyser les relations de famille au sein de la famille même, ainsi qu’entre leurs héritiers selon le lignage féminin, parmi lesquels l’on trouve quelques-unes des plus importantes familles croates qui menèrent au tribunal, suite à la disparition de la ligne masculine de la famille, de nombreux procès en matière de propriété. L’on analysa les sources principales, tout d’abord les pitoyables restes des archives familiales de la famille, ainsi que les archives des familles avec lesquelles les Saić entraient en relations de famille et avec lesquelles ils partageaient l’héritage sur divers fondements, puis les registres de baptêmes, mariages et enterrements qui contiennent, quant à eux, des données sûres. L’auteur de l’article présente également les principaux rapports de propriété ayant existé entre plusieurs lignes de la famille, en se servant – dans son travail – des collections d’archives générales ainsi que des archives judiciaires de certaines provinces historiques. En tout, l’on analysa 91 membres de la famille, ci-inclu leurs conjoints en mariage. L’on réussit également à établir la nature des relations qui existaient entre les membres de la famille, ainsi que les services, métiers et vocations de chacun desdits 91 membres de la famille recensés. Ainsi affirma-t-on l’existence d’un certain Martin, ayant vécu dans la seconde moitié du 16e siècle, comme étant le premier membre de la famille dont le nom fut attesté par les sources historiques et à qui il est possible de retracer l’origine de tous les membres de la famille à travers sept générations, jusqu’à sa disparition au milieu du 19e siècle. En résultat final des présentes recherches un arbre généalogique de la famille fut-il dressé.

Traduit par Jelena Puškarić..

U prilogu autor aktualizira školski učbenik za učenje latinskoga jezika iz 1747. koji se je upotrebljavao u zagrebačkoj isusovačkoj gimnaziji, razredu “humanitas sive poesis”, u kojemu je učenik trebao djelatno znati i razumjeti latinski jezik. Autor je toga učbenika bio austrijski isusovac Franz Wagner (1675.-1748.) pa je za hrvatsku mladež prilagođeno izdanje iz 1747. u Zagrebu. Zato je i u naslovu naglašeno: “Syntaxis ornata ad usum Croaticae juventutis accomodata”. Pisac ovoga rada prikazuje sadržaj knjige s posebnim naglaskom na hrvatske kajkavske primjere, ističući kako je i tada bilo važno metodičko načelo kod učenja stranoga jezika: preko majčinskoga jezika do znanja stranoga jezika, u ovome slučaju latinskoga.

To je načelo posebno koristio i hrvatski isusovac Juraj Habdelić (1609.-1678.) u svome rječniku “Dictionar…” (1670.) u kojemu na prvo mjesto stavlja hrvatsku kajkavsku natuknicu, a potom latinsko značenje.

In diesem Beitrag wird das Lehrbuch für Latein aus dem Jahre 1747 aktualisiert. Dieses Buch wurde im Zagreber Jesuitengymnasium in der Klasse “humanitas sive poesis” für Unterricht in der lateinischen Sprache verwendet. Der Autor dieses Lehrbuches ist der österreichische Jesuit Franz Wagner (1675-1748). Für die kroatischen Schüler wurde eine neue Ausgabe 1747 in Zagreb adaptiert und herausgegeben. Aus diesem Grunde ist folgendes in der Überschrift hervorgehoben: “Syntaxis ornata ad usum croaticae juventutis accomodata”. Der Autor dieses Beitrages weist mit besonderem Augenmerk auf kajkawische Beispiele hin, da es auch damals als wichtig erachtet wurde, die Fremdsprache – in diesem Fall Latein – methodisch anhand der Muttersprache zu erlernen. Dieser Methode bediente sich insbesondere der kroatische Jesuit Juraj Habdelić (1609-1678) in seinem Wörterbuch “Dictionar…” (1670), in welchem er an erster Stelle das kaikawische Stichwort und an zweiter die lateinische Bedeutung stellt.

U radu je izloženo istraživanje dijela knjižnoga fonda Metropolitanske knjižnice Zagrebačke nadbiskupije iz 18. stoljeća. Prikazana je u kratkim crtama povijest Metropolitanske knjižnice, jedne od najvažnijih zbirki starih knjiga i rukopisa ne samo u Hrvatskoj, nego i u širem srednjoeuropskom prostoru. Uvid u fond knjiga 18. stoljeća omogućuje podpuniju rekon¬strukciju kulturnog konteksta zagrebačke sredine, koji se oblikuje oko Kaptola. Prema podatcima iz kataloških kartica, načinjenih početkom 20. stoljeća, analizirana je jezična zastupljenost naslova, od kojih prevladavaju naslovi na latinskom i njemačkom jeziku. Analizirana je i zastupljenost izdavača te mjesta objavljivanja knjiga, a na temelju tih podataka može se steći iscrpan uvid u razvoj tržišta knjiga u 18. stoljeću. Uočava se okretanje “novim” izdavačkim središtima u sjevernonjemačkom području, uz dominaciju bližih središta Beča i Venecije. Kao treća tema istraživanja prikazan je raspon tema i sadržaja obrađenih naslova, a u radu su izdvojeni i razmatrani naslovi s kraja 18 stoljeća, koji su objavljeni i nabavljeni za vrijeme biskupa Maksimilijana Vrhovca. Širok raspon zastupljenih tema odražava svestrane interese biskupa Vrhovca – od naslova koji se bave podukom i odgojem, preko trgovine i poboljšavanja zemljoradnje, do djela koja se bave aktualnim političkim i društvenim događajima, kao što su Francuski prevrat i donošenje Ustava Sjedinjenih Američkih Država – ti naslovi jasno govore o njegovom prihvaćanju ideja i tema prosvjetiteljskog pokreta. Kroz naslove i sadržaje knjiga moguće je tako steći neposredan uvid u ideje koje su oblikovale to prijelomno vrijeme brojnih reformi, i upodpuniti sliku o biskupu Vrhovcu kao najistaknutijem provoditelju reformatorskih zamisli prosvjetiteljstva u našoj hrvatskoj sredini. Provedena istraživanja tek manjeg dijela fonda Metropolitanske knjižnice pokazuju koliko je poznavanje te zbirke bitno za poznavanje povijesti i kulture Zagreba i Zagrebačke (nad)biskupije.

Im Text sind Ergebnisse der Erforschung von einem Teil der Bibliotheks¬bestände der Metropolitana aus dem 18. Jh. dargestellt. Die Bibliothek Metropolitana, Bibliothek der Erzdiözese Zagreb, heute untergebracht im Gebäude des Kroatischen Staatsarchivs, ist eine der wichtigsten Sammlungen alter Bücher und Handschriften, nicht nur im Kroatien, sondern in sudosteuropäischem Raum. Die Einsicht in die Sammlungsbestände aus dem 18. Jahrhundert ermöglicht eine Rekonstruktion des kulturellen Lebens in Zagreb, das sich um Kaptol entwickelte, sowie der Ideen die in diesem kulturellen Kontext damals aktuell waren. Auf Grund der Katalog-Karteien (die ersten 5 Karteikästen), die aus der Zeit anfangs des 20. Jahrhunderts stammen, ist Analyse der Sprachdistribution der Titel durchgeführt. Es überwiegen die Titel in Latein und Deutsch. Eine weitere Forschungsfrage war die Distribution der Verleger, die in der Sammlung vertreten sind. Dabei wurde festgestellt, dass die “neuen” Verlagszentren, vor allem aus dem norddeutschen Raum, immer wichtigere Rolle haben, aber weiterhin dominierende Rolle haben benachbarte Zentren Wien und Venedig. Diese Ergebnisse ermöglichen Einsicht in die Entwicklung des Buchhandels und – Markt im 18. Jh. in Europa. Anschließend werden die Inhalte und Themen der Titel dargestellt, wobei den Schwerpunkt dieser Arbeit die Titeln aus der Zeit vom Bischof Maximilian Vrhovac, (1752-1827, Bischof von Zagreb seit 1787.) d.h. aus dem letzten Jahrzehnt des 18. Jahrhunderts, bilden. Auffällig ist die Breite und Vielfalt der Inhalte, die die verschiedenen Interessen des Bischofs Vrhovac widerspiegeln – von den Titel über Erziehung und Pädagogik, über Handel und Verbesserung der Landwirtschaft, bis zu den Bücher die sich mit aktuellen politischen und gesellschaftlichen Ereignissen befassen, wie z. B. die Bücher über französische Revolution oder Verfassung der Vereinigten Staaten. Diese Titel sprechen klar über den weit verbreiteten Reformgeist der Epoche und können zu der Vervollständigung von der Rolle vom Bischof Vrhovac als Hauptvertreter der Aufklärung in Kroatien beibringen. Die durchgeführten Erforschungen von einem kleinerem Teil der Metropolitanabestände zeigen deutlich, wie inhaltlich reich und aktuell die Sammlung war, und dass die Erforschung der kulturellen Geschichte von Zagreb unvermeidlich diese Sammlung einbeziehen sollen.

U radu je u kratkim crtama prikazan život i znanstveno djelovanje hrvatskog svećenika mons. dr. Andrije Živkovića (1886.-1957.). Posebna je pozornost posvećena njegovoj rukopisnoj ostavštini (znanstveni članci, rasprave, osvrti i knjige) koja se nalazi u Nadbiskupijskom arhivu u Zagrebu u okviru fonda Zbora duhovne mladeži zagrebačke. Autori su gradivo popisali i popratili odgovarajućim objašnjenjima i bibliografskim napomenama.

U radu je posebna pozornost posvećena rukopisnoj ostavštini hrvatskog svećenika mons. dr. Andrije Živkovića (*Sikirevci, 1886. †Zagreb, 1957.), koja se nalazi u arhivskoj cjelini Zbora duhovne mladeži zagrebačke u Nadbiskupijskom arhivu u Zagrebu. Ostavština količinski obuhvaća četiri i pol arhivske kutije, a sadrži znanstvene tekstove, članke, rasprave, osvrte i knjige što ih je sam A. Živković objavio ili pripremao za tisak. Većina tekstova pisana je strojopisom. Dio ostavštine čine tekstovi objavljeni u raznim časopisima, dok je manji dio pisan rukom.

Tijekom svojega života A. Živković je zauzeto djelovao na raznim područjima crkvenog, znanstvenog, kulturnog i političkog života hrvatskog naroda, pa je tako u svojim djelima stručno i znanstveno obradio niz tema (npr. razne socijalne teme, pitanje braka, obitelji i ljudske seksualnosti, filozofske sustave, odnos čovjeka spram vjere i Boga, te moderne znanosti, fenomen nacizma i komunizma, papine okružnice i dr.) koje su zanimale čovjeka i društvo njegova vremena. Rukopisna ostavština koju su autori ovoga članka popisali i popratili odgovarajućim objašnjenjima i bibliografskim napomenama omogućit će da se u određenoj mjeri nadopune dosadašnje spoznaje o životu i radu marnoga svećenika, vrijednoga teologa i zaslužnoga znanstvenika, mons. dr. A. Živkovića.

L’ouvrage traite avec une attention particulière le legs manuscrit du prêtre croate, monseigneur Andrija (André) Živković (*Sikirevci, 1886 – †Zagreb, 1957), conservé aujourd’hui aux Archives archiépiscopales de Zagreb (collection de la Société de la jeunesse catholique de Zagreb). Le legs englobe quatre boîtes archivage et demie et contient textes scientifiques, polémiques, études, critiques et livres que le monseigneur Živković avait soit publiés soit préparés en vue d’être imprimés. La plupart des textes sont tapés à la machine. Les textes parus dans diverses revues font également une partie du legs tandis qu’une moindre partie des textes sont écrits à la main.

Au cours de sa vie le monseigneur Živković s’était engagé avec dévouement sur divers champs de la vie ecclésiastique, scientifique, culturelle et politique du peuple croate en ayant ainsi – en tant que spécialiste et scientifique – traité dans son œuvre maints sujets (par ex. divers sujets sociaux, questions du mariage, de la famille et de la sexualité de l’homme, systèmes philosophiques, rapport de l’homme envers la foi, Dieu et la science moderne, phénomènes du nacisme et du communisme, encycliques papales), lesquels sujets intéressaient l’homme et la société de son époque. Ledit legs manuscrit que les auteurs du présent article ont recensé et accompagné de commentaires et notes bibliographiques permettra d’ajouter – dans une certaine mesure – aux connaissances qu’on avait jusqu’à présent sur la vie et l’œuvre d’un prêtre dévoué ainsi que théologue et scientifique appliqué, le monseigneur Andrija (André) Živković.

Povodom 30. obljetnice smrti zagrebačkoga nadbiskupa i rimskoga stožernika Franje Šepera (*1905. †1981.) ovdje se objavljuju dva sjećanja na nadbiskupa Šepera i jedan prilog o njemu. Prvo sjećanje napisao je njegov školski vršnjak, Josip Deči, neposredno nakon njegove smrti (1983.-1984. godine), drugo je napisao svećenik Zagrebačke nadbiskupije, Stjepan Mlinarić (2011. godine), a prilog o nadbiskupu napisala je njegova vjeroučenica, Brigita Kurelac (2012. godine).

In occasione del 30° anniversario della morte dell’arcivescovo di Zagabria e cardinale romano Francesco Šeper (*1905 †1981) qui vengono pubblicati due ricordi dell’arcivescovo Šeper e un contributo su di lui. Il primo ricordo è stato scritto dal suo compagno di scuola, Josip (Giuseppe) Deči, poco dopo la sua morte (nell’anno 1983-1984), il secondo è stato scritto da un sacerdote dell’arcidiocesi di Zagabria, Stjepan (Stefano) Mlinarić (2011.), mentre il contributo sull’arcivescovo ha scritto la sua studentessa, Brigita Kurelac (2012.).

Traduzione di Stjepan Razum.

Župa Sv. Marije Magdalene u Štrigovi spada među najstarije međimurske župe, te je kao takva spomenuta u popisu župa Zagrebačke biskupije iz 1334. godine. Kako je oduvijek bila sastavni dio Međimurja, župa Štrigova priznavala je vlast njegovih gospodara koji su se mijenjali kroz prošlost. U crkveno-upravnom pogledu župa Štrigova je kao i čitavo Međimurje bila dio Bekšinskoga arhiđakonata Zagrebačke biskupije (odnosno nadbiskupije). Takvo stanje će ostati nepromijenjeno tijekom 19. te 20. stoljeća. Premda je područje Međimurja od 1861. do 1918., te od 1941. do 1945. godine bilo pod mađarskom upravom, tijekom koje je činjena mađarizacija cjelokupnoga javnog života Međimurja, ono je zadržalo hrvatsko obilježje, zahvaljujući činjenici da je podpadalo pod Zagrebačku nadbiskupiju, te odporu hrvatskoga svećenstva po međimurskim župama toj upravi. Po završetku Drugoga svjetskog rata i promjeni društveno-političkog uređenja župa Sv. Marije Magdalene će kao i mnoge druge župe i vjerske ustanove biti zahvaćena tzv. agrarnom reformom u kojoj će joj biti oduzet znatni dio imovine. O prošlosti župe Štrigove postoje rijedki objavljeni radovi, te se ovim radom želi dati prinos boljem poznavanju njezine prošlosti sredinom 20. stoljeća. U radu je, nakon općeg uvodnog dijela, prikazan postupak provedbe tzv. agrarne reforme na posjedima župe, opisane su tvarne značajke spisa, te je objavljeno 12 spisa.

FLa paroisse de Sainte-Marie-Madeleine à Štrigova est l’une des plus vieilles paroisses de Medjimurje et, en tant que telle, elle est recensée par le registre des paroisses de l’évêché de Zagreb de 1334. Faisant de tous les temps partie intégrante de Medjimurje, la paroisse avait toujours acquiescé au régime de divers gouverneurs de la région. Du point de vue ecclésiastique et administratif la paroisse de Štrigova, ainsi que tout le Medjimurje, faisait partie de l’archidiaconat de Bekšin (aujourd’hui Becsehely en Hongrie). Ledit état des choses restera sans changement tout au cours des 19e et 20e siècles. Malgré le fait que la région de Medjimurje était soumise – dans les périodes de 1861 à 1918 et de 1941 à 1945 – au gouvernement hongrois, durant lequel l’ensemble de la vie publique était marqué par une forte hongrisation, la région avait tout de même gardé son caractère croate, grâce également au fait que Medjimurje faisait partie de l’évêché de Zagreb ainsi qu’à l’opposition que les prêtres croates manifestaient à l’égard du gouvernement hongrois. Après la Seconde guerre mondiale et à la lumière du changement du système socio-politique la paroisse de Sainte-Marie-Madeleine sera, comme maints autres paroisses et établissements religieux, frappée par la soi-disante réforme agraire dans laquelle la paroisse sera privée d’une partie considérable de ses biens. Il existe peu d’ouvrages publiés sur le passé de la paroisse de Štrigova et l’on voulait, par le présent ouvrage, contribuer à une meilleure connaissance de l’histoire de la paroisse dans les années 1950. Après une introduction générale, l’ouvrage décrit les processus de la mise en oeuvre de la réforme agraire sur les propriétés de la paroisse ainsi que les qualités matérielles des 12 documents apportés en appendice.

Traduit par Jelena Puškarić

Povodom 30. obljetnice smrti zagrebačkoga nadbiskupa i rimskoga stožernika Franje Šepera (*1905. †1981.) ovdje se objavljuju dva sjećanja na nadbiskupa Šepera i jedan prilog o njemu. Prvo sjećanje napisao je njegov školski vršnjak, Josip Deči, neposredno nakon njegove smrti (1983.-1984. godine), drugo je napisao svećenik Zagrebačke nadbiskupije, Stjepan Mlinarić (2011. godine), a prilog o nadbiskupu napisala je njegova vjeroučenica, Brigita Kurelac (2012. godine).

In occasione del 30° anniversario della morte dell’arcivescovo di Zagabria e cardinale romano Francesco Šeper (*1905 †1981) qui vengono pubblicati due ricordi dell’arcivescovo Šeper e un contributo su di lui. Il primo ricordo è stato scritto dal suo compagno di scuola, Josip (Giuseppe) Deči, poco dopo la sua morte (nell’anno 1983-1984), il secondo è stato scritto da un sacerdote dell’arcidiocesi di Zagabria, Stjepan (Stefano) Mlinarić (2011.), mentre il contributo sull’arcivescovo ha scritto la sua studentessa, Brigita Kurelac (2012.).

Traduzione di Stjepan Razum.

Pisac, dugogodišnji župnik u Lepoglavi (1946.-1999.), objavio je 2002. godine knjigu “Uspomene lepoglavskog župnika, 1946.-1999.” (Varaždinske Toplice 2002.), a pet godina kasnije naš je godišnjak “Tkalčić” (11./2007., str. 509-532) objavio nastavak tih uspomena pod naslovom: “Da se ne zaboravi! Uspomene lepoglavskog župnika u miru”. Kako u knjizi, tako i u navedenom članku opisao je svoj život i djelovanje u Lepoglavi, te iznio svoja osobna sjećanja i posredovao predaju starijih. Nakon proteka novih pet godina, pisac ovdje iznosi pred javnost svoja novija prisjećanja.

The author who was the long standing parish priest in Lepoglava (1946-1999), in 2002 published a book entitled: “Uspomene lepoglavskog župnika [Memories of the Lepoglava Parish Priest], 1946-1999″ (Varaždinske Toplice 2002). Five years later our Anal: “Tkalčić” (11./2007, pp. 509-532) released the continuation of his memoirs in an article entitled: “Da se ne zaboravi! Uspomene lepoglavskog župnika u miru [Lest We Forget! Memories of the Lepoglava Parish Priest Emeritus]. His book and the subsequent article described his life and activities during his service in Lepoglava. He wrote about his own personal memories and of those that had been passed down from generation to generation. Now a further five years later, the author presents his memories to the public.

Dopunjujući i ispravljajući članak Lojze Buturca iz godišnjaka “Tkalčić” (15./2011.), pisac opisuje ulogu Ivana Hrena, upravitelja župe Sv. Kvirina u Sisku (1993.-2002.), u dovršetku gradnje župne kuće i u gradnji župne crkve Sv. Kvirina (1996.-2002.).

Župa Sv. Josipa u Zagrebu-Trešnjevka proslavlja tijekom 2012. godine svoju jubilejsku godinu, povodom 75. obljetnice osnutka i djelovanja, jer je župa započela s djelovanjem 20. lipnja 1937. Tijekom svečane godine održano je nekoliko razina priprave i proslave, a sve je okrunjeno svečanim tjednom, od nedjelje 10. lipnja do nedjelje 17. lipnja 2012. Naime, 10. lipnja 2012. navršilo se 325 godina odkako je Hrvatski sabor, na prijedlog zagrebačkoga biskupa Martina Borkovića (1667.-1687.), proglasio Sv. Josipa zaštitnikom domovine Hrvatske, a 20. lipnja 2012. navršilo se 75 godina odkako je zagrebački nadbiskup dr. Alojzije Stepinac svečano otvorio novu župu i blagoslovio crkvu Sv. Josipa na Trešnjevki, upravo u prigodi proslave 250. obljetnice zaštite Sv. Josipa nad domovinom Hrvatskom. Tijekom slavljeničke godine održana su predavanja i pripremljene izložbe o povijesti župe i značenju nebeskog zaštitnika Sv. Josipa. Tako je supisac ovog prikaza održao predavanje o osnutku i povijesti te župe, 18. studenoga 2011. Predavanje je proširio uz pomoć drugog supisca izvornim ispravama i podkrijepio bilješkama, s nakanom da se objavi široj javnosti.

Nakon kratkog uvoda, autori sažeto opisuju (u I. poglavlju) političko-crkveno stanje u Hrvatskoj i Zagrebačkoj nadbiskupiji između dva svjetska rata. U II. poglavlju opširnije prikazuju stanje u Zagrebu, glede broja vjernika, djelovanja redovničkih zajednica i župa, te pitanje osnivanja novih župa u razdoblju od 1880. do 1934. godine. U III. poglavlju govore o rješavanju “najvećeg pastoralnog problema u Zagrebačkoj nadbiskupiji”, zamahom nadbiskupa (supomoćnika) dr. Alojzija Stepinca, od 1934. do 1944. godine, kada je osnovano 15 novih župa na periferiji grada Zagreba.

U IV. poglavlju imamo prikaz župe Sv. Josipa na Trešnjevki u tri razdoblja, prema službovanju prvih triju župnika. Prvo razdoblje obuhvaća župničko službovanje prvog župnika, Ivana Gašperta, od 1935. do 1965. godine. Tu se opisuje osnutak župe i gradnja crkve Sv. Josipa, kao i uloga Odbora za gradnju, te stanje župe do 1945. i novosti nakon toga, navodeći sažeto gradnju i uređenje do Gašpertove smrti, 1965. godine. Drugo vremensko razdoblje odnosi se na drugog župnika, Augustina Holija, od 1965. do 1999. s gradnjom “Doma Sv. Josipa” i zvonika. Treće vremensko razdoblje odnosi se na trećeg župnika, mr. Josipa Kuhtića, od 1999. do primopredaje župe 4. listopada 2008., odnosno do najnovijeg vremena, s obnovom župne crkve.

U V. poglavlju pisci prikazuju dosadašnje župnike i upravitelje župe, a to su: mons. Ivan Gašpert (1937.-1965.), dr. Franjo Grundler, upravitelj (V.-XII 1949.), dr. Antun Grščić, upravitelj (I.1950.-IX.1951.), Danijel Labaš, duhovni pomoćnik i upravitelj (IV.-IX.1965.), zatim Augustin Holi (1965.-1999.), mr. Josip Kuhtić (1999.-2008.), Ivan Filipčić (2008.-2009.) i mr. Antun Vukmanić (2009.-, 2012.). U sljedećem (VI.) poglavlju prikazani su vjeroučitelji Milutin Juranić (1939.-1945.) i Josip Zlatolas (1939.-1963.), te svi duhovni pomoćnici, kako oni iz Družbe salezijanaca (1941.-1963.), tako i nadbiskupijski svećenici u službi (starijih) duhovnih pomoćnika od 1963. do danas. Dodan je (u VII. poglavlju) i popis svećenika i đakona poteklih iz župe Sv. Josipa.

Uz osnutak župe na Trešnjevki, provlači se uloga profesora, kasnije pomoćnog biskupa dr. Josipa Laha, a osobito nadbiskupa, bl. Alojzija Stepinca, koji je želio osnutkom novih župa Evanđelje i Crkvu približiti radničkom svijetu na periferiji grada Zagreba. Župa Sv. Josipa na Trešnjevki može se s pravom ponositi time što je njezin utemeljitelj danas blaženi Alojzije Stepinac.

La paroisse de Saint-Joseph, située dans le quartier zagrébois de Trešnjevka, célèbre – au cours de 2012 – son année jubilaire – et cela à l’occasion du 75e anniversaire de son fondement et de son activité continuelle, la paroisse ayant officiellement été fondée le 20 juin 1937. Le jubilé fut accompagné, tout au long de l’année, par plusieurs niveaux de préparation et de célébration, le tout ayant été couronné par la semaine solennelle du dimanche 10 juin au dimanche 17 juin 2012. En fait, le 10 juin 2012 l’on célèbre le 325e anniversaire du décret par lequel le Sabor (l’assemblée nationale croate), sur proposition de l’évêque de Zagreb Martin Borković (1667-1687), déclara Saint Joseph le saint patron de la Croatie. En plus, le 20 juin 2012 l’on célèbre le 75e anniversaire de l’inauguration de la paroisse par l’archevêque de Zagreb, Alojzije/Alois Stepinac, laquelle cérémonie eut lieu juste à l’occasion du 250e anniversaire de la protection de Saint Joseph. Au cours de l’année jubilaire le public intéressé put assister aux conférences et expositions organisées autour de l’histoire de la paroisse et de la signification de son patron, Saint Joseph. Ainsi, en date du 18 novembre 2011, l’un des deux auteurs du présent exposé tint une conférence sur l’inauguration et l’histoire de la paroisse. Le co-auteur de l’ouvrage augmenta le texte de documents authentiques et de notes, ayant en vue une publication postérieure.

Une courte introduction à l’ouvrage est suivie (dans le premier chapitre) par une description de l’état des affaires politico-ecclésiastiques en Croatie et dans l’évêché de Zagreb dans la période entre les deux guerres. Le deuxième chapitre traite plus en détail l’état des choses à Zagreb concernant le nombre des fidèles, l’activité des communautés religieuses et des paroisses, ainsi que la question de l’inauguration de nouvelles paroisses dans la période de 1880 jusqu’à 1934. Le troisième chapitre parle de la solution “du plus grand problème pastoral dans l’évêché de Zagreb”, ledit problème étant l’objet d’un soin particulièrement appliqué de l’archevêque (alors coadjuteur), Alojzije/Alois Stepinac. En fait, dans la période 1934-1944 quinze nouvelles paroisses furent inaugurées en banlieue de Zagreb.

Le quatrième chapitre apporte un aperçu de la paroisse de Saint-Joseph en fonction des années d’office de ses trois premiers curés. La première des trois périodes (1935-1965) s’associe aux années d’office du premier curé, Ivan/Jean Gašpert. Ici les auteurs décrivent les circonstances liées à l’inauguration de la paroisse et à la construction de l’église de Saint-Joseph, ainsi qu’au rôle du Conseil de la construction. L’état de la paroisse jusqu’à 1965, ainsi que les nouveautés introduites dans les années d’après-guerre et les détails liés aux travaux de construction et d’aménagement de l’église jusqu’à la mort du curé Ivan/Jean Gašpert (1965), font également l’objet de cette partie du chapitre. La deuxième période (1965-1999) concerne les années d’office du curé Augustin Holi, dans laquelle période furent érigés “La maison de Saint-Joseph” ainsi que le clocher. La troisième période décrite dans le cadre du livre fut marquée par les années d’office du troisième curé, Josip/Joseph Kuhtić (1999 – le 4 octobre 2008, i.e. jusqu’à l’époque tout récente où l’église paroissiale fut rénovée).

Le cinquième chapitre apporte la liste de tous les curés et recteurs de la paroisse: monseigneur Ivan/Jean Gašpert (1937-1965), Franjo/François Grundler, recteur (mai – décembre 1949), Antun/Antoine Grščić, recteur (janvier 1950 – septembre 1951), Danijel/Daniel Labaš, assistant spirituel et recteur (avril – septembre 1965), Augustin Holi (1965-1999), Josip/Joseph Kuhtić (1999-2008), Ivan/Jean Filipčić (2008-2009) et Antun/Antoine Vukmanić (2009-, 2012). Le sixième chapitre présente les maîtres de religion Milutin Juranić (1939-1945) et Josip/Joseph Zlatolas (1939-1963), ainsi que tous les assistants spirituels tant ceux appartenant à la Communauté salésienne (1941-1963) que les prêtres archiépiscopaux officiant en tant qu’assistants spirituels (1963 – présent). L’on rajouta également (dans le cadre du septième chapitre) la liste des prêtres et diacres originaires de la paroisse de Saint-Joseph.

L’inauguration de la paroisse à Trešnjevka est étroitement liée à l’élan personnel du professeur, plus tard évêque auxiliaire, Josip/Joseph Lah, et à celui de l’archevêque Alojzije/Alois Stepinac, qui voulut, avec l’inauguration de nouvelles paroisses, rapprocher l’Évangile et l’Église des populations des banlieues de Zagreb. La paroisse de Saint-Joseph peut aujourd’hui être fière du fait que son fondateur fut le bienheureux Alojzije Stepinac.

(Traduit par Jelena Puškarić)

U ovoj raspravi, u tri poglavlja, donio sam dopune i nove pojedinosti vezane uz svoju predhodnu raspravu o hrvatskoj novinarki i književnici Mariji Jurić Zagorki (*1873. †1957.) i Jurićima iz župe Nevinac kod Bjelovara. Predhodna rasprava, objavljena je u godišnjaku “Tkalčić” (12./2008., br. 12, str. 151-276).

Prvo poglavlje ove rasprave posvećeno je, dakle, Mariji Jurić Zagorki. U njemu sam obradio podatke o njezinu ocu Ivanu Ev. Juriću (*Stari Pavljani, 16.XI.1843. †Lužnica, 13.X.1919.), o njegovu školovanju i radu, te o njegovim prijateljima i dobročiniteljima: nadučitelju Martinu Kučeku (*Stara Ploščica, 1811. †Vrabče, 1878.), njegovoj supruzi Agati Kuček, rođenoj Tičarić (*Stara Ploščica, 1815. †Vrabče, 1895.), njihovu sinu svećeniku, župniku u Vrabču, Ivanu Krst. Kučeku (*Pitomača, 31.V.1837. †Vrabče, 14.V.1906.), svećeniku Blažu Švindermanu (*Bjelovar, 30.I.1842. †Zagreb, 31.X.1915.), svećeniku Miroslavu (Frideriku) Crkvencu (*Berek, 8.III.1845. †Samobor, 2.V.1919.), Ivanu Nepomuku III. Erdedskom (*1794. †1879.), Karlu VI. Erdedskom (*1818. †1864.), Stjepanu IV. Erdedskom (*1848. †1922.) i o obitelji Rauch. Zatim sam ponovno opisao Zagorkinu majku Josipu, rođenu Domin (*Samobor, 12.III.1844. †Vrabče, 16.XII.1923.) i njezine prijatelje i poznanike: ravnajućeg učitelja u Rakovcu, Vinka Brleka (*Brlekovo, župe Konjščina, 1830. †1892./93.?), njegovu suprugu Elizabetu, rođenu Valdec (*Varaždin, 1836. †Varaždin 1905.), svećenika Stjepana Valdeca (*Varaždin, 1829. †Varaždin, 1921.) i svećenika Stjepana Vukovinskog (*Samobor, 1855. †Krapina, 1925.). Tu su i nove pojedinosti o upoznavanju i vjenčanju Zagorkinih roditelja, te o zajedničkom životu u Negovcu (1873.-1875.), Golubovcu (1875.-1876.), Lužnici (1876.-1886.), Šenjugovu (1886.-1895.) i Krapini (1895.-1900.). Precizno se navodi i petero njihove djece (“koju smo imali uzastopce”): Marija Jurić Zagorka (*Negovec, 2.III.1873. †Zagreb, 30.XI.1957.), muško mrtvorođenče (*†Negovec, 24.II.1875.), Berta Emilija Jurić (*Golubovec, 18.IV.1876. †Lužnica, 13.III.1877.), Leonard Ivan Jurić (*Lužnica, 14.IX.1877. †Zagreb, 4.VIII.1961.) i Dragica Elizabeta Jurić (*Lužnica, 26.II.1879. †Krapina, 14.XI.1897.), te Leonardov sin Ervin (Eduard) Jurić (*Zagreb, 5.IV.1915. †Varaždin /Zagreb/, 13.VII.1945. strijeljan), kao posljednji odvjetak obitelji Zagorkina oca Ivana Ev. Jurića. Tu je Leonardova supruga Ruža (Rosa), rođena Večera (*Friševa u Moravskoj, 26.V.1886. †bolnica Vrabče, 29.VII.1938.). Donesene su i dopune o Zagorkinu životnom putu od 1873. do 1896. godine. Početne razrede polazi u Lužnici, do 1881., zatim polazi pučku školu u Rakovcu kod Brlekovih (1881.-1883.), gdje joj je vjeroučitelj i župnik Nikola Štos (*Vratno, 28.XI.1848. †Zagreb, 6.V.1913.), a učiteljica Marija Boršić (*Požega, 1844. †Vrabče, 1897.). Boravi zatim u konviktu i polazi četvrti razred Djevojačke osnovne škole (1883.-1884.), te Višu djevojačku školu (1884.-1888.) kod sestara milosrdnica u Zagrebu. Udaje se 1890. godine za Andriju Matraja, te boravi u Mađarskoj. Boravi zatim kod ujaka Vjekoslava Sadara (*Samobor, 1837. †Srijemska Mitrovica, prije 1914.) u Srijemskoj Mitrovici 1895./1896., koji je bio ondje na službi kao upravitelj kraljevske zemaljske kaznionice. Vraća se u Zagreb i radi u “Obzoru”. Prati izbore za Sabor u Hrvatskoj 1897., te nastavlja živjeti u Zagrebu do smrti, 1957. godine.

U drugom poglavlju predstavljen je učitelj i orguljaš Martin Jurić (*Stari Pavljani, 12.XI.1873. †Stari Pavljani, bolnica Bjelovar, 13.V.1957.), tj. njegovo školovanje i životni put. Službovao je u Glogovnici (1894.-1896.), Ladislavu (1896.-1897.) i Taborskom – Humu na Sutli od studenoga 1897. do studenoga 1926. Nastavlja život u Zagrebu, a nakon Drugoga svjetskog rata, do smrti, ponovno se nastanio u rodnom selu Stari Pavljani. Prikazani su podatci i o njegovoj supruzi Josipi, rođenoj Horvatić (*Tuhelj, 21.X.1861. †Zagreb, 9.I.1945), kao i životni put njihove djece: Vladimira Ladislava Jurića (*Ladislav, 30.I.1897. †Zagreb, 31.XII.1926.) i njegove supruge Milke Emilije, rođene Mlinarić (*Hercegovac, 5.IV.1902. †Zagreb, 28.IX.1993.), te Aurela Jurića (*Taborsko/Hum na Sutli, 22.I.1898. †Zagreb 25.I.1965.) i njegove supruge Franjice, rođene Tepeš (*Rusnica, župa Taborsko, 1895. †Zagreb, 31.XII.1986.). Njihova je kćerka Ružica Jurić (*Zagreb, 14.III.1929. †Zagreb, 1.III.2000.), a Aurel se građanski vjenčao još s Dragicom Jurić (Žokalj), rođenom Gluhinić (*Velika Gorica, 1903. †Zagreb, 1980.) Treće dijete učitelja Martina je Marija Zora Jurić (*Taborsko/Hum na Sutli, 22.II.1899. †Taborsko/Hum na Sutli, 7.VII.1899.) i četvrto, druga istoimena Marija Zora Jurić (*Taborsko/Hum na Sutli, 23.XI.1901.†Čakovec, ?).

U trećem poglavlju prikazan je svećenik Mijo Jurić (*Stari Pavljani, 27.IX.1883. †Salzburg, 29.I.1961.) s posebnim osvrtom na njegov život u izbjeglištvu u Austriji (1945.-1961.). Tu su obuhvaćena njegova mjesta boravka i djelovanja: kod časnih sestara elizabetinki, Schloss Rosenbichl kod Klagenfurta, od svibnja 1945. do rujna 1951.; u izbjegličkim logorima Spittal/Drau i St. Martin kod Villacha, od listopada 1951. do prosinca 1952.; u Kronburgu kod Zamsa i Innsbrucku u Tirolu, od prosinca 1952. do 1954., te u ustanovama sestara milosrdnica u Salzburgu, od 1954. do smrti 1961. godine. Posebno je obrađena njegova dopisba (1949.-1952.), njegov misijski duhovni rad po logorima za izbjeglice u Štajerskoj, Koruškoj, Gornjoj Austriji i Tirolu, s posebnim osvrtom na pratnju kipa Majke Božje Fatimske i marijanske duhovne obnove (1951.-1952.), te na pisanje Glasnika Srca Isusova i Marijina (Salzburg, 1948.-1968.) u prigodi njegove Zlatne mise, na Uskrs 1959. i u prigodi njegove smrti i pogreba 1961. godine.

Ovom su dakle raspravom sveobuhvatno prikazana tri javna djelatnika prezimena Jurić, književnica Marija Jurić Zagorka (zajedno sa svojim ocem Ivanom Evanđelistom Jurićem), učitelj Martin Jurić i svećenik Mijo Jurić, koji izravno ili posredno potječu iz župe Nevinac, selo Stari Pavljani kod Bjelovara.

Dans la présente étude, en trois chapitres, l’auteur présente quelques suppléments et nouveaux détails liés à sa précédente étude sur la journaliste et l’écrivain croate Marie Jurić Zagorka (*1873 – †1957) et la famille Jurić, originaire de la paroisse de Nevinac près de Bjelovar. La précédente étude fut, quant à elle, publiée dans la revue annuelle «Tkalčić» (12/2008, n° 12, pp. 151-276).

Le premier chapitre de la présente étude est donc consacré à Marie Jurić Zagorka. L’on y présente les données concernant son père Jean-Évangéliste Jurić (*Stari Pavljani, le 16 novembre 1843 – †Lužnica, le 13 décembre 1919), sa formation et sa vie professionnelle, ainsi que ces amis et mécènes : le maître d’école supérieur Martin Kuček (*Stara Ploščica, 1811 – †Vrabče, 1878), son épouse Agathe Kuček, née Tičarić (*Stara Ploščica, 1815 – †Vrabče, 1895), leur fils, le prêtre et curé à Vrabče, Jean-Baptiste Kuček (*Pitomača, le 31 mai 1837 – †Vrabče, le 14 mai 1906), le prêtre Blaise Švinderman (*Bjelovar, le 30 janvier 1842 – †Zagreb, le 31 octobre 1915), le prêtre Frédéric Crkvenac (*Berek, le 8 mars1845 – †Samobor, le 2 mai 1919), Jean-Népomucène III Erdödy (*1794 – †1879), Charles VI Erdödy (*1818 – †1864), Étienne IV Erdödy (*1848 – †1922) ainsi que la famille Rauch. Puis, l’on attire de nouveau l’attention du lecteur sur la mère de Marie Jurić Zagorka, Joséphine, née Domin (*Samobor, le 12 mars 1844 – †Vrabče, le 16 décembre 1923) et son entourage composé d’amis et de connaissances : l’on y retrouve le directeur d’école à Rakovec, Vincent Brlek (*Brlekovo, paroisse de Konjščina, 1830 – †1892/93?), son épouse Élisabeth, née Valdec (*Varaždin, 1836 – †Varaždin, 1905), le prêtre Étienne Valdec (*Varaždin, 1829 – †Varaždin, 1921), ainsi qu’un autre prêtre, Étienne Vukovinski (*Samobor, 1855 – †Krapina, 1925). L’ouvrage nous fait également découvrir comment les parents de Zagorka firent leur connaissance et nous parle de leur mariage ainsi que de leur vie familiale dans les villages de Negovec (1873 -1875), Golubovec (1875 -1876), Lužnica (1876 -1886), Šenjugovo (1886 -1895) et dans la ville de Krapina (1895 -1900). L’étude fait également mention de tous les cinq enfants qu’ils eurent en peu d’années d’écart: Marie Jurić Zagorka (*Negovec, le 2 mars 1873 – †Zagreb, le 30 novembre 1957), un fils mort-né (*†Negovec, le 24 février 1875), Berthe-Émilie Jurić (*Golubovec, le 18 avril 1876 – †Lužnica, le 13 mars 1877), Léonard-Jean Jurić (*Lužnica, le 14 septembre 1877 – †Zagreb, le 4 août 1961) et Caroline-Élisabeth Jurić (*Lužnica, le 26 février 1879 – †Krapina, le 14 novembre 1897), ainsi que du fils de Léonard, Erwin (Édouard) Jurić (*Zagreb, le 5 avril 1915 – †Varaždin /Zagreb/, le 13 juillet 1945, fusillé), en tant que dernier membre issu de la famille du père de Zagorka, Jean-Évangéliste Jurić. On y fait également mention de l’épouse de Léonard, Rose, née Večera (*Friševa en Moravie, le 26 mai 1886 – †l’hôpital Vrabče, le 29 juillet 1938). L’auteur apporte aussi des suppléments concernant les années de formation de Zagorka dans la période de 1873 à 1896. L’école primaire, Zagorka commence de la fréquenter à Lužnica (jusqu’à 1881), en continuant ses études à Rakovec chez la famille Brlek (1881 – 1883), où elle a pour professeur de religion le curé Nicolas Štos (*Vratno, le 28 novembre 1848 – †Zagreb, le 6 mai 1913) tandis que son enseignante est Marie Boršić (*Požega, 1844 – †Vrabče, 1897). La quatrième classe de l’École primaire pour filles, Zagorka la finit à Zagreb, dans un internat (1883-1884). Elle continue ses études à l’École supérieure pour filles (1884-1888) auprès des sœurs miséricordieuses de Saint-Vincent-de-Paul. En 1890 elle épouse André Matraja et séjourne en Hongrie. Entre 1895 et 1896 elle séjourne probablement chez son oncle Vjekoslav Sadar (*Samobor, 1837 – †Srijemska Mitrovica, avant 1914), directeur de la prison d’État à Srijemska Mitrovica. Elle retourne ensuite à Zagreb et travaille dans la revue «Obzor» («Horizon»). En 1897 elle suit, en tant que journaliste, les élections pour l’assemblée croate (Sabor) et continue de vivre à Zagreb jusqu’à sa mort, en 1957.

Dans le deuxième chapitre l’on présente la vie et la formation du maître d’école et organiste Martin Jurić (*Stari Pavljani, le 12 novembre 1873 – †Stari Pavljani, l’hôpital à Bjelovar, le 13 mai 1957). En tant que maître, Martin enseigna à Glogovnica (1894-1896), Ladislav (1896-1897) et Taborsko – Hum-sur-la-Sutla (novembre 1897 – novembre 1926). Puis, il s’installe à Zagreb. Après la Seconde guerre mondiale il rentre dans son village natal de Stari Pavljani où il résidera jusqu’à sa mort. L’ouvrage apporte également les données sur la vie de son épouse, Joséphine, née Horvatić (*Tuhelj, le 21 octobre 1861 – †Zagreb, le 9 janvier 1945) ainsi que sur la vie de leurs enfants: Vladimir-Ladislas Jurić (*Ladislav, le 30 janvier 1897 – †Zagreb, le 31 décembre 1926) et son épouse Milka-Émilie, née Mlinarić (*Hercegovac, le 5 avril 1902 – †Zagreb, le 28 septembre 1993), ainsi qu’Aurel Jurić (*Taborsko/Hum-sur-la-Sutla, le 22 janvier 1898 – †Zagreb, le 25 janvier 1965) et son épouse Françoise, née Tepeš (*Rusnica, paroisse de Taborsko, 1895 – †Zagreb, le 31 décembre 1986). Aurel et Françoise Jurić eurent une fille, Rose Jurić (*Zagreb, le 14 mars 1929 – †Zagreb, le 1er mars 2000). En secondes noces (civiles), Aurel se maria avec Caroline Jurić (Žokalj), née Gluhinić (*Velika Gorica, 1903 – †Zagreb, 1980). Le troisième enfant de Martin Jurić fut Marie Zora («Aube») Jurić (*Taborsko/Hum-sur-la-Sutla, le 22 février 1899 – †Taborsko/Hum-sur-la-Sutla, le 7 juillet 1899) et le quatrième, une fille du même nom (*Taborsko/Hum-sur-la-Sutla, le 23 novembre 1901 – †Čakovec, ?).

Le troisième chapitre de l’ouvrage nous présente le prêtre Mijo Jurić (*Stari Pavljani, le 27 septembre 1883 – †Salzburg, le 29 janvier 1961), l’accent étant surtout mis sur la période de son exil en Autriche (1945 – 1961). Dans l’étude l’on recense les lieux où il vécut et travailla : auprès des soeurs élisabéthaines dans le château de Rosenbichl près de Klagenfurt (mai 1945 – septembre 1951), dans les camps de réfugiés de Spittal/Drau et de St. Martin près de Villach (octobre 1951 – décembre 1952), à Kronburg près de Zams et Innsbruck dans le Tirol (décembre 1952 – 1954), ainsi que dans les établissements dirigés par les soeurs miséricordieuses de Saint-Vincent-de-Paul à Salzburg (de 1954 jusqu’à sa mort, en 1961). Dans le cadre de l’ouvrage l’auteur se consacre plus particulièrement à la correspondance de Mijo Jurić (1949 – 1952), à son travail de missionaire spirituel dans des camps de réfugiés en Styrie, Carinthie, Haute-Autriche et dans le Tirol, avec l’accent sur l’accompagnement de la statue de Notre-Dame-de Fatima (Salzburg, 1948 – 1968) et les stages de renouveau spirituel marial (1951 – 1952), ainsi qu’aux textes parus dans la revue de Messager du Coeur de Jésus et de Marie (Salzburg, 1948 – 1968) à l’occasion de ses cinquante ans dans le service de l’Église, célébrés à Pâques 1959, ainsi qu’à l’occasion de sa mort et enterrement en 1961.

Cette étude a donc pour but de donner un aperçu exhaustif des trois personnages publics de la famille Jurić, à savoir l’écrivain Marie Jurić Zagorka (avec son père Jean-Évangéliste Jurić), le maître d’école Martin Jurić et, en dernier lieu, le prêtre Mijo Jurić, qui sont tous, directement ou indirectement, originaires de la paroisse de Nevinac (celle-ci faisant partie du village de Stari Pavljani près de Bjelovar).

Traduit par Jelena Puškarić

Nakon uvodnog teksta arhivisti Nadbiskupijskoga arhiva u Zagrebu objavljuju cjeloviti popis dvaju najkorištenijih popisa gradiva Nadbiskupijskoga arhiva u Zagrebu; jedan od njih donosi popis gradiva arhiva Prvostolnoga kaptola zagrebačkoga (Kaptolski arhiv u Zagrebu), a drugi, popis gradiva zagrebačkih biskupa i nadbiskupa te dijela njihove središnje upravne ustanove – Nadbiskupskoga duhovnog stola (Nadbiskupski arhiv u Zagrebu). Prvi je sastavljen 1942., a drugi, 1955. godine. Za gradivo koje je u njima popisano, ti su popisi još uvijek u najvećem svom dijelu važeći, pa se njihovim objavljivanjem omogućuje istražiteljima bolja obaviještenost o gradivu. Mnoge naknadne arhivističke bilješke u tim popisima pružaju djelomični uvid u rad arhiva kao ustanove, pa ovaj članak predstavlja i doprinos poznavanju povijesti Nadbiskupijskoga arhiva u Zagrebu.

After a brief introductory text, archivists of the Zagreb Archdiocesan Archive published a complete list of the two most referred to lists of texts held by the Zagreb Archdiocesan Archives; one of these lists documents held by the Metropolitan Capitol of Zagreb (Capitol Archives of Zagreb), and the other, presents a list of documents written by Zagreb bishops and archbishops and their central administrative institution – the Archdiocesan Chancery (Archbishop’ Archive in Zagreb). The first list was put together in 1942, while the second was produced in 1955. With reference to the material listed in them, these lists can be considered to still be current for the most part which means that researchers can be better informed about the documents they are investigating. Many supplementary archival notations in these lists offer a partial view of the activities of the archives as an institute in itself and as such, this article represents a contribution to aiding us to be better informed about the history of the Archdiocesan Archives in Zagreb.

 Translated by: s. Anđelita Šokić

Nach dem einführenden Text veröffentlichen die Archivare des Erzbischöflichen Archivs in Zagreb das vollständige Verzeichnis der beiden am häufigsten genutzten Verzeichnisse der Archivalien des Erzbischöflichen Archivs in Zagreb; eines enthält das Verzeichnis der Archivalien des Archivs des Zagreber Domkapitels (Kaptol-Archiv in Zagreb), das zweite die Übersicht der Archivalien der Zagreber Bischöfe und Erzbischöfe sowie Teile ihrer zentralen Verwaltungseinrichtung – des Zagreber Ordinariats (Erzbischöfliches Archiv in Zagreb). Das erste Verzeichnis wurde im Jahre 1942, das zweite im Jahre 1955 erstellt. Für die Archivalien, die in ihnen aufgezählt sind, sind die Verzeichnisse noch größtenteils gültig, so dass mit ihrer Publikation den Forschern eine bessere Information über den Bestand der Archivalien ermöglicht wird. Zahlreiche nachträgliche Anmerkungen der Archivare in diesen Verzeichnissen gewähren einen Einblick in die Arbeit des Archivs als Institution, so dass dieser Artikel auch einen Beitrag zur besseren Kenntnis der Geschichte des Erzbischöflichen Archivs in Zagreb darstellt.

Übersetzung: Janko Schandor

U kolovozu i rujnu 1946. u Varaždinu su provedeni istraga i suđenje desetorici osoba iz Međimurja, među kojima su bila četiri svećenika: Dragutin Gazivoda, Ivan Kolenko, Josip Lukša i Norbert Žalig. Svi optuženi proglašeni su krivim zbog navodnog podpomaganja terorista, tzv. “križara”. Iako je sudski predmet nazvan po kapelanu iz Nedelišča, Dragutinu Gazivodi, istražitelji i tužitelji imali su cilj osuditi ponajprije djelovanje franjevačkoga samostana u Čakovcu, a neizravno i cjelokupno svećenstvo u Međimurju. Štoviše, dio istražnog materijala i osobito medijska prezentacija suđenja optuživali su i cijelu Katoličku crkvu u Jugoslaviji, na čelu s Alojzijem Stepincem. Naime, suđenje u Varaždinu poklopilo se s pripremama za suđenje zagrebačkom nadbiskupu, a presuda je donesena samo nekoliko dana prije njegova uhićenja. S obzirom na donekle neočekivane razmjere koje je postupak u Varaždinu poprimio, sačuvani arhivski materijal o istome je vrlo velik, a i posljedice su bile višestruke. Osuđeni u postupku kažnjeni su vrlo teškim kaznama, neki od njihovih prijatelja i poznanika su također kasnije bili uhićeni, a nekoliko njih je čak i ubijeno bez suda od strane vlasti. Dio iznuđenih i konstruiranih izjava osuđenih, dugo se, krajnje propagandistički, koristio za opisivanje navodne političke i moralne odgovornosti Katoličke crkve u vremenima neposredno nakon Drugoga svjetskog rata, a čak ni danas ta stigma nije do kraja uklonjena u javnosti. Autor u članku raščlanjuje različite vrste izvora kako bi utvrdio svu slojevitost postupka u Varaždinu, pokušavajući ih objasniti u širem političkom, vremenskom, teritorijalnom i moralnom aspektu.

In August and September of 1946 in Varaždin, an investigation and trial has been conducted to ten people from Međimurje, among them, four were clergymen: Dragutin Gazivoda, Ivan Kolenko, Josip Lukša and Norbert Žalig. Everyone accused was convicted guilty for allegedly helping the terrorists, so called “crusaders”. Although the court trial was named after the chaplain from Nedelišče, Dragutin Gazivoda, the investigators and plaintiffs pursued their goal of accusing primarily the activities of the Franciscan monastery in Čakovec, while indirectly the entire clergy in Međimurje. Moreover, a part of the judicial investigation and especially the media presentation of the proceedings accused the entire Catholic Church in Yugoslavia and the head Alojze Stepinac. Namely, the proceedings in Varaždin coincided with the preparations for the trial of the archbishop of Zagreb, and the judgment was made only a few days prior to his arrest. Considering the somewhat unexpected proportions that the process in Varaždin has taken, the preserved archive material about it is quite large, and also the consequences were multiple. Those sentenced to the process were punished with severe retributions, also, some of their friends and acquaintances were later on arrested, and some were even killed from the authorities without court of law proceedings. A part of extorted and constructed declarations of the convicted were long after used for extreme propaganda in order to describe the allegedly political and moral responsibilities of the Catholic Church, and even today this stigma has not been entirely eradicated from the public. The author analyzes the different sources in order to determine the entire stratification of the proceedings in Varaždin, trying to explain them in a wider political, time, territorial and moral aspect.

Biskup dr. Dominik Premuš (*Prelog, 2.VIII.1861. †Zagreb, 27.II.1934.) jedan je od hrvatskih velikana koji je sve svoje sposobnosti, djelovanje i sav svoj život usmjerio na dobrobit Crkve i hrvatskoga naroda. Ove godine (2011.) spominjemo se 150. obljetnice njegova rođenja.

Dominik Premuš – svećenik koji je obnašao mnoge službe u Zagrebačkoj nadbiskupiji, prebendar, kanonik, pomoćni biskup zagrebački, profesor, organizator, dobrotvor, prosvjetitelj, rodoljub, pjesnik – svojim je višestrukim djelovanjem ostavio duboki trag na mnogim područjima crkvenog i građanskog života. Sigurno je – makar toga nismo svjesni – da od njegovog djelovanja, od te prošlosti živi i naša sadašnjost.

Na temelju arhivskoga gradiva i ne baš bogate literature u članku predstavljamo njegovo podrijetlo i školovanje, službe i odlikovanja, bolest, smrt i pogreb. Također prikazujemo u glavnim crtama Premuševo djelovanje u Crkvi i na svjetovnom području, te ističemo njegov značaj. Dobro ga opisuje njegov suvremenik, kao čovjeka koji “se odlikuje zamjernim znanjem, rijetkom revnosti, osobitom plemenitošću, svijetlim karakterom, sjajnim svećeničkim življenjem” (“Katolički list”, 1915., str. 130). To je razlog da su ga ljudi cijenili i poštovali.

L’évêque Dominik/Dominique Premuš (docteur ès lettres) dédia tous ses talents, ses activités et toute sa vie au bien-être de l’Église et du peuple croate. Cette année – 2011 – l’on célèbre le 150e anniversaire de sa naissance.

L’évêque Premuš – qui, au cours de sa vie, occupa les différents postes au sein de l’Archevêché de Zagreb (il y fut prébendier, chanoine, évêque auxiliaire de Zagreb, en étant en même temps professeur, organisateur, mécène, réformateur, patriote, poète) – laissa, par ses multiples activités, une trace profonde dans maints domaines de la vie ecclésiastique et civil. Assurément – bien que l’on en soit peu conscients – ses activités – donc le passé – font également vivre notre présent.

Se basant sur les matériaux des archives et une bibliographie peu exhaustive, l’auteur présente ici l’origine familiale et la formation de l’évêque Premuš, ses fonctions et les décorations dont il était titulaire, sa maladie, sa mort et son enterrement. L’on présente également – en traits généraux – l’activité de l’évêque dans le cadre de l’Église, ainsi que dans le domaine laïque, en soulignant son importance et sa contribution. L’un de ses contemporains le décrit comme un homme “possédant un grand savoir, une application rare, une noblesse particulière, un caractère noble et une vie du prêtre brillante” (“Katolički list”/Journal catholique, 1915, p. 130). Pour ces raisons-là il était estimé et respecté par les gens de son temps.

Dominikanac Anđelko Fazinić (1902.-1983.) nedvojbeno je jedan od najznačajnijih hrvatskih dominikanaca 20. stoljeća. Nakon studija posvetio se odgojno-obrazovnim službama na dominikanskim gimnazijama i zavodima za odgoj srednjoškolske mladeži u Bolu na Braču (1928.-1934.; 1939.-1942.; 1950.-1963.) i u Zagrebu (1934.-1939.), a kasnije i na riječkoj Visokoj bogoslovnoj školi (1970.-1983.), te obavljao neke upravne službe u svojoj redovničkoj zajednici. Zaslužan je za utemeljenje Dominikanske klasične gimnazije u Zagrebu (1941.) i Caritasa u Rijeci (1970.), te za pokretanje Vjesnika Hrvatske dominikanske provincije (1964.), koji neprekidno izlazi do danas. Kao provincijal, kroz tri mandata (1942.-1946.; 1946.-1950.; 1963.-1967.), u teškim i prelomnim vremenima upravljao je Dalmatinskom, tj. Hrvatskom dominikanskom provincijom, čije granice je proširio do Subotice (1945.), postavio temelje za povratak dominikanaca u Sloveniju (1965.) i utemeljio samostan u Rijeci (1949.). Bavio se i spisateljskom djelatnošću surađujući u brojnim časopisima, uglavnom u domovini, pišući ponajviše o crkveno-povijesnim temama i književnosti. Također se bavio prevodilačkom i glazbeno-umjetničkom djelatnošću, ostavivši iza sebe jednu objavljenu zbirku i mnoštvo rukopisa skladbi različitoga sadržaja i opsega. Blisko je surađivao s nadbiskupom Alojzijem Stepincem i obavljao starješinsku službu u dominikanskim samostanima u Bolu na Braču (1940.-1942.), Rijeci (1971.-1977.) i Zagrebu (1978.-1981.).

Dominican friar Anđelko Fazinić (1902-1983) is undoubtedly one of the most significant Croatian Dominicans in the 20th century. After completing his studies he dedicated himself to education in Dominican high schools and institutes established to educate youth in Bol on the island of Brač, (1928-1934; 1939-1942; 1950-1963) and in Zagreb (1934-1939), and then later at the Major Seminary in Rijeka(1970-1983). He also conducted several administrative positions in his religious community. He founded the Dominican Classics High School in Zagreb (1941). He founded the Caritas organisation in Rijeka (1970) and launched the Vjesnik Hrvatske dominikanske provincije (1964), (Herald of the Croatian Dominican Province) which has been continuously published to this day. He was provincial in three mandates (1942-1946; 1946-1950; 1963-1967). He administered the Dalmatian, that is, Croatian Dominican Province expanding its boundaries all the way to Subotica (1945). He laid the way for the Dominicans to return to Slovenia (1965) and established the monastery in Rijeka (1949). He was also a writer and wrote for many magazines, mostly in the homeland, writing mostly about church-historical topics and literature. He was also involved in translating and with music, leaving behind an unpublished collection and multitude of manuscripts of musical pieces with various contents and ranging in scope. He was a close associate of Archbishop Alojzije Stepinac and at one time conducted the duties of the senior elder in Dominican monasteries in Bol on the island of Brač (1940-1942), Rijeka (1971-1977) and Zagreb (1978-1981).

La dominikano Anđelko Fazinić (1902.-1983.) sendube estas unu el la plej elstaraj kroataj dominikanoj de la 20-a jarcento. Post la studoj, li dediĉis sin al eduk-instruistaj servoj ĉe la dominikanaj gimnazioj kaj institutoj por la eduko de la mezlerneja junularo en Bol sur la insulo Brač (dum la periodoj 1928.-1934.; 1939.-1942.; 1950.-1963.), en Zagreb (1934.-1939.), kaj poste ĉe la Supera teologia lernejo en Rijeka (1970.-1983.). Li plenumis ankaŭ gravajn servojn en sia monaĥeja komunumo. Li meritas pro la fondo de la Dominikana klasika gimnazio en Zagreb (1941.) kaj de Caritas en Rijeka (1970.), kaj li iniciatis “Heroldon de la Kroata dominikana provinco” (1964.) kiu ĝis nun senĉese aperas. Kiel provincestro dum tri mandatoj (1942.-1946.; 1946.-1950.; 1963.-1967.) dum la malfacilaj kaj decidigaj tempoj li estris la Dalmatian, t.e. Kroatan dominikanan provincon, kies limojn li plivastigis ĝis Subotica (1945.), li starigis la bazon por la reveno de la dominikanoj en Slovenion (1965.) kaj li fondis la monaĥejon en Rijeka (1949.). Kiel verkisto li kunlaboris kun diversaj gazetoj, precipe en la patrolando, verkante unuavice pri la eklezi-historiaj temoj kaj pri literaturo. Li okupiĝis ankaŭ pri tradukado kaj muzik-arta agado, lasante post si unu publikigitan kolekton kaj aron da diversenhavaj kaj diversgrandaj komponaĵoj en manuskriptoj. Li proksime kunlaboris kun la ĉefepiskopo Alojzije Stepinac kaj li plenumis monaĥestan servon en la dominikanaj monaĥejoj Bol sur la insulo Brač (1940.-1942,), Rijeka (1971.-1977.) kaj Zagreb (1978.-1981.).

Dr. Josip Barbarić rođen je 16. ožujka 1937. u Vukovaru, a umro je 10. rujna 2010. u Zagrebu. Osnovnu školu polazi u rodnome Vukovaru (1944.-1951.), a gimnaziju u Zagrebu (1951.-1957.), gdje je polaznik i Rimokatoličkoga bogoslovnog fakulteta (1959.-1965.). Kao mladi franjevac primio je 2. veljače 1964. u Zagrebu svećenički red. Stekavši 1965. godine u Zagrebu naslov magistra bogoslovlja, krajem iste godine odlazi u Rim gdje radi u Međunarodnom skotističkom povjerenstvu koje priprema kritičko izdanje svih djela franjevca Ivana Dunsa Skota. U isto vrijeme izrađuje doktorski rad koji je obranio 1975. godine na Papinskom lateranskom sveučilištu u Rimu. U kolovozu 1976. vraća se u Zagreb. Nastavlja stručno i znanstveno djelovati unutar Hrvatskoga državnog arhiva, tada Arhiv Hrvatske (1977.-1985.) i unutar Hrvatske, tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, u Zavodu, odnosno Odsjeku za povijesne znanosti (1985.-2003.). Posljednjih sedam godina živi kao umirovljenik. Priredio je veliki broj knjiga u kojima objavljuje srednjovjekovne i novovjekovne isprave na latinskom jeziku, kao i ljetopise franjevačkih samostana u Slavonskom Brodu i Šarengradu. U “Glasu Koncila”, godišnjaku “Tkalčić” i drugim časopisima objavio je veliki broj prikaza knjiga. Odjeljak “Knjige” u “Glasu Koncila” zaživio je upravo s njegovim člancima, počevši 1991. godine prikazivati povjesničke i arhivističke knjige. Bio je od samoga osnivanja (23.V.1996.) član Društva za povjesnicu Zagrebačke nadbiskupije “Tkalčić”, pa mu ono ovim životopisom zahvaljuje za članstvo, za pisanu suradnju i za njegov sveukupni doprinos hrvatskoj povjesnici.

Dr. Josip Barbarić was born on 16 March 1937 in Vukovar. He died on 10 September 2010 in Zagreb. He attended primary school in his hometown Vukovar 1944-1951), and high school in Zagreb 1951-1957), where he later enrolled in the Faulty of Roman Catholic Theology (1959-1965). As a young Franciscan on 2 February 1964, he was ordained in Zagreb. In 1965 he obtained his Masters in Theology in Zagreb and later that year went to Rome where he worked for the International Scott Commission in Rome to prepare a critical review of all the works by Franciscan John Duns Scott. At the same time he prepared his doctorate which he successfully defended in 1975 at the Pontifical Lateran University in Rome. In August 1976 he returned to Zagreb where he continued to work in his field and the sciences within the Croatian State Archives the then Arhive of Croatia, (1977-1985), and within Croatian, the then Yugoslav Academy of Arts and Sciences, the Institute of Historical Sciences (1985-2003). During the last seven years of his life, he lived in retirement. He prepared a great number of books in which he published medieval and new age documents in Latin as well as the annals of the Franciscan monasteries in Slavonski Brod and Šarengrad. He published a great number of book reviews in the “Glas Koncila”,“Voice of the Council”- Catholic Weekly paper, the “Tkalčić” annals and other magazines. The “Knjige”- “Books” section of the “Glas Koncila” (in fact emerged due to his book reviews which he began writing in 1991. From the very start (23.V.1996) he was a member of the “Tkalčić” Association of Historians of the Zagreb Archdiocese. We wish to thank him for his membership, for his written cooperation and his overall contribution to Croatian history.

D-ro Josip Barbarić naskiĝis la 16an de marto 1937 en Vukovar kaj li mortis la 10an de septembro 2010 en Zagreb. La bazlernejon li vizitis en sia naskiĝurbo Vukovar (1944.-1951.) kaj la mezlernejon en Zagreb (1951.-1957.), kie li studis ĉe la Romkatolika teologia fakultato (1959.-1965.). Kiel juna franciskano li estis ordinita pastro. En la jaro 1965 en Zagreb li akiris la titolon de la magistro pri teologio. Fine de la sama jaro li foriris al Romo, kie li eklaboris ĉe la Internacia skotista komisiono kiu pretigas la kritikajn eldonojn de ĉiuj verkoj de la franciskano Ivan Duns Skot. Samtempe li ellaboris la doktoran disertacion kiun li sukcese defendis en la jaro 1975 ĉe la Papa laterana universitato en Romo. En aŭgusto 1976 li revenis al Zagreb. Li daŭrigis agi fake kaj science kadre de la Kroata ŝtata arkivo, tiam la Arkivo de Kroatio (1977.-1985.), kaj kadre de la Kroata, tiam la Jugoslavia akademio de artoj kaj sciencoj, la Instituto, ĝia Sekcio de la historiaj sciencoj (1985.-2003.). La lastajn sep jarojn li vivis kiel emerito.

Li redaktis multajn librojn en kiuj li prilaboris la mezepokajn kaj la novepokajn dokumentojn en la latina lingvo, kaj la kronikojn de la franciskanaj monaĥejoj en Slavonski Brod kaj Šarengrad. En “Glas Koncila”, en la analo “Tkalčić” kaj en aliaj revuoj li publikigis multnombrajn librorecenzojn.

La rubriko “Libroj” en “Glas Koncila” ekvivis ĝuste dank’ al liaj artikoloj de la jaro 1991 kiam li komencis rezenci la historiajn kaj la arkivajn librojn. De la fondo (23.V.1996.) li membris en la Societo por historio de la Zagreba ĉefdiocezo “Tkalčić”, pro tio per ĉi tiu biografio la Societo dankas al li pro la membreco, por la skriba kontribuo kaj por lia kompleta kontribuo al la kroata historio. Tradukis: Marija Belošević.

Nakon uvodnog dijela u kojem predstavlja sveukupni dosadašnji povjesnički prinos o zagrebačkom nadbiskupu Jurju Hauliku, pisac u glavnom dijelu donosi opširan pregledni životopis toga zagrebačkoga nadbiskupa iz sredine 19. stoljeća. Budući da je jugoslavenska povjesnica pisala o Haulikovu životu i djelu neobjektivno i neznanstveno, uspostavom slobodne Republike Hrvatske dogodio se zaokret, te hrvatski povjesničari daju nove ocjene i ispravno vrednuju njegovu povijesnu ulogu, kako na crkvenom, tako i na javnom, političkom, gospodarstvenom i kulturnom području. Značajan preokret u tom smislu dogodio se 2003. godine, održavanjem znanstvenoga skupa u povodu 150. obljetnice uspostave Hrvatsko-slavonske crkvene pokrajine i uzdignuća Zagrebačke biskupije na stupanj nadbiskupije, kada je upravo on postao prvi zagrebački nadbiskup. Posebno vrijedan povjesnički doprinos ovoga članka sastoji se u prikazu međusobne povezanosti triju hrvatskih Slovaka, Aleksandra Alagovića, Stjepana Moysesa i Jurja Haulika, te njihove povezanosti s ostrogonskim nadbiskupom Aleksandrom Rudnayem, također znamenitim Slovakom. Sva trojica, odnosno četvorica, odigrala su značajne uloge, kako u Hrvatskom, tako i u Slovačkom narodnom preporodu.

Après avoir présenté – dans la partie introductoire de l’article – l’ensemble de la contribution historiographique sur le cardinal Haulik, l’auteur nous apporte une biographie exhaustive de cet archevêque de Zagreb qui occupa le siègle archiépiscopal au milieu du 19e siècle. Vu que l’historiographie yougoslave ne pouvait poser qu’un regard peu objectif et peu scientifique sur la vie et l’oeuvre de Haulik, l’établissement d’une République de Croatie souveraine et libre entraîna après soi – dans ce sens-là – un changement radical. Ainsi les nouvelles études historiographiques apportent-elles des estimations correctes concernant le rôle historique de Haulik, tant sur le plan ecclésiastique que dans les domaines politique, économique et culturel de l’époque. Un événement particulièrement important fut, en 2003, l’organisation du colloque sur le 150e anniversaire de l’établissement de la Province ecclésiastique croato-slavone à l’occasion duquel l’évêché de Zagreb fut élevé au statut d’archevêché. Une valeur particulière de l’article consiste dans le fait qu’il démontre également les liens qui existaient entre les trois Slovaques croates, Aleksandar/Alexandre Alagović, Stjepan/Étienne Moyses et Juraj/Georges Haulik, ainsi que ceux reliant les derniers à l’archevêque de Strigonie (Esztergom), Aleksandar/Alexandre Rudnay, un autre éminent Slovaque de l’époque. Tous les quatres furent porteurs de rôles importants dans les mouvements nationaux et populaires du milieu du 19e siècle (Printemps des peuples) tant croate que slovaque.

Traduit par Jelena Puškarić.

Nach der Einführung, in der er den vollständigen bisherigen historiogra¬fischen Beitrag über den Zagreber Erzbischof Juraj Haulik vorstellt, präsentiert der Autor in dem Hauptteil eine umfangreiche übersichtliche Biographie dieses Erzbischofs von Zagreb aus der Zeit der Mitte des 19. Jahrhunderts. Da die jugoslawische Geschichtsschreibung das Leben und Werk Hauliks unsachlich und unwissenschaftlich darstellte, geschah mit der Errichtung der freien Republik Kroatien eine Wende, so dass die kroatischen Historiker eine Neubewertung vollzogen und nun dessen historische Rolle im kirchlichen, öffentlichen, politischen, wirtschaftlichen sowie kulturellen Bereich korrekt würdigen. Ein entscheidender Umschwung in dieser Hinsicht vollzog sich im Jahre 2003 durch das wissenschaftliche Symposium anlässlich des 150. Jahrestages der Errichtung der Kroatisch-slawonischen Kirchenprovinz und der Erhebung des Zagreber Bistums in den Rang eines Erzbistums, als Haulik der erste Agramer Erzbischof wurde. Der besondere wertvolle historiografische Beitrag dieses Artikels besteht in der Darstellung, wie die drei kroatischen Slowaken Aleksandar Alagović, Stjepan Moyses und Juraj Haulik miteinander verbunden waren, sowie deren Beziehung zu dem Erzbischof von Gran (Esztergom), Aleksandar Rudnay, einem ebenfalls berühmten Slowaken. Alle drei, beziehungsweise vier, spielten sowohl in der Kroatischen als auch Slowakischen Nationalen Wiedergeburt eine wichtige Rolle.

Übersetzung: Janko Schandor.

U prilogu autor otkriva široj javnosti, dosad neprimijećen, rukopisni prijevod ‘Novoga zavjeta’ na kajkavskom književnom jeziku. Prijevod je nastao u doba zagrebačkoga biskupa Maksimilijana Vrhovca i Tomaša Mikloušića (u prvoj polovici 19. st.). Doduše, na rukopis su već ukazali Rudolf Strohal (1910.) i Vatroslav Jagić (1913.). Obojica spominju i ime prevoditelja. Budući da je riječ o prijevodu ‘Novoga zavjeta’ na kajkav¬skome književnom jeziku, kroatiste i hrvatske bibliciste on nije zanimao, jer oni su ipak više bili okrenuti prijevodu ‘Biblije’ na štokavštini. Tako je do danas taj horvatski (kajkavski) prijevod široj javnosti (i mnogim stručnja¬cima) gotovo nepoznat. U slavistici se uvriježila predpostavka da je autor spomenuta prijevoda zagrebački kanonik Stjepan Korolija, Vrhovčev savjetnik. No, kako se iz predočena rada razabire, autor je svećenik jastrebarskoga kraja, rođen u Vivodini, Ivan Gusić, kojemu je redovničko ime bilo Rupert (bivši benediktinac).

Autor ovim radom želi aktualizirati spomenuti prijevod ‘Novoga zavjeta’, jer to je plod rada Vrhovčeva “Biblijskoga društva” koje je trebalo prevesti čitavu ‘Bibliju’ na horvatski (kajkavski) književni jezik. Prema tome, imamo razloga reći, da je rukopis, o kojemu je ovdje riječ, “Vrhovčeva Biblija” kojoj se iznova u trag ušlo.

Le présent article dévoile au public l’existence d’une traduction manuscrite en kaïkavien littéraire – dont l’on n’avait pas jusqu’ici eu connaissance – du texte du Nouveau Testament. La traduction date de l’époque de l’évêque de Zagreb Maksimilijan/Maximilien Vrhovac et Tomo/Thomas Mikloušić (première moitié du 19e siècle). L’existence dudit texte fut déjà signalée par Rudolf/Rodolphe Strohal (en 1910) et Vatroslav/Ignace Jagić (en 1913). Les deux font également mention du nom du traducteur. Puisqu’il s’agissait de la traduction du Nouveau Testament en kaïkavien littéraire, les croatistes et les biblicistes croates ne manifestaient pas d’intérêt particulier pour ledit texte, étant plutôt orientés vers les traductions de la Sainte Écriture en stokavien. Ainsi jusqu’à présent cette traduction croate (kaïkavienne) resta-t-elle quasiment inconnue au public général, mais à de nombreux spécialistes aussi. En slavistique l’opinion qui prévaut veut que l’auteur de ladite version soit le chanoine de Zagreb Stjepan/Étienne Korolija, un conseiller de l’évêque Vrhovac. Cependant le présent article démontre que l’auteur du texte est Ivan/Jean Gusić, un prêtre des environs de la petite ville de Jastrebarsko, né en Vivodina, et ancien bénédictin dont le nom religieux fut Rupert.

Avec cet article l’auteur veut-il renouveler l’intérêt pour ladite traduction du Nouveau Testament, celle-ci étant le fruit du travail accompli au sein de la “Société biblique” – fondée et dirigée par l’évêque Vrhovac – où l’on s’était donné pour objectif de traduire l’ensemble du texte biblique en croate (kaïkavien) littéraire. De fait, l’on peut dire ici que le manuscrit en question n’est l’autre que “La Bible de Vrhovac” dont l’on réussit à retrouver la trace.

In seinem Beitrag enthüllt der Autor der breiten Öffentlichkeit eine bislang unbeachtete, handschriftliche Übersetzung des Neuen Testaments in kajkavischer Schriftsprache. Die Übersetzung entstand zur Zeit des Zagreber Bischofs Maximilian Vrhovac und Thomas Mikloušić (in der ersten Hälfte des 19. Jahrhunderts). Jedoch wiesen auf diese Handschrift schon Rudolf Strohal (1910) und Vatroslav Jagić (1913) hin, wobei beide auch den Namen des Übersetzers nannten. Da es sich um eine Übersetzung des Neuen Testaments auf Kajkavisch handelt, fand sie weder bei Kroatisten noch kroatischen Bibelwissenschaftlern Beachtung, weil sie eher an einer Übersetzung der Bibel auf Štokavisch interessiert waren. Auf diese Weise blieb bis heute diese kajkavische (im kroat. Original: horvatski; Anm. d. Übers.) Übersetzung der breiten Öffentlichkeit (wie auch vielen Experten) nahezu unbekannt. In der Slawistik setzte sich die Annahme fest, dass der Autor der genannten Übersetzung der Zagreber Kanoniker Stjepan Korolija, ein Berater Vrhovacs, sei. Wie man aber der vorliegenden Arbeit entnehmen kann, ist dies jedoch Ivan Gusić, ein Priester aus der Gegend von Jastrebarsko, der in Vivodina geboren wurde und dessen Ordensname Rupert lautete (ein ehemaliger Benediktiner).

Der Autor möchte mit dieser Arbeit die genannte Übersetzung des Neuen Testaments wieder in das Bewusstsein rücken, weil sie die Frucht der “Bibelgesellschaft” Vrhovacs ist, die die gesamte Bibel in das Kajkavische (im kroat. Original: horvatski; Anm. d. Übers.) übertragen sollte. Demnach haben wir allen Grund zu sagen, dass die Handschrift, von der hier die Rede ist, die “Bibel von Vrhovac” ist, der man wieder auf die Spur kam.

Schlüsselwörter: Bibel, kroatische Übersetzung der Bibel, kajkavische Schriftsprache, Ivan Gusić. Maximilian Vrhovac, Thomas Mikloušić.

O ratnim logorima u Hrvatskoj, u vrijeme Drugoga svjetskog rata, godinama su se iznosile stravične priče, a naročito o dječjim logorima u Jastrebarskom i Sisku. Izmišljale su se laži da su u Jastrebarskom časne sestre ubijale djecu, a da se masovno ubijalo i u Sisku. Tek nakon što je komunizam sišao s vlasti, može se o tim logorima ili prihvatilištima govoriti realno i istinito. Što se tiče Doma, a ne logora, za ratnu siročad u Jastrebarskom, već su javno opovrgnute sve ranije iznošene neistine i laži. U ovom uradku pisac pokušava bar djelomično iznijeti istinu o ratnoj siročadi, koja se 1942. godine zatekla u Sisku.

Sui campi di raccolta in Croazia, durante la Seconda guerra mondiale, soprattutto sui campi per i bambini a Jastrebarsko e Sisak, per un lungo tempo sono state presentate terribili storie. Sono state inventate le menzogne al riguardo delle suore che avrebbero ucciso i bambini a Jastrebarsko, nonché che a Sisak sarebbero stati uccisi bambini in massa. Soltanto dopo il crollo del comunismo, è possibile parlare e scrivere di questi campi di raccolta in modo reale e vero. Riguardo al duomo, e non al campo di raccolta degli orfani di guerra a Jastrebarsko, sono già state confutate tutte le menzogne. In questo articolo l’autore, invece, prova almeno parzialmente esporre la verità sugli orfani di guerra che sono stati ospitati nel 1942 a Sisak.

Traduzione di Stjepan Razum.

U Godišnjaku “Tkalčić”, broj 13 iz 2009., Miroslav Akmadža je opisao brojne poteškoće u gradu Zagrebu pri izgradnji crkava za komunističke protuvjerske vladavine. To je potaklo pisca ove rasprave da opiše slične poteškoće pri izgradnji crkvenih građevina u Sisku, Pleternici i Požegi. Pisac, kao građevinski inženjer, suradnik i prijatelj sa župnicima u navedenim gradovima, iznosi svoje osobno svjedočenje, od kojih su mnoga zapisana u njegovim bilješkama, člancima i knjigama, objavljenima neposredno nakon samih događanja.

Nell’annuario “Tkalčić”, numero 13 del 2009, Miroslav Akmadža ha descritto i numerosi problemi nella città di Zagreb riguardo alla costruzione delle chiese durante il governo comunista antireligioso. Questo testo ha stimolato l’autore di questo articolo di descrivere simili problemi al riguardo della costruzione degli edifici ecclesiastici a Sisak, Pleternica e Požega, allora nell’arcidiocesi di Zagreb. L’autore, ingegnere edile, collaboratore e amico dei parroci nelle città menzionate, esprime la sua testimonianza personale. Molte di queste sue testimonianze sono state iscritte nelle sue note, negli articoli e nei libri, pubblicati immediatamente dopo gli eventi stessi.

Traduzione di Stjepan Razum.

Župna crkva Rođenja Blažene Djevice Marije u Granešini, mjestu sjeveroistočno od Zagreba (danas u granicama grada), na obroncima Medvednice, jedan je od najvažnijih spomenika sakralne arhitekture historicizma središnje Hrvatske. Zahvaljujući pokroviteljstvu Prvostolnoga kaptola zagrebačkog nad župom, projektiranje nove građevine, na mjestu starije srednjovjekovne barokizirane crkve stradale u potresu 1880. godine, povjereno je arhitektu Hermanu Bolléu koji je, usprkos ograničenim sredstvima koje je imao na raspolaganju ostvario u Granešini jednu od svojih najranijih i najkvalitetnijih novosagrađenih sakralnih građevina.

Crkva je građena u razdoblju od 1885. do 1886. kao trobrodna jednotoranjska novogotička bazilika s transeptom i višestraničnim svetištem. Oblikovno rješenje Bollé je izveo pod snažnim utjecajem crkve Svete Brigitte u Brigittenauu, predgrađu Beča, građene prema projektima Friedricha Schmidta, u razdoblju od 1867. do 1874. godine.

Tijekom 1887. opremljena je novim oltarima, propovjedaonicom, orgu¬ljama, klupama i ispovjedaonicama, izvedenima po Bolléovim nacrtima od strane uglednih zagrebačkih obrtnika (Slavoljuba Wagmeistera, Friedricha Häckera, Antuna Mesića i drugih). Od značajnijih dijelova opreme stare crkve zadržan je u novoj građevini samo kasnogotički kip Bogorodice s Kristom u naručju, izrađen vjerojatno u drugoj polovici 15. stoljeća.

Unutrašnjost je oslikana 1899. najvećim dijelom ukrasnim oslikom s nekoliko figurativnih polja. Izradu oslika započeo je Richard Rojnik. No, zbog sukoba sa župnikom, završio je samo svodove. Skupina slikara koje je nadzirao Ivan Tišov: Josip i Mijo Butković, Ivan Zenc, Antun Špende i Neihäusler izveli su ostatak ukrasnog oslika zidova brodova i svetišta crkve, a Lovro Sirnik figurativne kompozicije. Bogata višebojnost oslika i variranje motiva postavljaju ukrasno slikarstvo granešinske crkve na istaknuto mjesto u umjetnosti historicizma u Hrvatskoj.

L’église paroissiale de la Nativité-de-la-Bienheureuse-Vierge-Marie à Granešina, village situé au nord-est de Zagreb (aujourd’hui dans les limites de la ville), sur les collines du mont Medvednica, constitue l’un des plus importants monuments de l’architecture sacrale du période de l’historicisme dans la Croatie centrale. Grâce au patronage du Chapitre cathédral de Zagreb, le projet du nouvel édifice qui devait être érigé à l’emplacement d’une église médiévale – plus tard baroquisée, laquelle avait été détruite dans le tremblement de terre de 1880, fut confié à l’architecte Herman Bollé qui, malgré les moyens financiers limités dont il disposait à l’époque, réalisa à Granešina l’un de ses premiers projets – à la fois des mieux réussis – d’édifices sacraux.

L’église, dont la construction dura de 1885 à 1886, fut conçue comme une basilique néogothique, composée de trois nefs, d’un transept et d’un sanctuaire polygonal, et flanquée d’un clocher. Dans son concept Bollé s’inspira fort de l’église de Sainte-Brigitte à Brigittenau, faubourg de Vienne, édifiée selon le projet de Friedrich Schmidt dans la période de 1867 à 1874.

Durant 1887 l’église fut dotée de nouveaux autels, d’une chaire, d’un orgue, de bancs et de confessionaux, le tout exécuté – selon les projets de Bollé – par les artisans de Zagreb connus à l’époque, tels Slavoljub Wagmeister, Friedrich Häcker, Antun/Antoine Mesić et d’autres. Des éléments de l’intérieur de la vieille église l’on ne garda qu’une statue gothique tardive représentant la Notre-Dame avec le petit Christ dans les bras datant probablement de la seconde moitié du 15e siècle.

L’intérieur fut peint en 1899 principalement en fresques décoratives avec quelques représentations figuratives. L’exécution des peintures murales fut commencée par Richard Rojnik. Cependant, s’étant fâché avec le curé, il ne finit que les voûtes. Le groupe de peintres sous la direction de Ivan/Jean Tišov – Josip/Joseph et Mijo/Michel Butković, Ivan/Jean Zenc, Antun/Antoine Špende et Neihäusler achevèrent la peinture des murs des nefs et du sanctuaire de l’église, tandis que Lovro/Laurent Sirnik réalisa les compositions figurales. Le riche chromatisme des fresques ainsi que la variation des motifs assurent à la peinture décorative de l’église de Granešina une place distinguée dans l’art de l’historicisme croate.

Traduit par Jelena Puškarić.

Predmet ovoga članka jest Bratovština Sv. Barbare u Brdovcu, odnosno njezina matica u kojoj su upisani svi njezini članovi, od 1676. do 1758., te od 1791. do 1813. godine. Nakon uvodnih tumačenja, pregleda sadržaja i opisa tvarnoga stanja matice, glavnina članka sastoji se od cjelovitoga prijepisa matice, u kojoj su zasebno upisivani pučani, zasebno plemići i zasebno građani. Prema općem uvidu u ovaj popis, članovi bratovštine bili su iz širega okruženja središnje Hrvatske i susjedne Slovenije. Cjelovitim objavljivanjem ovoga popisa, kojim su se i dosada bavili pojedini istraživači, budući će istraživači moći sustavno proučiti brojnost članova, njihov socijalni položaj, zemljopisnu rasprostrajnenost, kao i druge pojedinosti koje su sačuvane u ovom popisu.

L’oggetto di questo articolo è la confraternità di Santa Barbara a Brdovec, nell’arcidiocesi di Zagreb, cioè la sua matricola, in cui sono stati iscritti tutti i suoi membri, dal 1676 fino al 1758 e dal 1791 fino al 1813. Dopo le spiegazioni introduttive, la panoramica del contenuto e la descrizione dello stato materiale della matricola, la maggior parte dell’articolo consiste nella trascrizione completa della matricola, in cui sono iscritti separatamente i plebei, i nobili ed i cittadini. Secondo una visione generale in questo elenco, i membri della confraternità provengono dall’ampia circoscrizione della Croazia centrale e dalla vicina Slovenia. Con la pubblicazione di questo elenco integrale, che è stato, del resto, oggetto di ricerche scientifiche anche fino ad oggi, i futuri ricercatori potranno sistematicamente esaminare la numerosità dei membri, il loro stato sociale, la divulgazione geografica, come anche le altre particolarità che si trovano in questo elenco.

Traduzione di Stjepan Razum.

Franjo Brdarić (*16.I.1885. †6.XII.1941.) sastavio je 1934. godine u Spomenici župe Rasinja, u Podravini, popis svih rasinjskih župnika i povjesnicu župe Rasinja, te je dopisao mnoge rubne bilješke uz tekstove rasinjskih župnika. S obzirom na to da se radi o poznatom crkvenom povjesničaru, pisac u ovom radu, nakon kratkog Brdarićeva životopisa i uvodnih napomena (dio 1.), objavljuje cjeloviti Brdarićev doprinos rasinjskoj Spomenici (dio 2.).

Franjo (Francesco) Brdarić (*16.I.1885 †6.XII.1941) ha composto nell’anno 1934 nel Libro memoriale della parrocchia di Rasinja, in Podravina, allora l’arcidiocesi di Zagreb, l’elenco di tutti i parroci di Rasinja, come anche la storia della parrocchia di Rasinja, nonché ha aggiunto molte note marginali accanto ai testi dei parroci di Rasinja. Siccome si tratta di un noto storico ecclesiastico dell’arcidiocesi di Zagreb, l’autore in questo lavoro, dopo la breve biografia di Brdarić e le annotazioni introduttive (parte I), pubblica il completo contributo di Brdarić al Libro memoriale di Rasinja (parte II).

Traduzione di Stjepan Razum.

Župa Sv. Leonarda u Goričanu utemeljena je uz još nekoliko župa u Međimurju 1789. godine, a dotad se nalazila u sastavu župe Svetog Jurja u Trnju kao njezina podružnica. Već potkraj 17. stoljeća u zapisnicima kanonskih pohoda spominje se kapela Sv. Leonarda koja će nakon utemeljenja župe 1789. godine postati župnom crkvom. Nakon završetka Drugoga svjetskog rata, u tadašnjoj Jugoslaviji, u novonastalim okolnostima župa u Goričanu će poput ostalih biti obuhvaćena tzv. agrarnom reformom u kojoj će joj biti oduzet dio dotadašnjih posjeda (oranice, livade, šume), o čemu svjedoče spisi koji se ovdje objavljuju. Iako je 1989. godine obilježena 200. obljetnica osnutka župe Sv. Leonarda u Goričanu, objavom monografije o samoj župi, objavljivanjem 16 spisa iz Državnog arhiva za Međimurje želi se dati prilog poznavanju povijesti župe Sv. Leonarda u Goričanu polovicom 20. stoljeća. U radu je, nakon općeg uvodnog dijela, prikazan postupak provedbe tzv. agrarne reforme na posjedima župe, opisane su tvarne značajke spisa, te se objavljuje svih 16 spisa.

La paroisse de Saint-Léonard à Goričan fut fondée, avec quelques autres paroisses à Međimurje (une région du nord de la Croatie), en 1789. Avant cette époque-là elle faisait partie de la paroisse de Saint-Georges à Trnje en tant que sa filiale. Déjà à la fin du 17e siècle les procès-verbaux des visites canoniques font mention de la chapelle de Saint-Léonard, laquelle deviendra, après l’établissement de la nouvelle paroisse en 1789, l’église paroissiale. Après la Seconde guerre mondiale, en ce qui était alors la Yougoslavie, la paroisse à Goričan sera affectée, comme les autres, par la soi-disant réforme agraire, laquelle la privera d’une partie de ses propriétés (champs, prés, forêts), dont témoignent les documents que l’on publie dans le cadre du présent article. Bien qu’en 1989 l’on ait célébré le 200e anniversaire de l’établissement de la paroisse de Saint-Léonard à Goričan, et cela avec la publication d’une monographie sur la paroisse, en publiant les 16 documents provenant des Archives nationales pour Međimurje l’on veut contribuer ici à l’historiographie de ladite paroisse dans la période du milieu du 20e siècle. Après une introduction générale l’auteur de l’article présente les processus de la mise en oeuvre de ladite réforme agraire sur les propriétés de la paroisse, décrit les caractéristiques matérielles des documents publiés et apporte l’intégralité des 16 documents.

Traduit par Jelena Puškarić.

Uz mnogobrojne dosadašnje radove o odnosima između komunističke vlasti i Katoličke crkve u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata te dvije objavljene knjige isprava o tim odnosima, pisac ovdje objavljuje 31 zapisnik sa sjednica Komisije za vjerska pitanja Sabora NR Hrvatske, iz Zagreba, i istoimene komisije Saveznog izvršnog vijeća iz Beograda, iz razdoblja od 1955. do 1958. godine. Ti zapisnici predstavljaju dragocjeni izvor za upoznavanje stvarne politike tadašnje komunističke vlasti koja je provodila sustavnu borbu protiv Katoličke crkve i vjere kao takve.

In addition to the many papers dealing with relations between the communist government and Catholic Church in Croatia after World War II, and two books published containing documents referring to these relations, the author now releases 31 minutes taken during meetings of the Commission for Religious Matters in the parliament of the National Republic of Croatia in Zagreb and the identical commission of the Federal Executive Council in Belgrade during the period from 1955 to 1958. These minutes represent a valuable source to be informed about the actual politics of the then communist authorities and its systematic battle against the Catholic Church and religion as such.

Translated by: s. Anđelita Šokić.

Krom multaj antaŭaj verkoj kiuj traktis la rilatojn inter la komunisma registaro kaj la Katolika Eklezio en Kroatio post la Dua Mondmilito, kaj du publikigitaj libroj kun dokumentoj pri tiuj rilatoj, la verkinto ĉi tie prezentas 31 protokolojn de la kunsidoj de la Komisiono pri la Religiaj problemoj de la Parlamento de la Popola Respubliko Kroatio, el Zagreb, kaj de la samnoma komisiono de la Federacia plenumkomitato en Beograd, en la periodo de la 1955-a ĝis la 1958-a jaroj. Tiuj protokoloj prezentas valoran fonton por esplorado de la vera politiko de la tiama komunisma registaro kiu emfazis konstantan batalon kontraŭ la Katolika Eklezio kaj la religio kiel tia.

Tradukis: Marija Belošević.

Pisateljica izvješćuje o proslavi 120. obljetnice osnivanja Družbe sestara Služavki Maloga Isusa, koja je održana u Zagrebu, u dvorani “Vijenac” Nadbiskupijskoga pastoralnog instituta i u zagrebačkoj prvostolnici.

L’autrice informa sulla celebrazione del 120° anniversario della fondazione della Congregazione delle Suore Serve del Gesù Bambino, la quale fu celebrata a Zagreb, nell’aula “Vijenac” dell’Istituto pastorale arcivescovile e nella chiesa metropolitana a Zagreb. Traduzione di Stjepan Razum.

Hrvatski ban Ivan Vitovec sa svojom molbom upućenom papi Pavlu II. 28. travnja 1467. stoji na početku pisane povijesti mjesta Remetinca. Petnaesto stoljeće vrlo je važno stoljeće hrvatske povijesti. U tom su se stoljeću zbili događaji koji će usmjeriti hrvatski narod i općenito ljudski hod u narednim stoljećima. Osmanlijskoturska sila prodrla je na naše hrvatske prostore i zauzela hrvatsku Bosnu i neke druge hrvatske krajeve. Na europskoj razini dogodilo se otkriće tiska, a otkriven je i Europljanima dotad nepoznati svijet. U ovom se članku žele ukratko prikazati državne i crkvene prilike u Hrvatskoj, s udjelom Ivana Vitovca u spomenutim povijesnim okolnostima. Na kraju predstavljene su četiri isprave kojima je začetnik upravo Ivan Vitovec.
Ključne riječi: Ivan Vitovec, grofovi Celjski, Rim, Greben, Remetinec, papa Pavao II., zagrebački biskup Osvald Thuz Svetoladislavski, Matija Korvin.

In diesem Artikel werden kurz die staatlichen und religiösen Gelegenheiten in Kroatien dargestellt, mit dem Anteil von Ivan Vitovec in diesen Umständen. Am Ende werden vier Dokumente präsentiert, deren Initiator gerade Ivan Vitovec war.

Der kroatische Ban Ivan Vitovec (? – † Mitte 1468) steht mit seiner Bitte, die am 28. April 1467 an Papst Paul II. gerichtet wurde, am Anfang der aufgeschriebenen Geschichte von Remetinec. Dieser Antrag und die anderen drei Dokumente stehen in dem geheimen vatikanischen Archiv. Von diesen vier Dokumenten, drei sind Vitovec Bitten und eine die Antwort von Papst Paul II. Ivan Vitovec fragte nach Privileg, dass fromme Pilger in Remetinec, für bestimmte Feiertage, die Verzeihung für die Seelen im Fegefeuer bekommen.

Das päpstliche Privileg begünstigte sicherlich und erhob die Kirche in Remetinec auf den Rang einer Wallfahrtskirche. Mit diesen Anträgen zeugt Vitovec über sein religiöses Lebenseine Frömmigkeit zeigte er durch die Schenkung eines Grundstücks, durch den Aufbau der Kirche und des Klosters in Remetinec.

Das 15. Jahrhundert – in dem die genannten Bitten und die Antwort geschrieben wurden, ist ein wichtiges Jahrhundert in der kroatischen Geschichte. In diesem Jahrhundert kamen die Ereignisse vor, die das kroatische Volk und allgemein die menschlichen Weg in den kommenden Jahrhunderten richten werden. Die osmanisch-türkischen Truppen drangen auf unsere kroatischen Räume ein und besetzten das kroatische Bosnien und andere kroatische Regionen. Auf der europäischen Ebene kam die Druckentdeckung vor, und es wurde auch eine unbekannte Welt für Europäer entdeckt.

(Übersetzung: Danijela Ivančan-Bosilj)

U članku je prikazano stjecanje i nasljeđivanje gospoštije Greben, odnosno Novi Marof, roda Erdedskog od Majkereka i Moslavine. Obrađeno je devet pripadnika u devet naraštaja toga roda, počevši od Jurja st., koji je stekao vlastelinstvo polovicom 17. st., pa do zadnjih – Rudolfa ml. i njegova sina – koji su 1922./23., pogođeni agrarnom reformom, bili prisiljeni rasprodati cijeli posjed i napustiti Hrvatsku. Ukazano je na promjenu značaja posjeda, koji je od prilično zanemarene stečevine, uglavnom davane većim dijelom tijekom triju naraštaja u zalog, u doba Karla VI. postao majoratskim dobrom. Osim nositelja posjeda obrađene su i njihove obitelji, sveukupno 52 pripadnika roda, koji su sačinjavali stariju ili grebensku granu ugarske loze, odnosno novomarofski ogranak poslije rascjepa grane s dvojicom sinova Ljudevita I. i njihove diobe 1728. god. Rad se temelji na usporedbi dvaju temeljnih dokumenata, posljednjeg preglednog članka o rodu Erdedskom iz IV. knjige Hrvatskog biografskog leksikona (1998.), i rodoslovlja, koje ima značaj službenog dokumenta današnjih potomaka roda, te kritičkom vrednovanju tih dokumenata na temelju izvora, koji su za sada autoru stajali na raspolaganju. Na kraju je pridodano i kritičko rodoslovlje grane i ogranka. Svrha rada nije bila povijesno, odnosno političko i društveno vrednovanje djelovanja ovih pripadnika roda, nego ponajprije razmatranje njihovih rodoslovnih i posjedovnih odnosa.

Ključne riječi: Erdedski od Majkereka (Monyorókerék) i Moslavine, Draškovići od Trakošćana, vlastelinstvo Greben, vlastelinstvo Novi Marof, vlastelinstvo Jastrebarsko, Grebengrad, Lepenje i Novo Lepenje, Podevčevo, Remetinec, Mađarevo, Novi Marof, županija Željezna (Vás, Burgenland), Vörösvar (Rothenthurm), Požun, Graz.

Den Zweig der Verwandschaft Erdödy gründete Georg aus der VIII. Abstammung, der ältere Sohn von Krsto aus dem ungarischen Stamm, wobei Krsto’s Sohn Gabriel der Urvater des jüngeren Zweiges war. Obwohl in der Historik Georg’s Zweig das genannte Adjektiv nicht enthält, sondern wird meistens als der altäre oder Georg’s Zweig genannt, es besteht kein Zweifel, dass das genannte Adjektiv mehr als berechtigt ist, weil nur der Besitz Greben ein dauerhaftes und unteilbares Gut, ausschlieβlich der Nachkommen Georg’s ist. Das ist natürlich in der Verbindung mit der Tatsache, dass es hier um den Besitz geht, der nicht der Teil des Erbes Georg’s Groβvaters Thomas ist, des Gründers der ungarischen Linie, sondern ausslieβlich das Erbe von Georg’s Mutter, so dass in der Nutzung des Eigentums nur Georg teilnehmen konnte, und keine anderen Nachfolger von Thomas.

Doch Georg selbst, wie seine meisten Nachfolger, hatte eine stiefmütterliche Haltung gegenüber dem Greben Eigentum, obwohl es der gröβte unteilbare Besitz von Erdödy in Kroatien war. Sogar Juraj selbst verpfändete den groβen Teil des Grundbesitzes der Familie Patačići, in deren Besitz er fast hundert Jahre war, also drei Generationen.

Bei der ersten Teilung der Juraj’s Erbschaft war seinen Urenkeln klar, dass der Besitz Greben nicht den Rang des Besitzes Majoratsko dobro hat, und sein Nachfolger wurde Ludovicus, der jüngere der beiden Brüder. Es besteht kein Zweifel, dass das teilweise eine Folge der Tatsache war, dass das Eigentum verpfändet wurde. Doch Ludovicus, der sonst mit seiner zweiten Heimat Kroatien verbunden war – vielleicht mehr als andere Mitglieder des Zweiges Erdödy – gab die verpfändeten Teile des Grundbesitzes zurück und legte die Grundlagen dem Zweig Novi Marof. Er bewahrte die Integriät dieses Eigentums und teilte es nicht unter den Erben. Die Bedeu tung des Besitzes hat sich nicht viel geändert, so dass nach Ludovicus’s Tod Greben-Novi Marof wieder dem jüngeren Bruder zufällt.

So blieb es auch bei der nächsten Teilung nach dem Tod Ludovicus’s Enkel Georg 1859. Dann erbte Novi Marof der jüngste Sohn Karlo. Dieser Erdödy hat jedoch definitiv das Schicksal des Grundbesitzes geändert. Er richtete da vorbildliche Herrschaft ein, das berühmte Jagdgebiet und den schönen Garten rund um das Schloss. Novi Marof wird zum Besitz Majoratsko dobro und sein Nachfolger der ältere Sohn von Karlo, aber das passierte leider zu spät, als die Zeit des Zweiges Erdödy in Kroatien schon gezählt war. Die Mitglieder dieses Zweiges und der Zweigstelle lebten entsprechend ihrem Verhältnis gegenüber das kroatische Besitzen.

Keiner von ihnen wurde in Kroatien geboren, auβer dem Letzten (die Ausnahme ist der Sohn von Leopold und Juliana Drašković, der geboren wurde und sofort starb, in Varaždin). Allerdings haben einige von ihnen in Kroatien ihre Stammburg gebaut, der erste unter ihnen der ältere Ludovicus, zwar nicht in Novi Marof, sondern in Jaska, wo er starb und wurde wie seine Frau begraben. Sein Sohn Leopold starb vermutlich zufällig in Varaždin, aber sein Urenkel Karlo starb auch durch Zufall, in Požun. Nämlich, nach seinem Wunsch wurde er in Novi Marof begraben, wo er zweifellos die meiste Zeit seines Lebens verbrachte, und wo er seine jüngere Tochter heiratete, wo er auch seinen Sohn Franz begrabte, und Karl‘s jüngerer Sohn, nachdem er Jaska erbte, da auch starb. Der ältere Sohn von Karlo wurde als einziger in Novi Marof geboren, aber er war nicht dazu bestimmt, dort zu bleiben und seine Linie zu verlängern.

Vier aus der Linie erledigten den Dienst des groβen Gespans der Gespanschaft Varaždin: Georg von 1639 bis 1664, Alexander der Ältere von 1665 bis 1681, Alexander der Jüngere von 1713 bis 1727, und Georg von 1824 bis 1827. Ladislav war der Gespan der Gespanschaft Križevci von 1780 bis 1786 und der Ältere Ludovicus Banstatthalter von 1748 bis 1753. Die Historiker werden ihre Rolle in dem politischen und sozialen Leben Kroatiens bewerten und wir werden hier nur noch auf den großen Beitrag dieses Zweiges dem kulturell- künstlerischen und geistigen Erbe hinweisen. Sie haben die Klöster, Kirchen, Schulen unterstützt und gebaut, sie haben zwei erstklassige Denkmäler zurückgelassen- das Schloss in Novi Marof und noch ein repräsentatives Schloss in Popovača, und in der Zeit der Herrschaft des Aufgeklärten Absolutismus waren sie die Träger des neuen Geistes in unseren Gebieten und haben auf ihren Höfen Musikkapellen unterhalten. Sie beschäftigten sich selbst mit der Musik und spielten. Eine der ersten ausgebildeten Künstlerinen in Kroatien war aus ihren Reihen. Nicht weniger wichtig war ihre Wohltätigkeit und als Geschäftsleute ordneten sie und führten vorbildliche Grundbesitze. Am Ende muss man noch sagen, dass der Zweig Greben, in seiner zweiten groβen Abzweigung, die Linie Erdödy bis heute erweitert hat.

Was die Referenzdokumente, die verwendet wurden betrifft, zeigte sich SRDOE als sehr zuverlässig, natürlich, in dem Teil, der von Interesse für das Thema dieses Artikels war.

Außer ein paar Möglichkeiten, aber nicht zu vielen Ungenauigkeiten, konnte man nur einen Fall von eindeutigen historisch unbegründeten Tatsachen feststellen, auf die an der entsprechenden Stelle hingewiesen wurde. Im Allgemeinen und auch in Details bestätigen die Quellen die Richtigkeit von SRDO und mit großer Sicherheit, kann man auch die jenigen Daten aus dieser Genealogie nutzen, für die zur Zeit die Quellen fehlen. Im Gegensatz zu dem genannten Dokument, kann HBL leider nicht als ein Referenthandbuch dienen, aber nicht nur, weil es keine Familienforschung enthält, die in diesem Sinne zu viel reduziert ist, sondern auch wegen der schweren Fehler, die in mehreren Gelegenheiten sogar die grundlegende Struktur der Genealogie ändern; und mindestens einmal erscheint da eine historisch nicht existente Person. Darauf wurde im Text hingewiesen.

(Übersetzung: Danijela Ivančan-Bosilj)

Sklop kasnogotičke crkve i samostana u Remetincu, oblikovan u dvije faze, dovršen je u razdoblju baroka izgradnjom kapele Patačić. Kasnije promjene, ponajprije rušenje samostanskog zida i zapadnog krila, dogradnja tornja, te historicistička obnova početkom 20. stoljeća promijenile su vanjski izgled kompleksa ali nisu narušile elemente koji remetinečku crkvu čine istaknutim dijelom graditeljskog naslijeđa kasnog srednjovjekovlja sjeverozapadne Hrvatske. Posebno je istaknuto mjesto svoda u svetištu crkve, a čije se paralele nalaze u srednjoeuropskoj arhitekturi kasne gotike – Donauschule – koja je svoj vrhunac postigla u konstrukciji svoda graditelja Johannesa Spiessa nad spavaonicom kralja Vladislava II. Jagelovića (1456.-1516.) na praškom gradu prije 1490. godine. Upravo taj svod bio je inspiracija majstoru remetinečkog svoda.

Ključne riječi: crkva i samostan Blažene Djevice Marije u Remetincu, Ivan Vitovec, franjevci, zvjezdasti svod, kasnogotički mrežasti svod, Donauschule, Johannes Spiess, spavaonica kralja Vladislava II. Jagelovića.

Die Besitzer der feudalen Stadt Greben, auf einem einsamen Ort, in der Mitte des 15. Jahrhunderts, errichten eine Kirche und ein Kloster in Remetinec und überreichen sie dem Bettelorden der Franziskaner. Sie blieben dort bis Mitte des 16. Jahrhunderts, als sie wegen der osmanischen Angriffe und Verwüstungen das Kloster verlassen mussten, aber am Anfang des 17. Jahrhunderts kamen sie wieder zurück. Die Kirche und das Kloster waren sehr gut gebaut und galten bis 1542 als ein sicherer Ort, wo der Schatz von sieben Franziskanerklöstern gespeichert wurde. In der zweiten Hälfte des 16. Jahrhunderts, siedelte sich hier wegen der Verteidigung von Osmanen die militärische Besatzung an, sog. haramije.

Zur Rückkehr der Franziskaner in Remetinec war es notwendig, das Kloster und die Kirche gründlich zu renovieren, die offenbar in den Kämpfen während des 16. Jahrhunderts ziemlich leideten, aber auch wegen der Nachlässigkeit und Unmöglichkeit für eine gröβere und gründliche Restauration. Eine gründliche Wiederherstellung wurde zwischen 1646 und 1657 gemacht, in der Zeit von Đuro Erdődy und seiner Frau Marija Elizabeta geb. Batthyany. Mit der Gründung der Pfarrei 1789 folgte die Anpassung des Klosterkomplexes den Bedürfnissen der Gemeinde, bzw. des Pfarrers, der hier lebte. So wurde entschlossen, dass man den Westflügel des Klosters und die Nordmauer zerstören soll, sowie die westliche Anbaue des Klosters, was auch getan wurde. Der heutige Ostflügel ist der restliche Teil des mittelalterlichen Klosters.

Die Kirche in Remetinec – als die Vertikale der Kunstschaffenskraft in der Region anerkannt – ist proportionell dem menschlichen Maßstab angepasst, sie verfolgt die Ideen der großen Welt in den Raum der Intima. Das Gefüge der spätgotischen Kirche und des Klosters in Remetinec, in zwei Phasen gestaltet, wurde in der Barockzeit mit dem Aufbau der Kapelle Patačić beendet. Die späteren Änderungen, vor allem der Abbruch der Klostermauer und des Westflügels, der Abbau des Turmes, und ein historischer Wiederaufbau am Anfang des 20. Jahrhunderts, haben das Äußere des Komplexes verändert, aber zerstörten die Elemente nicht, die Kirche in Remetinec zu einem bedeutungsvollen Teil des architektonischen Erbes des späten Mittelalter im Nordwesten Kroatiens machen. Einen besonderen Platz hat der Bogen im Heiligtum der Kirche, dessen Parallelen in der mitteleuropäischen Spätgotik sind – Donauschule – die ihren Höhepunkt in dem Bau des Bogens des Architekten Johannes Spiess über dem Schlafzimmer von König Vladislav II (1456-1516) in Prag vor dem Jahr 1490 erreichte. Gerade dieser Bogen war die Inspiration dem Meister des Bogens in Remetinec.

 (Übersetzung: Danijela Ivančan-Bosilj)

Na temelju obrade oltara i skulpture iz razdoblja s kraja 19. i početka 20. stoljeća u crkvama Zelinskog i Varaždinsko-topličkog dekanata, izdvojena su kvalitetnija djela koja možemo grupirati u tri skupine: radovi domaćih, slovenskih i tirolskih majstora. U nastojanju da pridonese poznavanju i vrednovanju toga segmenta naše povijesnoumjetničke baštine, pripremljeno je izlaganje na znanstvenom skupu koje nadopunjuje ovaj članak.

Ključne riječi: oltar, sakralna skulptura, historicizam, novostil, Franjo Zavrlić, Ivan Tišov, Alojz Zoratti, Petar Rutter, Ferdinand Stuflesser, Insam i Prinoth, Josef Obletter.

Aus der ziemlich groβen neostilistischen religiösen Kunsterbschaft im Bereich der Dechanate Zelina und Varaždinske Toplice, stehen mit ihrer Qualität Zavrlić und Tišov neogotischer Altar in Remetinec, Zoratti’s Altäre in ihrer Originellform in der Kapelle des Heiligen Geistes und in der Pfarrkirche in Bisag, Rutter’s Gottesgrab und gut erhaltene Werke der tirolen Meister Stuflesser, Insam & Prinoth und Obletter im Vordergrund. Gerade eine Reihe von Meistern, unter denen sich die Werke von lokalen Meistern mit Slowenen und Tirolern verwickeln, zeugt von starker Nachfrage nach kirchlicher Ausrüstung an der Wende des 19. und 20. Jahrhunderts, als sie im Geist der Erneuerung der Kirche, veraltete Altäre mit neuen ersetzt wurden, vor allem nach dem großen Erdbeben im Jahr 1880. Leider waren viele alte Altäre nicht rechtzeitig geschützt und versorgt wie der berühmte Altar in Remetinec. In der heutigen Zeit – mit dem Wunsch, dass man jetzt schon 100 Jahre alte und veraltete Altäre restauriert – vertraut man die Reparaturen oft ungelernten Personen an, die nicht genug geschult oder in die Arbeit, die sie machen, nicht eingeweiht sind.

Beispiele dafür sind die Altäre in den Kirchen in Ljubeščica, Oštrice, Kneginec und die anderen, die an ihrem Wert verloren haben. Ebenso scheuten die konservatorischen und historischkünstlerischen Branchen lange vor religiöser Kunst des 19. Jahrhunderts, die nicht rechtzeitig bewertet und geschützt als Kulturgut wurde.

(Übersetzung: Danijela Ivančan-Bosilj)

Liturgijsko ruho u župama Varaždinsko-topličkoga i Zelinskoga dekanata nastalo je uglavnom u drugoj polovici 19. i samim počecima 20. stoljeća. Iznimku čini osobito lijepa i bogato dekorirana misnica iz župne crkve Sv. Jurja i Vida u Mađarevu te je stoga njoj posvećeno više pozornosti.

Ključne riječi: Breznički Hum, Ljubeščica, Kneginec, Oštrice, Mađarevo, Remetinec, Varaždinske Toplice, Dropkovec, Gornja Rijeka, “zlatna” misnica iz Mađareva, Lyon, grofica Alojzija Erdödy rođ. Drasche, motiv četverolista, zlatovez, leđni križ.

Liturgische Gewänder in den Pfarreien der Dechanate Varaždinske Toplice und Zelina entstanden vor allem in der zweiten Hälfte des 19. und am Anfang des 20. Jahrhunderts. Die einzige Ausnahme ist ein Messgewand, besonders schön und reich dekoriert, aus der Pfarrkirche in Mađarevo, und deshalb wird ihr in diesem Artikel mehr Aufmerksamkeit gewidmet. Der Stoff für „das goldene Messgewand“ aus Mađarevo wurde in den französchichen Seidewebereien hergestellt, wahrscheinlich in Lyon um das Jahr 1750.

Bei den meisten Messgewändern dieser Region (Breznički Hum, Varaždinske Toplice, Remetinec) sehen wir eine betonte Dekoration innerhalb des Rückenkreuzes und des zusätzlichen Zentralvorderfeldes, bestrickte vertikale, wellige Stiele mit kreisförmigen Abzweigungen, die mit einer stilisierten Rose beenden, bzw. mit einer Passionsblumme. Auf den Messgewändern aus der zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts bemerkt man ein neobarockes vertikales gekrümmtes Motiv, das aus stilisierten Akanthus-blättern und Rosenblüten komponiert ist. Auf dem Schnittpunkt der Kreuzschenkel stehen die Motive des Lamms und des Buches mit sieben Siegel (Ljubeščica) oder nur das Monogramm Christi (Oštrice). Noch eine karakteristisch gestaltete Lösung des Rückenkreuzes, die in der zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts erscheint, sind die Motive der sezesionistischen Gestaltung des Rückenkreuzes und des zusätzlichen Mittelvorderfeldes (Kneginec) oder etwas strengere, schon ein bisschen geometrische Motive für Art Deco Stil der zwanziger Jahren des 20. Jahrhunderts charakteristisch. Der Messgewänderstoff ist meistens Seidedamast hoher Qualität.

 (Übersetzung: Danijela Ivančan-Bosilj)

Franjevački samostan u Varaždinu čuva rukopisni kantual pod nazivom Remetinečki kantual. Prepisao ga je Franjo Vogtsberger 1707. godine. Spada u najstarije rukom pisane pjevnike sjeverozapadne Hrvatske. Izvor je baroknog pjevanja u tom dijelu Hrvatske.

Ključne riječi: Kantual, Remetinec, franjevci, glazbenici, franjevačka glazba, rukopisni kantuali, Konrad Potočnik i njegovi pjevnici, prijepis misa iz Remetinečkog kantuala u Potočnikovim pjevnicima.

Remetinečki kantual (Liederbuch aus Remetinec) ist eine wichtige Quelle für die Kenntnis der Barockmusik im Nordwesten Kroatiens und das älteste handschriftliche Musikdokument, das wir in diesem Gebiet besitzen.

P. Paskal Cvekan hat in seiner Darstellung der Tätigkeit der Franziskaner in Remetinec (Franziskaner in Remetinec, Virovitica 1995), bei der Beschreibung des Liederbuches, folgendes geschrieben: Ist diese Angabe (das älteste handschriftliche Liederbuch) nicht noch ein Grund mehr, dass die Einwohner von Remetinec, aber auch die Franziskaner der kroatischen franziskanischen Provinz der Hl. Chiril und Methodius, stolz und glücklich werden, dass das älteste handschriftliche Liederbuch aus dem Jahr 1707 der Hl.Jungfrau Maria aus Remetinec gewidmet und geschenkt wurde, und dass es zur Ehre dem kulturellen Beitrag der Franziskaner dem kroatischen Volk dient.

Es wäre sehr wichtig, das Liederbuch mit der Zeit zu drucken und es der Öffentlichkeit zu präsentieren. Obwohl es gut bewahrt ist, wäre es auch in gedruckter Form wichtig für die Entwicklung des Musikerbes der Gegend, wo es entstanden ist, aber auch für die Musikwissenschaft in Kroatien. Mit Bezug darauf, dass wir andere ältere Dokumente der Barockmusik des nordwestlichen Teils Kroatiens nicht besitzen, der Kantual aus Remetinec oder das Liederbuch ist ein wichtiger Zeuge der Existenz solcher Musik in diesem Gebiet Kroatiens.

(Übersetzung: Danijela Ivančan-Bosilj)

Namjera je ovoga priloga istaknuti vrijednost knjižnoga blaga župne knjižnice u Remetincu i potaknuti odgovorne na osiguranje potrebnih uvjeta za njihovo čuvanje i nužno potrebnu restauraciju pojedinih naslova. U drugom dijelu taksativno se navode gotovo svi naslovi knjiga podijeljni u dvije skupine: na Hrvatske i Strane knjige. Autor je također iščitavao pojedine rukom pisane zapise, imena vlasnika, njihove službe i mjesta te vrijeme djelovanja.

Ključne riječi: stare i rijetke knjige, Levinus Lemnius, Antverpen, Beč, Zagreb, Varaždin, Antun Benedikt Kovačić, Juraj Dominić, Ivan Globlek, Mihael Hajko, Josip Mikec, Franjo Burek.

Die Bibliothek der Pfarrgemeinde der Heiligen Jungfrau Maria, Königin des hl. Rosenkranz, in Remetinec ist eine sehr wertvolle Pfarrbibliothek. Insgesamt mehr als 500 Bände des Materials sind wirklich ein Reichtum des Anfangs des 19. Jahrhunderts, der Zeit, als sie erstellt wurde.

Diese Bücher sind wertvoll, weil sie alt und selten sind. Es ist wichtig zu sagen, dass sich in der Bibliothek elf Bücher aus dem 17. Jahrhundert und drei aus dem 16. Jahrhundert befinden. Ein Buch von den jenigen aus dem 16. Jahrhundert ist der Catechismus Romanus, ex decreto concilii Tridentini, & Pii V. iussu primum editus. – Antverpiae, ex Officina Plantiniana, apud viduam & Ioannem Moretum, 1596. Dieser Katechismus wurde in einer der berühmtesten Druck-werkstätten dieser Zeit gedruckt, in der Druckerei Plantiniani in Antwerpen (heute Belgien). Das zweite Buch ist Lemnius, Levinus, De Astrologia liber vnvs; in quo obiter indicatvr, … -/Zürich, 1553?/.

Es ist verständlich, dass da relativ wenige ältere Bücher sind, weil die Franziskaner – die vor der Gründung der Pfarrei (1789) in Remetinec waren – mit sich nach Varazdin die wertvollsten alten Bücher nahmen, wie die Anmerkungen auf diesen Büchern in Varazdin zeigen: Conventus Remeti(ne)censis.

Den Wert der einzelnen Werke erhöhen die zahlreichen Notizen auf den Titelseiten, auf den Einbänden oder irgendwo im Buch. Diese Anmerkungen auf den Titelseiten sind wertvoll für die Erforschung der Geschichte, der Bücher und der Bibliothek, aber auch der Pfarrei Remetinec.

Meistens überwiegt theologische Literatur, besonders die jenige, die den Pfarrern im Pastoral nötig ist. Die Predigten für verschiedene Feiertage, Moraltheologie, Kirchenrecht, Katechismen und Diskussionen über die Bibel sind die Bücher, die hier zu finden sind.

(Übersetzung: Danijela Ivančan-Bosilj)

U radu se raspravlja o razvoju i odnosima susjednih vlastelinstava, kaptolskog veleposjeda Toplice i vlastelinstva Greben i to od XII. st. do pojave Novog Marofa u XVII. st. na grebengradskom vlastelinstvu. Istraženi arhivski i povijesni izvori pokazuju kako su tijekom stoljeća na njihov razvoj i međususjedske odnose utjecali okolinski i interpersonalni činitelji. Građanski rat i vjerski sukobi razjedinili su Hrvatsku i oslabili jedinstveni hrvatski obrambeni sustav, što je pogodovalo turskom osvajačkom ratu. Razmatrana vlastelinstva podnijela su velike žrtve, pogotovo crkveni posjedi, i pridonijela obrani i oslobađanju zemlje. U razdoblju kršćanske obnove ostvarena su na području Novog Marofa i Varaždinskih Toplica donacijama vlastele i plemstva vrhunska djela sakralne umjetnosti, posebno u marijanskim svetištima.

Ključne riječi: grebensko vlastelinstvo, kaptolsko vlastelinstvo Toplica / Varaždinske Toplice, posjedovne međe i sporovi, turski ratovi, građanski ratovi, donacije Patačića i Makara, marijanska svetišta, Remetinec, Sv. Marija u Rukljevini, Novi Marof.

Der Grundbesitz Greben und Toplica sind die ältesten Grundbesitze im Nordwesten Kroatiens. Ihre Entwicklung ist anders, wegen des besonderen Status der Besitzer als politischer und rechtlicher Personen. Der Grundbesitz Toplica war ein kirchliches Eigentum im Besitz vom Zagreber Kaptol. Greben fiel später unter Könige, Bane und weltliches Adel an den hohen Dienststellen im Staat. Um die kirchlichen Kloster- und Pfarreieigentume auf dem Grundbesitz Greben kümmerten sich die reiche kolatori und die adeligen Geber. Die Kaptolbesitze waren in der Regel unter dem Schutz der Herrscher.

Während der türkischen Invasion und Kriege, haben die Besitzer am Verteidigungssystem unter der militärischen Führung von Varaždin teilgenommen.

Durch ihre Festungen und ständige Besatzung, spielten sie eine wichtige Rolle bei der Verteidigung des Landes, aber mit schweren Verlusten. Die Bürgerkriege und religiösen Konflikte haben die gemeinsame Verteidigungskraft geschwächt und verursachten schwere Zerstörung der kirchlichen Eigentümer.

Auf nachbarschaftliche Beziehungen haten die politischen, wirtschaftlichen und religiösen Faktoren Einfluss, negativen während der Bürgerkriege und Glaubenskämpfe in der Reformation, und positiven in einem Verteidigungskrieg in der Zeit der katholischen Erneuerung, als die Grundbesitzer und Adel mit ihren Spenden die Meisterwerke der sakralen Kunst erreicht haben.

Zusätzlich zu den grundlegenden Motiven des Altruismus, Frömmigkeit und Weihverpflichtungen der Spender, sind noch die Motive der reichen Adligen und Magnaten in der Rolle der kirchlichen Geber in den prachtvollen und barocken Kapellen betont. Die Bitte von Marta Oršić-Patačić und die Kaptol-Zustimmung für die Zerstörung von Eichen-und Buchenwälder auf dem Berg Topličko brdo zeugen von guten gegenseitigen und nachbarschaftlichen Verhältnissen zwischen dem Grundbesitz Toplica und Greben. Die Tatsache, dass Marta Oršić 1689 ihren „Hof über Bednja“ baut, erfordert von den zukünftigen Forschern die richtige Anlage in der Nähe von Bednja.

Die Testamente von dem Bürgern und dem Adel aus Toplica Andrija, aus dem 16. Jahrhundert, und Helena Patačić-Ručić aus dem 17. Jahrhundert, bestätigen die Treue dem Marienkult. Helena Patačić-Ručić erfüllte durch ihr Testament das Erbe ihres Vaters und beweiste damit ihre altruistischen Absichten und Dankbarkeit dem Zagreber Kaptol. Mit der Donation der Hl. Maria Kirche bestätigte sie ihre Loyalität dem berühmten Schrein der Hl. Jungfrau Maria in der Nähe von Varaždinske Toplice. Wegen des schwer beschädigten Inneren und des barocken Inventars der Kapelle Hl. Maria in Rukljevina, eine professionelle Restaurierung des gesamten Innenraumes ist notwendig, einschließlich epigraphische und subtile textile Restaurierungsarbeiten an den historischen Flaggen.

 (Übersetzung: Danijela Ivančan-Bosilj)